Arhitektura bezbednosne zajednice zasnovana je na nizu vekovima građenih i proverenih postupaka. Protokoli i metode se menjaju i usvršavaju, ali jedno ostaje zajedničko za sva vremena i za sve službe bezbednosti: tajnost.
Brbljivi, iskompleksirani i neostvareni ljudi, pričalice i hvalisavci, nemaju u toj probranoj branši šta da traže…osim sopstvene propasti. Tako je u svim službama, bez obzira da li je reč o najstrožem obezbeđenju nekog predsednika, državnoj i vojnoj bezbednosti, pa i u standardnom fizičko – tehničkom obezbeđenju. I ono je sve obimnije i složenije; ono što se ranije smatralo poslom portira ili noćnog čuvara takođe dobija drugačiju dimenziju.
Niko nije dovoljno zaštićen, a najranjiviji su oni koji ne umeju da čuvaju tajnu. ”Tvoje brbljanje može ubiti tvoje drugove”, sigurno je najpoznatija i najslikovitija definicija koliko je važno sačuvati tajnu.
Na našem portalu relativno često bavimo se ovom temom, odnosno ljudima koji rade svoj posao ”bez prava na slavu”. U ovom tekstu bavićemo se najtajnijim učesnicima kontraobaveštajnog rata.
U opštoj kulturi i svakodnevnom govoru obaveštajce nazivaju špijunima. I ova reč ima bogatu istoriju. Osnova joj je u proto-indoevropskom obliku spek (posmatrati). Prvi put se češće koristi u Italiji početkom XVI veka (spione), da bi se proširila na srednjoengleski (spien, ranije espien, ”to espy”). Englezi su je usvojili od Francuza (espier, spehon), da bi je prihvatili i Nemci (spion). Rusi koriste gotovo neizmenjenu reč ”шпион”.
Kod nas su dugo u upotrebi bile imenice uhoda, vrebač i žbir, da bi evropskim uticajima na naš prostor usvojena reč špijun. Međutim, u podeli posla bezbednosnih službi ima mnogo različitih oblasti, pa stoga reč špijun nije dovoljna da ih sve obuhvati. U ovom tekstu posvetićemo se najređoj pojavi s kojom sve službe računaju – a nijedna ih ne voli (iz razumljivih razloga).
To su ljudi, najčešće profesionalci, koji rade protiv svoje službe, odnosno svog naroda i države! Danas ih, pod pritiskom površnosti i dominacije engleskog jezika, smeštaju sve u jedan pojam – insajder (insider – unutrašnji). Taj opšti pojam mnogo je složeniji. Sadrži osnovne oblike s mnoštvom često preplićućih varijanti i finesa. Nisu se insajderi (uz koje prećutno ide atribut izdajica) sami pojavili na ovom svetu. Njih su, kao i sve drugo, izmislile i usavršile upravo službe, pa se one na njih i ne žale – osim kad moraju da se bore protiv njih.
Kako odgajiti, odnegovati insajdera? Proces je dugotrajan, skup, složen i rizičan. Zašto? To ćemo delimično saznati upoznajući se sa osnovnim tipovima te, najređe vrste obaveštajaca.
Spavač
Svi ih zovu isto, samo na svom jeziku. Englezi – sleeper agent, sleeper cell, Rusi – спящий агент, Nemci – Schlafmittel – Intelligenz.To nisu obaveštajci koji svakog dana aktivno rade na prikupljanju informacija, opservacijama, stvaranju veza, itd. Tamo gde su poslati, ti ljudi ne bave se nezakonitim ili sumnjivim aktivnostima. Štaviše, centrala od njih traži da budu uzorni građani svoje zajednice. Spavač se ne razlikuje od svoje okoline i ne može se na osnovu njegovih svakodnevnih navika, rituala ili postupaka otkriti. Pokriće im je u tekućoj profesiji. To može biti bilo koje zanimanje: časovničar, krojač, optičar, piljar, neko ko svojim dnevnim ponašanjem i kontaktom s većim brojem ljudi ne izaziva sumnju. Vredno i skromno radi i živi, ničim ne skrećući pažnju na sebe. Ta neaktivnost je njegova najveća zaštita. Spavača službe regrutuju, a zatim dugotrajno školuju i uvežbavaju, upoznajući ga s načinom života, običajima, kulturom i, naravno, finesama jezika. Može ostati u mirovanju mesecima ili godinama. Aktivira se putem kontakta s drugim agentom ili određenom tajnom šifrom koja se može dostaviti na mnogo načina, a da ne izazove sumnju. ”Spavača” služba budi u datom trenutku po svojoj potrebi, a izuzetno onda kada proceni da postoji rizik od njegovog otkrivanja. Isto tako, ako se proceni da je njegova zaštita važnija, dragocenija, od podataka do kojih može doći, takođe se budi i sklanja. Ubacivanje ili infiltracija takvog spavača u lokalnu sredinu može biti izuzetano uspešna, ukoliko je on uspeo da se uklopi, diskretno se nametne i dođe do ljudi i institucija odakle može lakše prikupljati informacije. Iz svega opisanog jasno je da je reč o izuzetno retkoj vrsti ljudi koja je spremna da ceo svoj život, ili duži vremenski period posveti zadatku. Kada su vođeni ubeđenjima i ideologijom, onda ih je veoma teško, gotovo nemoguće otkriti i zavrbovati da rade za drugu stranu. U prilog im ide i to što se regrutuju još u ranoj mladosti, veoma često iz kruga dece bez roditelja, kakvih je posle rata bilo mnogo.
Krtica
U frazeologiji i žargonu službe naziv spavač bio je dominantan decenijama. Međutim, u svakodnevnom govoru pojavila se imenica ”krtica” (lat. talpidae). To je mala, teško uočljiva štetočina. S pravom je zauzela svoje mesto i potisnula spavača; ona neprimetno buška, rovari, potkopava, isto kao i ljudi kojima je pozajmila ime. Rusi je zovu крот, Englezi kao i Latini – Talpidae, a Nemci Maulwürfe. Zbog čega ova imenica (krtica) ne odgovara u potpunosti opisu spavača?
Upravo stoga što su krtice aktivni obaveštajci (najčešće dvostruki). Obaveštajci-krtice su aktivnije od spavača. Reč je o ljudima koji su na takvim položajima koji im to omogućuju. Radeći po svojoj proceni, povlačeći se kad osete opasnost, oni su u situaciji da nanesu ogromnu, ponekad i nemerljivu štetu. To su školovana, posvećena i iznad svega talentovana lica, najčešće motivisana ideologijom, ređe novcem ili privilegijama. Krtica stvarno ne može biti svako. Takva osoba mora da poseduje izvanredno strpljenje, obazrivost i univerzalno obrazovanje, poznavanje više jezika, itd.
Kao što smo više puta naglasili – i obaveštajci, kao i mineri samo jednom greše, a polje greška je beskrajno. Najčešće je reč o sitnici, kao što smo svojevremeno predstavili u tekstu o Alfredu Redlu.
Odakle, ustvari, ovaj naziv? Pored svoje slikovitosti i metaforičnosti, dugo je trebalo da se dokaže pravo poreklo ove ”titule”. Najpre je autorstvo pripisivano Džonu le Kareu (David John Moore Cornwell), po reči iz njegovog romana ”Tinker Tailor Soldier Spy” (”Kujundžija, krojač, vojnik, špijun”, dečja ”brzalica”, igra rečima). Jedan od trojice najpoznatijih pisaca špijunskih romana (pored Grejema Grina i Frederika Forsajta), nije hteo da prihvati tu čast. Naveo je da je najpre od kolega iz SSSR čuo kako takve ljude zovu ”krticama”, još dok se na Zapadu takva vrsta ljudi zvala spavajući agenti, spavači. Dilemu je otklonio anonimni čitalac koji je ukazao na 240. stranicu ”Istorije vladavine Henrija VII” koju je napisao Frensis Bekon 1641. godine. Čuveni filosof, kome je jedna od teorija zavere pripisivala da je napisao većinu Šekspirovih dela (!) upotrebljava tačno tu reč za istu pojavu! Slučajnost je da je Kare došao do istog izraza jer nikada nije ni čuo, pa ni pročitao tu Bekonovu knjigu.
Koji su najpoznatiji primeri ”krtica”, pored već spomenutog Redla? Takvih nema mnogo, ali baš zbog njihovog profesionalnog podviga i štete koju su naneli protivničkoj strani, ostaju kao arhetip, paradigma izdaje, bez obzira što su od svog poslodavca nagrađeni zvanjima, činovima i drugim beneficijama. Često su te nagrade dodeljivane dugo posle prestanka njihovog rada i tek onda kada bi oštećena strana o tome progovorila, ponekad i posthumno. Evo samo nekoliko najpoznatijih primera, od mnoštva za koje javnost zna.
Kembridžka petorka (Cambridge Five), bila je jezgro sovjetskih agenata u Velikoj Britaniji. Zavrbovani su još tridesetih godina od strane sovjetskog obaveštajca Arnolda Dejiča. Istina je da nije reč o jedinstvenoj mreži; oni su jedan za drugog znali po prirodi posla, a ne po svojoj tajnoj ulozi. Pogledajmo kako je sve počelo: sovjetski agent Jurij Modin izabrao je pet lica za koje je mislio da im se može verovati. On je taj posao dobio jer su u KGB bili zaprepašćeni nenadanom, šokirajućom željom predstavnika britanskih tajnih službi da otkrivaju tajne Sovjetskom Savezu. Šta je na to teralo konzervativne Britance? Snobizam, ideologija ili frustriranost sistemom u kome žive? Podsetimo da je tih godina zahvaljujući NEPU (Novom ekonomskom planu) SSSR imao u jednom periodu udeo od 12% bruto svetskog dohotka, pa su možda i u tome videli budućnost čovečanstva. Najznačajnije ime među njima bio je Kim Filbi (Kim Philby), s kodnim nazivom Stenli (Stanley). On je zauzimao visoke pozicije u SIS (MI6) i MI5.
Pored njega, u poslove dvojne agenture bili su upleteni i Donald Maklin (Donald Duart Maclean) kao ”Homer”, kao i Entoni Blant (Anthony Blunt), ”Johnson”, inače kontraobaveštajac, savetnik kralja Džordža VI. Tu su još bili i Gaj Berdžes (Guy Burgess – ”Hicks”, ”Medhen”, ”Paul”) kontraobaveštajac u Ministarstvu inostranih poslova i Džon Kernkros (John Cairncross – ”List”, nadimak je dobio zbog ljubavi prema muzici), Berdžesov kolega. Filbi, Meklejn i Berdžes pobegli su u SSSR. Kernkros je posle penzionisanja otišao u Čikago gde je otkriven 1979. godine pa je potom proveo godinu dana u zatvoru u Rimu. Blant je ostao u Britaniji i nikada nije procesuiran. Za ovu grupu bivši direktor CIA, Alen Dales, tvrdio je da je reč o najsnažnijoj obaveštajnoj grupi iz vremena Drugog sv. rata.
Ni Zapad nije ostao dužan Sovjetima. To su bili pojedinačni slučajevi. Oleg Penkovski (Оле́г Влади́мирович Пенько́вский), pukovnik GRU (Glavne obaveštajne uprave) Generalštaba OS SSSR, 1963. godine je lišen slobode, zvanja, a potom i života. Poznat je (osim po izdajstvu) i po tome što su njegovo suđenje prvi put u poststaljinskoj epohi prenosili televizija i radio. Stenogrami sa suđenja odštampani su u preko 100.000 primeraka i čitani su u školama, na fakultetima i u radnim organizacijama. Brzo je postao simbol izdaje, kao najznačajnija krtica koju je Zapad u SSSR imao.
Oleg Gordijevski (Оле́г Анто́нович Гордие́вский) bio je pukovnik Prve glavne uprave KGB SSSR (inostrana obaveštajna služba). Od 1974. do 1985. godine radio je za Britaniju pod pseudonimom ”Ovation – ovacije”. Smatra se najvećim saradnikom Zapada posle Penkovskog. I njega je, umesto počasnog sačekao streljački stroj. Ništa manje poznat nije ni Dimitrij Poljakov (Дми́трий Фёдорович Поляко́в), obaveštajac i vojni pedagog. Sporan je njegov čin. General je svakako bio, ali nije sigurno da li general-poručnik ili general-major. Gotovo 20 godina bio je saradnik američke obaveštajne službe. Radio je u SAD na prikrivenoj dužnosti oficira za saradnju u predstavništvu SSSR pri Vojno-štabnom komitetu Organizacije ujedinjenih Nacija. U želji da izleči sina, a bez dovoljno novca, postao je lak plen profesionalaca. Njegova cena bila je 400 dolara. Istine radi, on je taj novac tražio najpre od predstavnika GRU, general-majora I.A. Sklajrkova, ali bio je odbijen. Sin mu je uskoro umro. Ogorčen, promenio je stranu. Osuđen je 1987. godine, a vest o izvršenju kazne objavljena je tek 1990. godine. Za njega je intervenisao lično predsenik SAD, Ronald Regan, predlažući da se obavi razmena, ali do toga nije došlo jer je Gorbačov tu molbu odbio.
Ni Amerikanci nisu bili pošteđeni profesionalne bruke. Oldrič Hejzen Ejms, (Aldrich Hazen ”Rick” Ames) radio je kao saradnik kontraobaveštajnog odeljenja CIA. Nije odoleo iskušenju i postao je saradnik KGB. Tokom devet godina odavao je veoma važne informacije. Godine 1994. uhvaćen je i osuđen na doživotnu robiju bez prava žalbe.
Sovjeti su našli dobrog saradnika i među Šveđanima. Stig Erik Konstans Venerstrem (Stig Erik Constans Wennerström), pukovnik RV Švedske, vojni diplomata, ataše u SSSR i SAD, bio je visoko pozicioniran u Ministarstvu odbrane Švedske. Od 1948. do 1963. godine bio je saradnik SSSR predajući tajne najvišeg stepena o sistemu odbrane Švedske, najnovijem naoružanju i manevrima NATO. Osuđen je najpre na 20 godina zatvora, a zatim je 1974. godine oslobođen. Njegovo obrazloženje? Mislio je da će dostavljanjem inofrmacija Sovjetskom Savezu održati ravnotežu snaga i tako sprečiti Treći svetski rat. Tako je on izjavio pred sudom. Sud, međutim, nije imao mnogo razumevanja za njegove pacifističke ideje. Ovakvih primera ima širom sveta, naveli smo samo neke.
Mandžurijanac
Ovde se priča o nazivima špijuna i njihovoj klasifikaciji ne završava. Često se može naići na izraz ”mandžurijski kandidat”. On je plod literarne mašte Ričarda Kondona koji je u knjizi ”Mandžurijski kandidat” (”Manchurian Candidate”) opisao vrlo maštovito i precizno metodu stvaranja spavača koja je na granici naučne fantastike. Knjiga je objavljena još 1952. godine i opisuje postupak tokom koje se regrutuje kandidat koji, zapravo, i ne zna da je regrutovan. U njega se putem hipnoze, opijata i putem drugih postupaka ”učitavaju” podaci koje on trajno pamti, potiskujući svoju pravu ličnost. Takav špijun zapravo i ne zna da je agent, pa je otporan na torturu; jednostavno – on nema šta da kaže. Takav spavač ima dve ličnosti – jednu, površinsku, spoljašnju i drugu ‘uspavanu’ koja se budi specijalnim postupkom. Kada se pobudi ta ličnost, on kreće u izvršenje zadatka i svoje dojučerašnje prijatelje i saradnike napada koristeći potpuno iznenađenje. Realno? Sa današnjim stanjem nauke, nije nemoguće da je Ričard Kondon tada najavio ”Matriks špijunažu” za koju ćemo saznati u nekom novom romanu.
Operativna veza
Ovaj tekst ne bi bio celovit, kada se ne bismo pozabavili žargonom, odnosno slengom. On je izazvan jednom odrednicom koju profesionalci poznaju pod nazivom operativna veza. O čemu je reč? Operativna veza je po definiciji lice koje svesno, tajno i organizovano održava kontakt sa OSL (ovlašćenim službenim licem) radi pribavljanja podataka od značaja za suzbijanje krivičnih dela. Deluje suvoparno, ali reč je o zakonski dozvoljenom postupku.
On je veoma složen jer OSL treba da u mnoštvu nepouzdanih, hvalisavih likova, izabere onog koji će umeti u pravom trenutku da razlikuje važnu informaciju od nevažne i da je neprimetno dostavi. Bez obzira što je to zakonom regulisano, za takve osobe postoje i mnogo drugih sočnih i živopisnih izraza, od kojih nijedan nije za hvalisanje: doušnik, duboko grlo, dojavljivač, pacov, agiša, cinker, cinkaroš, taster, drukara, pevač, montažer, prvi glas, zlatni mikrofon, itd. Uostalom, i nazivi spavač i krtica jesu deo slenga. Sigurno da takve osobe imaju i zvanični naziv (prebeg, dvostruki agent, zavrbovano lice, itd). Posao oko stvaranja operativne veze takođe je veoma složen. U mnoštvu kriminogenih (pa i onih drugih) ličnosti treba pronaći nekog ko to želi i ume da radi, a da pri tom nije opterećen skrivenim motivima.
U popularnoj kulturi ova pojava je neočekivano česta i omiljena. O Kembridžkoj petorci postoje desetine filmova, knjiga, serija, pa i pozorišnih predstava. Gotovo svaki film rađen po idejama Karea ili njegovih spomenutih kolega obrađuje temu prebega. U serijalu ”Porodica Soprano” sve vrvi od cinkaroša (u mafijaškom slengu oni se nazivaju pacovima, ili dubokim grlom u najboljem slučaju); tako je scenaristima uspelo gotovo nemoguće – da publika navija za kriminalce. Ova oblast, spavači u popularnoj kulturi, svakako zbog svoje obimnosti zaslužuje posebnu temu i njoj ćemo se nekom prilikom vratiti.
Kao što se iz ovog, kratkog i veoma sažetog teksta može videti, posao tajnih službi s pravom nosi sa sobom neprozirni veo mistifikacije. Tako je teže, ali i bezbednije. Ni SVO u Ukrajini nije lišena ovakve vrste aktivnosti. Mesecima čitamo o tome kako su pronađeni spiskovi, ”procurela dokumenta”, osumnjičeni ili osuđeni pripadnici neke od službi zbog predaje podataka, itd. Šta je od svega toga istina, ne možemo znati jer je sve to deo sveobuhvatnog, totalnog, neprekidnog medijskog i obaveštajnog rata.
Jasno je da se istorija, na neki način, ponavlja. Sa obe strane fronta nalaze se ljudi koji govore isti jezik, imaju iste navike, čak i uniforme. Kada se sve ovo završi, neki novi pisci i istraživači imaće pune ruke posla da otkriju ko su sve bili spavači i krtice u ovom nemilosrdnom i ogorčenom sukobu.
