BOt. Kada izgovorite tu interesantnu lingvističku strukturu koja je akronim srećno skovan od preklapajućeg vokala i suglasnika (BOjni Otrovi), mlađi čitaoci pomisle najpre na drugo zlo – botove; opasni, dosadni i strpljivi izdanci veštačke inteligencije koji mogu da naprave priličnu štetu neopreznim korisnicima interneta. Međutim, botovi kojima ćemo se ovde baviti su nešto najgore što na ratištu može vojnika da snađe (mada je za taj pridev konkurencija velika). Svaki obučen vojnik dobro zna šta znači akronim BOt – to su bojni otrovi. Oni su toliko opasni da su veoma retko sredstvo koje još uvek postoji u naoružanju, odnosno u magacinima, a čije su se upotrebe gotovo sve zemlje države odrekle. Da li? Na šta su sve ljudi spremni u situaciji kada treba braniti fundamentalne interese ili goli život?
U traganju za oružjem masovnog (i brzog) uništenja protivnika, kao što smo se mnogo puta uverili, nisu se birala sredstva. Tako je i sa bojnim otrovima. Englezi ih zovu chemical warfare agents, Francuzi gaz de combat, Rusi боевые отравляющие вещества, a Nemci, koji su postali po zlu poznati kada su otrovi u pitanju (i ne samo po tome, razume se) kampfstoffen. Ni na jednom jeziku ne deluju bezazlno. Mračne (i otrovne) ideje vrlo rano su se pojavile u glavama ljudi. Najpre su primenjivani prirodni otrovi ceđeni iz biljaka (velebilje – atropa belladonna, jedić – aconitum napellus, morski luk – urginea maritima i bunika – hyoscyamus niger). No to nije bilo dovoljno – vrhovi strela i kopalja umakani su i u kadaverit (raspadnuti sastav leševa) i u zmijski otrov. Od veštačkih jedinjenja primenjivani su arsen, živa, zagušljivi dimovi sumpora, kože, paperja. Tako je grčka vatra imala i ulogu zagušljivca jer je proizvodila otrovan dim. Grci su napravili i prvi na svetu upotrebili ”kijavac” – prašak za kijanje. Načinjen je od samlevenog otrovnog bilja i njegovim raspršivanjem uspešno su ometali koncentraciju protivničkih snaga u odbrani tvrđava, ali i prilikom napada.
Nećemo vas zamarati hemijskim formulama i teoremama, ali nešto treba reći i o toj oblasti koja je presudno uticala na pojavu i razvoj bojnih otrova. Nagli razvoj hemije tokom kasnog srednjeg veka, pa sve do XIX veka, doneo je nove ideje kako pobiti što više protivnika. Nemac V. Zenftenberg još krajem XVI veka predložio je da se u granate stavlja arsen koga je bilo lako izdvojiti i nije bio skup. Italijani i Francuzi intenzivno rade na tome nešto kasnije, tokom XVII veka. Brzo su se uključili i Britanci; njihovom ministarstvu rata predloženo je da se granate pune kakodilom i kakodiloksidom. Za vreme Krimskog rata (1853-56) koji često spominjemo s razlogom, britanski admiral T. Dandonald (Thomas Dundonald) predložio je da se Malahov Kurgan, ključno utvrđenje u Sevastopolju, napadne s nekoliko talasa sumporoksida, ali predlog nije prihvaćen. Pretpostavki zašto nije to urađeno ima mnogo. Za vreme Nemačko-francuskog rata 1870-1871. godine takođe su se rađale slične ideje, s tim da se granate pune veratinom. Nemac Adolf Bajer 1887. godine preporučuje primenu suzavca. Nagli rast i razvoj hemijske industrije za privredne i građanske potrebe na vreme je svetskoj javnosti signalizirao da je reč o veoma podmuklom i nepredvidivom oružju, pa su se države ujedinile oko toga potpisavši 1899. godine Hašku konvenciju koja je zabranjivala izradu i upotrebu BOt.
Da je to, kao i većina takvih dogovora, bilo mrtvo slovo na papiru, uverio nas je odmah Prvi svetski rat. Veliki rat je bio po mnogo čemu izuzetak, pa i po tome što je broj žrtava bio neverovatan u odnosu na dotadašnje sukobe. Prema nekim izvorima, prvi napad izveli su u avgustu 1914. godine Francuzi. Vidimo da je to na samom početku rata! To su bile granate kalibra 26mm koje su bile napunjene suzavcem etilbromacetatom. Rezerve tog gasa brzo su potrošene pa su ih Francuzi zamenili hloracetonom. Međutim, naša vojna nauka tvrdi da je prvi napad izvela nemačka armada 27. X 1914. godine u bici kod Nev Šapela (Neuve Chapele) koristeći gas razdražljivac protiv Britanaca. Prvi ishod je bio razočaravajući i nije proizveo gotovo nikakvo dejstvo. Razlog je meteorološke prirode – hladan i vlažan vazduh. Ostalo je do danas nerešeno pitanje uticaja vetra. Otrovi su mogli da se koriste samo u povoljnoj ruži vetrova koja je okrenuta neprijatelju, a na to još uvek niko ne može uticati. Nagli udar vetra mogao je da okrene oblak otrova ka onome ko ga je stvorio, ali i da potpuno rasprši i oslabi dejstvo. Mnogo ”bolje” iskustvo kajzerova vojska je imala u bitkama 22. aprila 1915. godine u reonu belgijskog grada Ipr (Ypres) u Zapadnoj Flandriji, kada je Četvrta nemačka armija na frontu širine šest kilometara zaustavila napad Francuza. Iz 6.000 čeličnih boca pušten je nestabilni (tzv. kratkotrajni) hlor koji je doveo do neverovatnih, poražavajućih i demorališućih efekta. Petnaest hiljada Francuza izbačeno je iz stroja (slepilo, otežano disanje, oštećenje slušnog aparata, povraćanje, itd), a od toga 6.000 je umrlo! Taj datum smatra se početkom hemijskih ratova. Inače, sami Nemci bili su toliko iznenađeni efektima da nisu uspeli da iskoriste taktičku prednost ovog dejstva. Tada su i poslednji sumnjičavci shvatili da je svet dobio prvo poznato sredstvo masovnog uništavanja.
Tokom godina, sve do kraja rata, naglo su se razvijala i sredstva i protivsredstva; o njima ćemo pisati u posebnom tekstu. Pojavljuju se nazivi otrova koji su danas dobro poznati i zastrašujući: adamsit, arsenvodonik, iperit, fozgen, luizit, soman, sarin, tabun, a kasnije i VX, F, CS, BZ. U ratnim naporima Prvog svetskog rata hemijska industrija Nemačke, koja je inače bila vodeća u svetu, posebno veliki problem neprijatelju pravila je iperitom. U bici kod Ipra 12. na 13. VII 1917. godine upotrebljen je dugotrajni plikavac koji je po tom mestu i dobio ime. Gubici od njega bili su osam puta veći nego od napada difozgenom, standardnim gasom Nemaca (Britanci i Francuzi su koristili fozgen). Pred kraj rata Nemci su posustali s proizvodnjom iz razumljivih razloga, ali ne i sa inovacijama, pa su uspeli da otkriju krvne i nervne bojne otrove. I u tome su bili pioniri. Granate s bojnim otrovom nisu imale direktno dejstvo kao razorne, ali su dugoročno kontaminirale zemljište, gas je prodirao u objekte, rečne tokove, itd. Na početku rata upotrebljeno je oko 4.000 tona BOt, a za samo devet meseci poslednje ratne godine – 65.000 tona. Ukupno je u Prvom svetskom ratu upotrebljeno 122.000 tona. Oni su iz stroja izbacili oko 1.100.000 ljudi, što je oko 5% ukupnog broja žrtava. Stradala je i stoka, pa je zabeleženo da je otrovano preko pet hiljada konja, od kojih je uginulo (na obema stranama) oko 600. Otrovi jesu veoma opasni, ali nisu svemogući. Njihove taktičke nedostatatke već smo naveli. Oni su imali i imaju tehnološke probleme lagerovanja i održivosti. Veoma je teško u dužem vremenskom periodu sačuvati stabilnost takvog jedinjenja, pa je proizvodnja bivala sve skuplja, ali i njihovo uklanjanje kad im istekne rok. Najkraće – BOt nisu bili opasni samo na ratištu, već i u pozadini, u logističkim bazama, kao i u proizvodnim pogonima. Uostalom, setimo se samo Bopala, grada u Indiji, gde se dogodila najveća hemijska katastrofa u istoriji. U fabrici pesticida došlo je do havarije i pri tom je smrtno stradalo 20.000 ljudi, a deset puta više ostalo slepo ili imalo disajne probleme.
Između dva svetska rata, ozbiljnim i metodičnim naučnim istaživanjima posledica ratovanja stečena je prava i šira slika o katastrofalnom dejstvu BOt. Statistike su rekle svoje, a hiljade bolnica i sanatorijuma po svetu moralo je da se bori s dugotrajnim posledicama. Poseban problem bio je invaliditet ljudi koji su bili pogođeni dejstvom. Upotreba bojnih otrova ponovo je zabranjena Vašingtonskom konvecijom iz 1922. godine i Ženevskim protokolom 1925. godine. Međutim, već u Italijansko-etiopskom ratu (1935 -1936) fašistička Italija koristila je iperit, a Japanci su od 1937. do 1939. godine u Mandžuriji i Kini takođe koristili bojne otrove. Sve zemlje su u međuratnom periodu upotrebile vreme da se, osim stalnim naoružavanjem, zauzmu i pripremama vojske i stanovništva za eventualna hemijska dejstva u izvesnom dolazećem ratu. Veoma ozbiljno je rađeno na usavršavanju zaštitne opreme, a kako se rat bližio, obuka stanovništva vršena je sistematski i temeljno. Ovim povodom niko nije izbegao obavezu, niti odbijao da primi masku jer gas nije pravio razliku. Istovremeno je radila i industrija zla, pa su otrovi dobili nove članove u svojoj porodici i to na bazi estara fluora. Nagli razvoj avijacije doprineo je ozbiljnosti shvatanja uloge civilne zaštite, jer je pojam zaštićenosti pozadine promenjen time što je bila mnogo dohvatnija za neprijatelja.
Razvoj novih otrova nastavljen je i u toku Drugog svetskog rata. Usavršeni su neletalni otrovi kao što su plikavci. Međutim, Nemci su 1943. godine počeli s proizvodnjom izrazito opasne, smrtonosne trijade pod zajedničkim imenom ”triloni” . Nju su činili sarin, soman i tabun. Reč je nervnim bojnim otrovima koji su bili stoput otrovniji od svojih prvobitnih oblika iz Prvog svetskog rata. Amerikanci su zatekli i zaplenili oko 125.000 tona tabuna. Nemci su pred kraj rata uspešno radili i na otrovima koji su mogli da probiju cedilo (filter) tadašnjih maski. Britanci i Amerikanci su razvili trifozgen i cijanofozgen. Još 200.000 tona drugih otrova zaplenjeno je na teritoriji Trećeg rajha. Dokazano je da su Nemci i Japanci vršili u logorima eksperimente sa logorašima, zarobljenicima i internircima, što je bilo i predmet Nirnberškog i drugih procesa. Ovde se ne bavimo, što jeste posebna tema, sistematskim istrebljivanjem, odnosno holokaustom logoraša u gasnim komorama, jer nije reč o ratištu već o genocidnom, industrijskom ubijanju ljudi gasom ciklon-b koji je proizvela zloglasna ”IG-Farben AG” (I. G. Farbenindustrie AG, Frankfurt na Majni). Bojni otrovi u ovom ratu upotrebljeni su samo jednom i to 1942. godine u gradu Kerču na Krimu. Tada su se saveznici vrlo jasno, otvorenom porukom, obratili nemačkoj vladi i rekli da će uzvratiti istom merom i da nikakvih obzira neće imati, pa je to zaustavilo upotrebu BOt. Smatra se da je u Bariju Treći rajh koristio BOt protiv saveznika, ali o tom događaju postoje kontroverzni podaci.
Posle Drugog svetskog rata nastavljen je dalji rad na razvoju bojnih otrova, bez obzira na to što je Ženevski protokol iz 1925. godine bio jasan. Amerikanci su stvorili otrove nekoliko desetina puta jače od sarina i somana. Nervni otrovi CX , GE i GF isprobani su u Vijetnamu. Samo 1965. godine broj zatrovanih iznosio je preko 146.000 ljudi, što je bilo predmet ogorčenja svetske i američke javnosti i stalni razlog oglašavanja Raselove komisije. Uništena je vegetacija na oko 700.000 hektara. Reč je o posebnoj vrsti otrova – fitotoksičnim. Ni to nije sve. Rumunija je 1924. godine koristila BOt protiv ustanika u prigraničnim delovima Ukrajine, a koristili su ih i 1999. godine ustanici u Čečeniji.
Dejstvo BOt je višestruko – fizičko, hemijsko, biološko. Osnovna podela izvodi se prema:
- Agregatnom stanju (tečni, gasoviti).
- Fiziološkom dejstvu (napad na određene organe – oči, krv, srce, pluća, kožu, slušni sistem, itd).
- Taktičkoj primeni (ofanzivni – obično plikavci i defanzivni – ostali otrovi).
- Ishodu dejstva (iznurujući i ubitačni).
- Trajanju delovanja (kratkotrajni i dugotrajni).
- Prema jačini delovanja (uništavajući – nervni, opšte otrovni i zagušljivci, onesposobljavajući – plikavci, suzavci, nadražljivci i kijavci, i uznemirujući – nadražljivci, kijavci, psihohemijski).
Prema vrsti dele se na bojeve, školske i fito-toksične (herbicidi, defolijanti).
Interesantna je i mapa dejstva ovim sredstvima. U zemlje koje su koristile bojne otrove ubrajamo carsku Nemačku, Veliku Britaniju, Španiju, Italiju, Bugarsku, Francusku, Rumuniju, Rusiju, Treći rajh i SAD. Korišćeni su na teritorijama Italije, Francuske, Belgije, Rusije, Poljske, Ukrajine, Rumunije, Laosa, Vijetnama, Kine i Mandžurije.
”Konvencija o zabrani hemijskog oružja” (Chemical Weapons Convention), posebna vrsta ugovora kojim se članice obavezuju da ne unapređuju, proizvode i primenjuju hemijsko oružje i da ga unište, pripremana je od trećeg septembra 1992. godine, a potpisana 13. januara 1993. godine. Kao što vidimo, glavna obaveza koju su prihvatili učesnici je da se u potpunosti liše ovog sredstva. Svu aktivnost na ovom planu koordinira i kontroliše ”Organizacija za zabranu hemijskog oružja” (Organisation for the Prohibition of Chemical Weapons) koja je osnovana 1997. godine sa sedištem u Hagu. Ona ima 193 države – članice i zapošljava oko 500 ljudi. Do juna 2022. godine četiri države koje su članice OUN nisu potpisale ovu deklaraciju niti pristupile Organizaciji: Egipat, Izrael, Severna Koreja i Južni Sudan. U junu je Izrael potpisao Deklaraciju, ali još je nije ratifikovao. I u toj konvenciji ima ”rupa” koja omogućava proizvodnju bojnih otrova, ali znatno otežano. U članu 2, stav jedan ona definiše hemijsko oružje kao bojne otrove i njihove prekursore, izuzev kada su namenjeni za svrhe koje nisu zabranjene ovom Konvencijom. Hemijskim oružjem smatraju se oprema i uređaji koji tako projektovani da izazovu smrtne ili druge ozlete otrovnim svojstvima bojnih otrova.
Veliko je pitanje, kako smo već naveli, koliko će se u nekoj bezizlaznoj situaciji uzdržati neke države i kako će stvarno reagovati. Danas postoje izvanredna odbrambena sredstva od bojnih otrova, ali ona su zbog svoje masovnosti skupa. Teorijski, svaki stanovnik na Zemlji trebalo bi da ima zaštitnu masku i promenjive filtere. Taktička svojstva ovog oružja su limitirajući faktor, kao i mogućnost osvete. Taj odvraćajući faktor jeste značajan jer može da neutrališe izuzetno veliki psihološki efektat koji upoteba ovog oružja izaziva kod ljudi. Zamisao da u trenutku možete doći u situaciju da udišete otrov umesto vazduha, a maske nema, jeste parališuća. Čovečanstvo od te opasnosti do sada je sačuvao samo izrazito negativan odnos prema toj vrsti oružja, o čemu sve vlade moraju da vode računa. To naravno važi i za svako drugo oružje, ali BOt su posebna priča. Ko misli da je drugačije, neka se seti izgovora da se napadne Irak.
Svedoci smo ovih dana da se u toku besomučne i sve apsurdnije medijske kampanje spominjala i upotreba improvizovanih bojnih otrova tokom SVO u Ukrajini i na teritoriji samoproglađenih republika u Donbasu, no neka to ostane za neku posebnu analizu. U drugom delu ove teme bavićemo se zaštitnim maskama, osnovim sredstvom za zaštitu od bojnih otrova i drugih agenasa.
