Donje Prekaze, skupa lekcija

U hronologiji naših poraza, nesreća i tragedija vezanih za Kosovo i Metohiju, posebno mesto zauzima događaj u selu Donje Prekaze (negde se navodi i Donji Prekaz), opština Srbica (sada Skënderaj), 13. maja 1981. godine. Na današnji dan. Odmah treba napomenuti da, kada se spomenu Donje Prekaze, svi pomisle na slučaj Adema Jašarija iz 1998; kako će mo videti, sve je na istom mestu počelo sedam godina ranije.

Zašto je to tako i šta se tamo dogodilo, pokušaćemo u najkraćem, da odgovorimo u tekstu koji sledi. O tom događaju, pored službenih dokumenata, svedoči predani istraživač i hroničar kosovske tragedije, dr Petar Ristanović kome zahvaljujemo za obilje dragocenih podataka. Pre toga, podsetimo se, ukratko, geneze događaja koji su tome doprineli. Ne treba ići u  duboku istoriju (Kosovski boj) da bi se utvrdilo kada je i kako Kosovo postajalo mesto naših poraza i razočaranja. Mnogo faktora je uticalo i to će biti predmet posebne, opširnije istorijsko-sociološke analize. Ona će obuhvatiti sve državne odluke, počevši od oslobađanja Kosova i Metohije u Prvom Balkanskom ratu, do uredbi i zakona Kraljevine Jugoslavije i FNRJ vezanih za KiM.

U čitavom galimatijasu pogrešnih poteza (pri čemu se tadašnje srpsko rukovodstvo pokazalo nekompetentnim, pa i nesposobnim, nemoćnim da zaštiti srpske interese), ustupajući pred prioritetima ”jugoslovenstva”, promaklo je jedno značajno pitanje. Reč je, ni manje ni više, o etnonimu koji bi trebalo da bude samo leksička odrednica. Ono se, međutim,  pretvorilo u generator zla i separatizma: u pitanju je naziv nesrpskog stanovništva na KiM.

Od Arnauta, preko Šiptara do Albanaca

Kako su Arnauti (Arbanasi) postali Šiptari, a zatim Albanci? Šiptar je slovenizovani (egzonimijski) oblik albanskog etnonima Shqiptar (Šćiptar). Etnički Albanci (Shqiptarët) sami sebe tako nazivaju. Ovaj etnonim stručna literatura beleži već tokom XIX veka. Srpski etnolog Jovan Hadži-Vasiljević  1930. godine pisao je o tome kako etnički Albanci vole da ih zovu Šiptarima, ali da ne vole naziv Arnauti (آرناﺌود, turski naziv za stanovnike Albanije). Grci su ih zvali Arnabitis, odatle posrbljeno Arnauti.

Tokom Drugog sv. rata organi KPJ i NOP potisnuli su stare nazive Arnauti i Arbanasi. Albaniju su često zvali Šipnija (Shqipnia) ili Šiperija ( Shqipëria – Šćiperija). Službenom upotrebom naziva Šiptar i Šipnija trebalo je da se olakša prihvatanje namere da se ojačaju partijske i državne veze  oslobodilačkih pokreta u Jugoslaviji i Albaniji. U posleratnoj, novostvorenoj Autonomnoj Kosovsko-Metohijskoj oblasti službeno je, bez ikakvih negativnih konotacija, ovaj izraz korišćen čak i od strane Tita. Tek posle Brionskog plenuma 1966. godine dolazi do zaokreta u svim pravcima, počevši od državotvornih i partijskih do lingvističkih. To je bila idealna prilika da se šiptarski deo pokrajinskog rukovodstva 1968. godine izbori za izbacivanje viševekovnog pojma Metohija (metoh je imanje oko manastira), uvodeći etnonim ”Albanac”. Namera je bila da se iskaže neposrednija veza sa maticom, Albanijom.

Posle svih ovih promena, mi se iščuđavamo kada se glasno i nedvosmisleno zagovara stvaranje tzv. velike Albanije. Upornim radom u zemlji i inostranstvu, u skoro svim jezicima je tako za stanovnike Kosova i Metohije nesrpskog porekla zaživeo naziv ”Albanac”. Ovde nije tema analize savremenih težnji da se svi žitelji AP KiM ”prekrste” u ”Kosovare”. No, kako članak ne bi izazvao polemike, mi smo u daljem tekstvu zadržali etnonim zaživo posle 1868 – ”Albanac”.

Još jedna seoba Srba

Podsetimo se samo najvažnijih i najočiglednijih momenata iz bliske, posleratne istorije. Narastajuće nezadovoljstvo i animozitet doveli su do prvih javnih demonstracija 1968. godine. U to vreme već je prećutno ustanovljen model paralelnog života pa su naselja bila većinski naseljena i etnički čista. Znalo se gde ko živi i podela je bila poznata svima. Usledile su prve demonstracije te vrste u socijalističkoj Jugoslaviji, a potom je krenulo skriveno, ali postojano etničko čišćenje. Neki od gradova u centralnoj Srbiji (Smederevo, Kraljevo, Niš) postali su nova jezgra u kojima su se nastanjivali ljudi koji su prodavali svoja imanja i bežali od pritisaka i tzv. majorizacije. Odvijala se još jedna seoba Srba, ovaj put na očigled države. Godinu 1981. ”albanski” separatisti dočekali su već veoma iskusni i sa značajno ojačanom pozicijom posle Titove smrti 1980. godine. Višedecenijski propagandni i teroristički rat Albanije protiv SFRJ tada je kulminirao.

U martu je izbila pobuna koja je medijski formalno pripisana studentima, usled loših uslova u menzi i studentskom gradu. Tako je bilo lakše i organizatorima, jer se Evropa od 1968. godine navikla na studentske proteste, a sa stanovišta reakcije države tako ih je bilo lakše deklarisati. Vrlo je osetljivo pitanje poslati policiju na mlade ljude, a za to vreme pravi teroristi deluju pod plaštom bezazlenog studentskog nezadovoljstva hranom. Usledio je požar u konaku Pećke patrijaršije, skrnavljenje seoskih grobalja, rušenje spomenika narodnim herojima, ubistva i sakaćenje ljudi, dalji progoni i pretnje, itd. Da to nije studentski protest, naše službe su odlično znale jer su sinhronizovano u SR Nemačkoj, Švedskoj, Švajcarskoj, organizovani ”spontani” protesti gastrarbajtera ”albanskog” porekla. Organizatori, emigrantske terorističke organizacije kao što su ”Bali kombatar”, ”Treća prizrenska liga”, ”Vardarski savez”, ”Kosova e Lirë ” i druge, bile su odranije poznate.

Kako su ”Albanci”, a kako država dočekali ove događaje?

”Albanci” su se držali proverene formule koja se u istoriji pokazala tačnom mnogo puta: teritorije se osvajaju na tri načina: mačem, naseljavanjem ili kupovinom, a često i kombinacijom sva tri metoda, što su oni i primenili: najpre su se omasovili, zatim obogatili, a onda i naoružali. Sistem fisova i planskog razmeštanja po inostranstvu radi pribavljanja novca to im je omogućio, pri čemu im je naš politički sistem predstavljao idealnu zaštitu za tako nešto. Srpsko rukovodstvo bilo je, praktično vezanih ruku. U to vreme je vladao surov vic kako se ”Srbija sastoji od dve pokrajine i Srbije van sebe”.

Kako je reagovala država?

Šta je država radila za to vreme? Kako su političari, a kako profesionalci, reagovali na očigledno etničko čišćenje? Akcija ”Raduša” 1972. godine donela je državnom vrhu, vojsci i policiji neprijatno, ali korisno otrežnjenje. Protiv terorista nije se moglo streljačkim strojem i vojska je na svoj način počela da se bavi PT i PD jedinicama i obukom. Miliciji je, međutim, posao bio znatno teži i obimniji jer u javnu i državnu bezbednost spada sve ostalo – carinski prelazi, pošta, saobraćaj, turizam, emigracija, sredstva masovnih komunikacija, javni skupovi, dvorane, itd. Sve je bilo ugroženo i bilo na meti terorista koji su s lakoćom mogli da uđu u našu zemlju kao turisti ili gastarbajteri. Preko 800 ”pasošara” (ljudi koji su iz Jugoslavije izašli s urednim pasošem) u emigraciji činilo je veliku materijalnu podršku, uz nesumnjivu pomoć stranih agentura. Ubrzano je nabavljana moderna oprema za zaštitu pošta, aerodroma, javnih mesta. Već sredinom sedamdesetih godina radi se na veoma značajnom popunjavanju i obuci rezervnog sastava milicije koji je do tada imao izrazito marginalnu ulogu u lancu ONO i DSZ.

O istorijatu naše milicije iscrpno je pisao Branko Bogdanović, pa za taj period možete konsultovati njegovu knjigu. Ovde navodimo samo nužne podatke radi lakšeg praćenja teksta. Tadašnja opšta floskula, koja se učila već na časovima predvojničke obuke (odavno kod nas ukinute), bila je da se naše OS sastoje iz JNA, TO i Milicije (u ratu). Do tada su milicionari bili često motiv za grube i proizvoljne šale, a pozornici su (pošto su išli u paru) nazivani ”Braća Bajić”. Tada se pristupa ozbiljnijem radu s milicijom kada je reč o PT i PD borbi. Formiraju se i obučavaju posebne jedinice milicije (PJM) na svim nivoima, od opštinskog do saveznog. One prolaze ozbiljnu obuku i upoznaju se s nizom savremenih sredstava za sprečavanje remećenja javnog reda i mira u većem obimu i s većim brojem lica: najmodernijom zaštitnom opremom, sredstvima za rasterivanje demonstracija, specijalnim vozilima. Učestali su pozivi na vežbe, upoznavanje i uhodavanje jedinica. Ova obuka posebno je intenzivirana već ujesen 1980. godine, samo nekoliko meseci posle Titove smrti.

Reakcija službi bezbednosti

Može se reći da su naše snage bezbednosti mnogo spremnije dočekale 1981. godinu nego 1968.   kada su imale i ”albansku” pobunu i studentske nemire. Operativna saznanja profesionalaca sa terena odavno su pozivala na uzbunu. Na teritoriji AP KiM povećano je prisustvo vojnih i milicijskih snaga. Raspoređivanje dodatnih snaga činjeno je javno i vidljivo, radi psihološkog efekta. Duge kolone vojske i milicije, obavezno praćene oklopnim transporterima ili helikopterima imale su značaja. Pripadnici PJM nisu tada imali posebne, kamuflažne terenske uniforme, već su na intervenciju krenuli u uniformi za pozornički reon, sa kravatama i u čizmama. Ovde je važno navesti još jedan momenat: ulazsku regularnih snaga Milicije sa teritorije centralne Srbije oštro se protivilo pokrajinsko političko rukovodstvo. Upravo iz ovog razloga zatražena je intervencija Združenog odreda milicije Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove, bataljona specijalne namene iz sastava te brigade kao i posebnih jedinica milicije iz svih jugoslovenskih republika i SAP Vojvodine. Savezna brigada SSUP osnovana je po nalogu saveznog sekretara za unutrasnje poslove Franje Herljevića od 22. decembra 1975. godine. Za njenog komandanta  postavljen je pukovnik Slavko Strika (nekada prvi komandant 282. BVP JNA). U okviru Savezne brigade, 26. decembra 1977. formiran je Bataljon za specijalnu namenu na čelu sa Francom Kosijem iz RSUP Slovenije. Bataljon je imao dve čete: “specijalnu” – antiterorističku i četu oklopnih terasportera (TAB-71). S druge strane, pojam posebnih jedinica milicije prvi put se pojavio u Zakonu o organima unutrašnjih poslova FNRJ od 18. jula 1956. godine ali one u praksi nisu zaživele. Tek na osnovu analize (uglavnom negativnih) iskustava stečenih tokom operacije ”Raduša” 1972, prve posebne jedinice milicije u republikama obrazovane su do kraja iste godine pod nazivom ”operativno-poterne grupe” (OPG). Tokom 1977, u republikama i pokrajinama su formirane odgovarajuće formacije pod nazivom ”posebne jedinice milicije”.

Početkom marta 1981. godine nestrpljivi organizatori počinju s demonstracijama u Prištini i drugim većim mestima. Uzvikuje se ”Kosova republjik”, ispisuju se parole, nose džemperi crno-crvene boje, provocira vlast, zastrašuje i napada srpsko stanovništvo. Snage bezbednosti brzo reaguju. ”Albanski” delovi političkih i državnih struktura na KiM veoma suzdržano i pasivno prate događaje, pri tom pokušavajući da nađu opravdanje za njih. Prve interventne jedinice bile su raspoređene na području bivšeg aerodroma u Miloševu (naselje u opštini Obilić, oko 20 km. od Gračanice). Posednut je pravac od Gazimestana do važne strateške tačke, tesnaca Vrani Do na putu Priština-Podujevo, severno od Prištine. U tom tesnacu ”Albanci” su uspeli da ukradu iz jednog milicijskog kamiona oružje, ali su posle toga uhvaćeni i oružje je vraćeno. Kosovo i Metohija bili su vrlo brzo zasićeni snagama vojske i milicije. Iz svih republika stigla je pomoć u obliku PJM, a centralni punkt bio je u Grmiji, izletištu pored Prištine. Angažovanje vojske ovom prilikom nije tema, ali treba napomenuti da su veoma istaknutu ulogu odigrale jedinice Treće armijske oblasti pod komandom generala Eugena Lebarića, rođenog Kragujevčanina.

Kada su ugušeni glavni nemiri i postignut kakav-takav, prividni mir, organizovan je redovan policijski rad (pozornički reoni, sektori, autopatrole, krim-tehnika, itd), uz obuku lokalnih milicijskih snaga. One su bile nespremne i nekvalifikovane, bez obzira na to što se u Vučitrnu nalazila jedna od dve srednje škole Službe unutrašnjih poslova. Bile su i nevoljne da sarađuju, uz prikriven otpor, dok su mnogi pripadnici napustili Službu. Ruke interventnih jedinica bile su značajno vezane tadašnjim Ustavom i političkim odlukama. Svaki pripadnik znao je napamet više puta naglašavanu proceduru za slučaj nemira: najpre reaguju politički aktivisti u pokušaju da smire demonstrante, a zatim lokalna milicija; ukoliko ona ne uspe, na njihov poziv  angažuju se PJM koje su bile pod komandom štaba SSUP na čijem čelu je bio Slavko Strika. Ukoliko ni milicija ne bi uspela u smirivanju, tek onda bi bila pozvana vojska. Sve to je bilo vezano za obavezne konsultacije s političkim vrhom. Takav lanac komandovanja i donošenja odluka usporavao je vreme reakcije i omogućavao da se na terenu mnogo toga izmakne kontroli i razbukti.

Okršaj u Donjem Prekazu

Sada, posle ove vremenske distance i krvavih borbi tokom oružane pobune 1998. i 1999. godine, okupacije KiM, ”žute kuće”, itd. ovo sve izgleda kao bezazlna čarka, ali tada to nije bilo. Na osnovu dostupnih dokumenata, može se sa sigurnošću utvrditi da je ta akcija vođena neočekivano površno, aljkavo, pa i neprofesionalno. Stoga su i rezultati bili šokantni za javnost, a otrežnjujući za snage bezbednosti. Napravljeno je previše grešaka, a u takvim slučajevima one se plaćaju, nažalost, životima.

Tragični sukob odigrao se, slučajno ili namerno, 13. maja na Dan bezbednosti. Organizator i glavni izvršilac akcije u Donjem Prekazu bio je terorista Tahir Meha (Tahir Nebih Meha, 1943-1981, u nekim izvorima Mehaj), kriminalac u bekstvu. Dan ranije primećen je u tom kraju. On poručuje milicijskim organima u Srbici da želi da se preda jer se već nalazio na poternici zbog ilegalnog posedovanja oružja. Prema usvojenoj proceuri, stanica milicije u Srbici odredila je 15 milicionara za izvršenje akcije privođenja (”hapšenja”) Tahira i njegovih eventualnih pomagača. Sastav je bio etnički mešovit i sastojao se od 11 ”Albanaca” i četiri Srbina. Operacijom je neposredno rukovodio komandir stanice, Sadr Hamiti. Noću, 12. maja, opkolili su kuću i prema smernicama načelnika odeljenja, Zumera Hase, pokušali da stupe u pregovore, bez upotrebe sile. Milicionarima je to objašnjeno time što on nije počinio teško krivično delo. Pri tom je načelnik naredio da se odmetniku obraćaju na srpskom, s obrazloženjem da je on nepoverljiv prema svojim sunarodnicima.

Akcija je započeta kardinalnim propustima za koje do danas nije utvrđeno da li su učinjeni namerno: nije izdato nikakvo uputstvo za upotrebu vatrenog oružja i hemijskih sredstava, ali to je bilo i najmanje zlo. Kuća je opkoljena, ali nisu pregledani niti obezbeđeni okolni objekti ili položaji sa kojih je moglo da se dejstvuje. U najnepovoljnijim uslovima, noću oko 02.30 sati, počeli su pregovori koje nisu vodila za to kvalifikovana niti ovlašćena lica; pretvorili su se u cenkanje i neformalan razgovor u kome je Tahir svaki čas menjao svoje uslove, tražeći jednog, pa drugog pregovarača.

U jutarnjim satima, posle gotovo osam sati takvog ”pregovaranja”, milicionari su se opustili, dovikujući se s Tahirom. Dr Petar Ristanović navodi da su se čak šetkali po dvorištu, napajali stoku, itd. Kada je bilo jasno da se on neće predati, oko osam sati obavešten je (tek tad!) pokrajinski podsekretar za javnu bezbednost Bajram Maraj. On se obratio Slavku Striki, komandantu Združenog odreda milicije SSUP koji je uzbunio Brigadu za specijalna dejstva sa Francom Kosijem na čelu. Ova jedininica je već imala značajna, slična iskustva na Kosovu, pa se smatralo da će i ovaj zadatak obaviti lako. Postoje indicije da ministar Franjo Herljević, general-pukovnik i narodni heroj, nije želeo da to obavi Brigada, ali nije hteo da obustavlja akciju. Franc Kosi je stigao na lice mesta oko 10.30 sati, ograničen striktnim naređenjem, ali i profesionalnim obzirom da se ni po koju cenu ne ugroze civili o čijoj brojnosti ni sastavu nije gotovo ništa znalo. Dobijena je dozvola za upotrebu hemijskih sredstava, ali ne i vatrenog oružja. Devet pripadnika SSUP (dva za dejstvo s ”hemijom”, jedan snajper i sedmorica za upad) imali su automate ”H&K MP 5”, uz pištolje, i pancire. U ekipi su bili i lekar PSUP, dr Saša Dobričanin, kao i  tehničar PSUP (Andrić) čiji je zadatak bilo da snimi tok akcije.

Načelnik Zumer predstavio je Kosiju detaljnu situaciju i trenutno stanje, rekavši da Tahir kod sebe ima pištolj i možda automatsku pušku. Pri tom je rekao da su svi okolni objekti pretreseni, a lica izolovana što nije bilo tačno! Pored očigledne neprofesionalnosti ali i netrpeljivosti lokalne milicije  prema ”srpskoj” miliciji, Kosiju je ovo trebalo da bude upozorenje da neće sve ići lako i da će morati da se uzda samo u svoje snage. Samouverenost i rutina učinili su svoje. Preostalo je da se postupi onako kako je uvežbavano: posle ubacivanja suzavca, sam Kosi bi sa četvoricom kolega upao kod Tahira u sobu, a trojica milicionara bi to trebalo da urade kroz drugi prozor, na istoj strani kuće. Izdato je naređenje lokalnoj miliciji da se povuče i ne ometa operaciju, pri čemu nikakvo drugo naređenje u smislu obezbeđenja mesta intervencije im nije izdato. Suzavac nije bilo lako ubaciti kroz uske prozore pa su neke bombe pale u dvorište. U tom trenutku počeo je okršaj. Prva grupa počela je da se penje merdevinama, dok druga nije uspela da to isto izvede sinhronizovano, što je bilo preduslov za dalje dejstvo. Tahir je smesta zapucao. Prvi je pao Muhamet Selanaj iz Srbice koji je akciju posmatrao kao na vežbi, van zaklona. Jedan od Kosijevih specijalaca, Vojo Tubić, pogođen je s više metaka. U puškaranju, u koje se uključio i Nebih Mehaj, Tahirov otac, ranjen je Milanko Pejović, a Vlado Stjеpanović, ubacivši suzavac, pao je pogođen u glavu. Nebih Meha je izašao iz kuće bežeći od suzavca i njega je pogodio Radivoje Radivojević, ranivši pri tom najstariju Tahirovu kćerku. Niko nije upozorio pripadnike SSUP da se ona tu nalazi. Situacija se otrgla kontroli i od sinhronizovane akcije nije ostalo ništa, već se u magnovenju, u borbi za život, počelo s improvizovanjem. Boško Palija pogođen je u nogu, a Tahir je ubio jednog od policajaca zaduženog za hemijska sredstva, Samira Hasanovića. Iz kuće su istrčale dve Tahirove žene i troje dece, a jedna beba ostala je u kolevci. Nebih se u toj gužvi vratio u kuću. Do tog trenutka poginula su trojica a ranjena dvojica pripadnika Brigade, dok je poginuo i jedan milicionar iz Srbice.

Akcija se obustavlja, a o gubicima je obavešten najviši vrh. Na lice mesta stiže helikopterom Slavko Strika sa Marajom. Tada se pristupa onome što je prvo trebalo da bude urađeno: blokira se čitavo mesto i šalju se pojačanja. Uzbunjena je i jedinica TO koja je imala da blokira širi prostor. Sve vreme, kako se kasnije ispostavilo, dolazilo je do opstrukcije i otezanja od strane kolega iz PSUP kao i kosovskih političara, dakle s najvišeg vrha. Đavo je odneo šalu i dva iskusna profesionalca, Strika i Kosi, rešavaju se na ekstremne mere: Kosi seda za volan oklopnog vozila, ruši vrata i zid kuće upadajući u samu građevinu. Tahir je krenuo u bekstvo. Oko pedesetak metara od kuće naleće na ranije postavljenen zasedni krug i biva ubijen. Ni tu nije bio kraj krvavog obračuna jer je prilikom upada u kuću pripadnik specijalne jedinice Jovan Milačić ranjen u oko. Nebih Meha je bio ranjen, ali priseban, pa je likvidiran.  

Posle ove akcije sproveden je profesionalan i stručan uviđaj uz učešće istražnog sudije i sudskih veštaka, forenzičara iz krimtehničke ekipe. Utvrđeno je da je Tahir ubio dvojicu, a njegov otac ranio jednog milicionara. Šta je bilo sa ostalim žrtvama? To je bilo pitanje svih pitanja, zbog čega je ova akcija i doživela fijasko (bez obzira na likvidiranje terorista) i pokazala ogromne rupe u planiranju i koordinaciji. Za druge poginule dokazano je da su ”prema mestu na kome su se nalazili i položaju rana bili van nišanske linije oružja s kojima su raspolagali Tahir i Nebih”, tj, da su osim njih ”dejstvovali i drugi, za sada nepoznati protivnici”. Poginuli milicionari bili su prosečne starosti 27 godina. Ranjeni policajci su u svojim izjavama tvrdili da su i žene terorista pucale jer je praktično bilo nemoguće da dva čoveka tako brzo menjaju položaj sa kog su otvarali vatru. U izveštajima se o naoružanju terorista navodilo samo to da su pronađene puške”kragujevke” bez navođenja modela i količine oružja i municije. Po svemu sudeći, radilo se o domaćem oružju 7,9 mm M24 ili M48.

Reakcije i posledice

Tada počinje i medijska smrt nesrećnih kolega, jer su tadašnji političari sve učinili da se ovaj događaj predstavi kao podvig spasavanja talaca i zataška u ime bratstva i jedinstva kako bi se smirila situacija na terenu. Vesti su objavljene tek u kasnim popodnevnim satima. Sve snage bezbednosti na KiM, uključujući i Vojsku bile su, međutim, vrlo brzo uzbunjene jer su starešine, nezavisno od političara, pravilno pretpostavljale da je ova akcija možda signal za opštu pobunu. Broj pripadnika milicije koji su poginuli tokom te prve intervencije na KiM, popeo se tako na pet jer je već petog aprila poginuo Ibrahim Abazi koji je podlegao povredama koje je dobio u Prištini tokom demonstracija. Odmah posle te akcije urađeno je ono što je trebalo da bude urađeno pre nje: pretreseno je više kuća i saslušano mnoštvo lica. Samo dan kasnije, formirana je sedmočlana komisija u kojoj su se nalazili predstavnici saveznog, republičkog i pokrajinskog SUP-a, kao i Instituta za bezbednost. Izveštaj je završen drugog juna. Na 43 strane, uz dva priloga sa više od 400 strana materijala, obrađen je ovaj događaj. Izjave, izveštaji, fotografije, forenzičke analize i prilozi, rezultati rada veštaka, itd, dali su jasnu sliku šta se dogodilo. Jedna kopija koja je označena kao državna tajna nalazi se u Arhivu Jugoslavije (Fond Predsedništvo SFRJ, u dokumentaciji Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka).

Prema službenom izveštaju, smrt trojice i ranjavanje jednog miliconara ostalo je nerasvetljeno. U izveštaju koji je dostavljen Saveznom savetu za zaštitu ustavnog poretka navedeno je da su na njih pucali nepoznati napadači (napadač). Preciznom rekonstrukciom dokazano je da su tri poginula milicionara bila van linije oružuja Tahira i Nebiha. Iz tela Voja Tubića izvađena su tri zrna različitih kalibara. Izjave učesnika govorile su pak nešto drugo – da su oni verovatno ubijeni od strane ove dvojice! S jedne strane, razumljivo je da su svedoci-učesnici tog okršaja bili pod stresom i nisu mogli da sklope opštu sliku. S druge strane, postoji opravdana  sumnja da je izveštaj, po nepisanom pravilu da se zaštiti Služba i komandni lanac, tako napisan da prikrije kardinalne propuste koji su tada učinjeni.  

Da li je bilo drugih učesnika u obračunu i šta baca sumnju na to da je reč o pripremljenoj zasedi u kojoj je učestvovalo više Tahirovih pomagača? Prema logičnom rasuđivanju dr Petra Ristanovića (originalni naučni rad ”Lice i naličje mita o nacionalnoj borbi Albanaca sa Kosova – slučaj Tahira Mehe”) nepoznatih napadača nije bilo! Da je takvih bilo, danas bi oni bili slavljeni kao heroji. Ni posle rata 1999. godine niko nije o tome progovorio, a izjave milicionara iz Srbice govore da nisu čuli niti videli pucnje iz drugih kuća. Sve to govori u prilog uočljive tendencije da se sva krivica za tragediju svali na osoblje stanice u Srbici i prikriju propusti Franca Kosija i drugih visokih starešina i političara, kao i učesnika akcije.

Šira javnost saznala je za ovu tragediju tek kasno popodne. U večernjem dnevniku objavljeno je da su milicionari herojski stradali spasavajući taoce, žene i decu! Tek sutradan je započeto s javnim, službenim izjavama saučešća porodicama poginulih miliconara. Pripadnici posebnih jedinica milicije, koji su službeno bili u toku te operacije i imali saznanja o tome šta se dogodilo, bili su ogorčeni. Sve to je značajno uticalo na opšte stanje i zaoštravanje na terenu. Te večeri je na našu ambasadu u Tirani bačena bomba, a 23. maja izbile su nove demonstracije u Prištini posle kojih je okončana nastava u školama. Kako je koja strana dočekala i prošla kroz ovaj sukob videli smo. Kakve je odjeke imao? Od bandita su postali nacionalni heroji. Tahir Meha je predstavljan u krugovima emigracije i u nekim zapadnim glasilima kao ”politički aktivista” koji se ”snažno protivio jugoslovenskom okupatosrkom sistemu”. Od kuće je napravljen memorijani centar u kome se današnjim posetiocima priča kako je pobio desetine milicionara, uništio tenk i oborio helikopter. Stvorena je kult-legenda da nije hteo da se preda ”srpskoj” miliciji, a njegova prva žrtva bio je njegov sunarodnik. ”Podvizi” bandita preuveličavani su do apsurda. Situacija na terenu se nije smirila. Na Kosovo i Metohiju redovno su stizale smene i vršene su rotacije snaga. Onda su Slovenci 1989. godine povukli svoje jedinice, a zatim i ostali RSUP-ovi. Bio je to konačan znak da će Srbija morati sama da se nosi sa ovim problemom, pa nastavak tih događaja znamo kako su se razvijali. Javna bezbednost na Kosovu i Metohiji potpuno je bila u nadležnosti srpskih snaga. Usledile su 1998. godine  oružana pobuna a zatim i bombardovanje. Oni su konačno potisli okršaj u Donjem Prekazu s naslovnih strana, ali ne i iz naših sećanja.

U koncipiranju ovog teksta korišćeni su otvoreni izvori, stručna literatura (časopis ”13. maj”), istraživanja dr Petra Ristanovića iz Instituta za srpsku kulturu (Leposavić, Priština) kao i lične opservacije i sećanja autora teksta koji je u to vreme bio pripadnik PJM sa razmeštajem u Prizrenu.