Gotovo neprimetno, u burama oko trke u naoružanju, prošla je osamdesetih godina pikantna vest koja više podseća na deo scenarija iz ”Zvezdanih staza”. Reč je o laserskom pištolju s pirotehničkim blicom.
Sovjeti su već imali oružje za kosmonaute, ali ono je bilo predviđeno za preživljavanje u slučaju da se nađu u nepovoljnim okolnostima prilikom prizemljenja, vođeni iskustvom posade ”Saljut 7”. O njemu je naš portal već pisao.
Ovde je reč o nečem sasvim drugom – samoodbrambenom oružju za kosmonaute u svemiru! Ovo oružje razvili su saradnici Vojne akademije raketnih strateških snaga (РВСН – Ракетные войска стратегического назначения), sada pod imenom ”Petar Veliki” u Balašihi (najveći grad Moskovske oblasti).
Istraživačku grupu predvodio je načelnik odeljenja, zaslužni radnik nauke i tehnike RSFSR, doktor profesor, general-major Viktor Samosnovič Sulakvelidze. Njegov kolega iz tima, prof. dr Boris Nikolajevič Duvanov, bavio se teorijom i praksom štetnog dejstva laserskog pištolja. Dizajn je razradio A. V. Simonov s još dvojicom kolega. Cilj je bilo da se napravi laserski pištolj koji se po težini i veličini ne bi razlikovao od običnog pištolja.
U početnoj fazi otkriveno je da za onesposobljavanje protivničkih optičkih sistema ili zaslepljivanje ljudi ne treba posebno snažna energija zračenja. Zaista, ako se setimo da je na utakmicama mnogo puta dolazilo do provociranja i ometanja igrača usmeravanjem laserskih obeleživača u oči, znaćemo o čemu se radi.
Posebno je to bilo popularno na košarkaškim mečevima gde je, zbog relativne blizine koševa, neko često iz gledališta iritirao igrače koji izvode slobodna bacanja. Da stvar nije bezazlena, svedoče vrlo rigorozne kazne koje su tim povodom deljene klubovima, kao i onima koji su bili zatečeni na delu.
Za delovanje ovog opasnog oružja bio je dovoljan opseg od jednog do deset džula. Pošavši od činjenice da su za bilo koji laser potrebna tri elementa – aktivni medijum, prenosnik energije iz spoljašnjeg izvora i rezonator za pojačavanje, dali su se na posao. Bio je potreban mali izvor energije koji bi bio postavljen u dršku, kao svi klasični okviri.
Dizajneri su odlučili da koriste ampule, pirotehničke bliceve za jednokratnu upotrebu punjene kiseonikom i metalom u obliku follije ili praha. Takva smesa, zapaljena električnom varnicom, sagoreva za pet do deset milisekundi stvarajući temperaturu od oko 4.700º C. Posao je dodatno otežavalo to što je oružje moralo da bude netoksično i otporno na spontanu detonaciju. Što je još važnije, moralo je da dejstvuje bestrzajno, kako ne bi u bezvazdušnom prostoru izazvalo efekat akcije i reakcije. U dršku takvog pištolja stajalo je osam ”metaka”. Posle svakog ”pucnja” ubacivala bi se sledeća čaura u rasvetnu komoru. Mogućnost zaslepljivanja protivnika (reč je o neletalnom oružju) bila je do 20 metara.
Takav uređaj mogao je da se koristi čak i kao medicinski instrument. Bio je dugačak 180 mm, ”kalibra” 10 mm, a brzina ”metka” bila je 299 792 458 m/sec (brzina svetlosti). Danas se ovo sredstvo, koje je bilo predviđeno čak i kao ”damsko oružje” u svakodnevnom životu, nalazi u muzeju pomenutog Instituta. A šta se sada nalazi u glavama inžinjera i projektnih monitora, možemo samo da slutimo, znajući koliko velikim koracima je i ova oblast napredovala. Razvoju ovog unikatnog oružja posvećen je i dokumentarni film ”Opasna svetlost”. Pravi naziv.
