Po ko zna koji put u poslednjih nekoliko decenija, ponovo je na redu usvjanje novog ”Zakona o oružju i municiji”. Naravno, ne zna se ko su predlagači nacrta, ali je očito da u timu nije bilo stučnjaka iz svih neophodnih oblasti i zakon izgleda još rigorozniji za legalne vlasnike (ilegalnih se on ne dotiče) a, ujedno, ono što nas ovde posebno interesuje, ima sve odlike propisa koji imaju za cilj da potpuno unište naša kulturno-istorijska dobra. Ali, najvažnije je da se on uskladi sa propisima EU! Da li? U preambuli se navodi da se samo oko desetak posto prestupa vrši legalnim oružjem. Znači, zakonodavac je odlučio da kazni baš legalne vlasnike i na njima trenira strogoću. Oni koji poseduju skoro 90% ilegalnog oružja biće ili neće biti uhvaćeni. Neće čitati zakon. I. naravno, neće plaćati porez na oružje. Isplati li se kršiti zakon? Razmislite! Ah, da, setimo se da i jedna Jasna Šekarić plaća porez i vadi sve dozvole. Zlatne medalje? Koga to interesuje…
U članu 3 ”Nacrta zakona o izmenama i dopunama zakona o oružju i municiji”, pod 24), ”staro oružje jeste (je definisano kao) oružje koje je proizvedeno pre 1900. godine”. Istovremeno, Član 4. menja se i glasi (kategorija 3 pod S): ”(3) staro oružje i njegove moderne kopije koje ne koriste municiju sa centralnim ili ivičnim palјenjem”. Odmah kontradiktornost: i oružje proizvedeno 1841 godine (na primer, Drajze) punilo se papirnim metkom sa kapslom smeštenom na dancetu, tako da se računa u oružje koje koristi municiju sa centralnim palјenjem. Ovim se iz kategorije starog oružja izbacuje svo istorijsko oružje do 1900. godine koje po oceni stručnjaka (kojih?) koristi ”municiju sa centralnim palјenjem”. Ne navodi se nikakva razlika između starih papirnih patrona sa crnim barutom koji ne postoje već dva veka i metka sa metalnom čahurom, nitroceluloznim barutom i Bokser ili Berdan kapslom! Šta vise, iz još uvek važećeg Zakona iz 2015, iz pasusa”25) staro oružje jeste oružje koje ima istorijsku vrednost ili koje je proizvedeno pre 1900. godine” namerno jeizbrisano oružje koje ima istorijsku vrednost”! Nema oružja od istorijske vrednosti? Znači, laž je da smo slobodu i nezavisnost u XIX veku stekli oružjem? Laž je da je oružje i etnološko, etnografsko, umetničko blago? Kubure i ”gaseri” – simboli pa čak i delovi tradicionalne narodne nošnje nemaju istorijsku vrednost?
Naša istorijska zaostavština je ionako odavno uništena i razvučena a sada se isti trend i ozakonjuje. Predsednik Aleksandar Vučić je od predsednika Putina dobio srpsku pušku Pibodi M1870. Znači li to da ovaj istorijski dar ne predstavlјa starinsko oružje pošto je koristio ”municiju” 14,7 mm ”sa centralnim palјenjem” i crnim barutom? U neka srećnija vemena Zavod za zaštitu spomenika kulture i vrhunski kustosi iz muzeja su određivali istorijski značaj oružja. Oni sada ne postoje. Kome je sada to prepušteno? Odabranim majstorima-puškarima? Policijskim službenicima? Pravnicima? Ako je osnovni cilј usklađivanje sa propisima EU, niko nije proučio da kod njih istorijsko oružje ima poseban tretman. Oni cene svoju storiju. Mi je cenimo na rečima a anuliramo zakonima. Referent me je prilikom poslednje prijave pitao sa kuburu kremenjaču iz 18 veka da li je žigosana u ŽIZ Kragujevac? O čemu, gospodo i drugovi, Vi razmišlјate? Dalјe, spominju se specijalizovani muzeji! Znači li to da će Miloševom konaku ili Istorijskom muzeju Srbije biti oduzeto oružje pošto nisu ”specijalizovani za naučno proučavanje oružja”? Znate li Vi da u Srbiji ne postoji ni jedna jedina prva srpska puška sistema Grin sa zatvaračem? Ima je samo Beč, onaj u Austriji. Ali to nije važno, Grin iz 1867 godine je ”sa centralnim palјenjem” pa i sreća što je nemamo. Možda bi potpao i pod kategoriju A!
A svi ovi propusti oko kulturno-istorijske zaostavštine nisu prepušteni ustanovama kulture nego su lepo ”regulisani” ”Članom 2. Nacrta zakona” i promenom člana 4. ”koji uređuje kategorije oružja, gde se u potpunosti menja sistematika kategorizacije oružja u kategoruje A, B, C i D, a sve u skladu sa Direktivom EU 2021/555, pri čemu se na predloženi način vatreno oružje detalјnije razvrstava prema svojim karakteristikama”. Šta ”Direktiva EU 2021/555” kaže o oružju od kulturno-istorijskog značaja?
No, ovakve polemike se javljaju tokom usvajanja svakog od desetine zakona o oružju. Podsetimo se šta se dešavalo. na primer, pre tri decenije.
Tokom polemike o Zakonu o držanju i nošenju oružja daleke 1994. godine, iz samog vrha potekla je čudna inicijativa da se vrsta oružja dostupna građanstvu ograniči – kalibrom! Po svemu sudeći, ovo je bila krajnje laička i površna interpretacija dugogodišnjeg pogrešnog tumačenja Zakona o oružju donetog još 14. juna 1928. godine!
Naime, u Kraljevini Jugoslaviji postojale su kategorije takozvanog “vojno-državnog” i “dopuštenog” oružja. U prvu kategoriju je spadalo svo oružje koje se moglo upotrebiti za opremu vojske, policije i sličnih državnih organa, znači oružje sa logističkom bazom (u smislu skladišnih rezervi i snabdevanja municijom) u armiji. Oružje i municija koji su se mogli kupiti na slobodnom tržištu (a prem a kategorizaciji sličnoj onoj u Zakonu o oružju i municiji koji je važio do 1993), spadali su u kategoriju “dopuštenog” oružja. De facto (ali ne i de jure), ove dve kategorije su se (bar za pištolje i revolvere) poklapale negde oko kalibra 9 mm. Naime, oružje manjeg kalibra bilo je jeftinije za uvoz, a samim tim i pristupačnije građanstvu. Praktično, ne tako bogata država, bez domaće proizvodnje pištolja i revolvera, prvenstveno je želela da popuni i zaštiti svoje fondove streljačkog oružja. Sem toga, zakonodavcima tog vremena bila je poznata notorna činjenica da ne ubija oružje (bez obzira na kalibar) nego metak (opet bez obzira na kalibar).
Ako ne iz konsultacija sa stručnjacima, a ono iz štampe, krimi-romana i filmova, tadašnji predlagači su morali da znaju da profesionalci (s obe strane zakona) za egzistenciju najrađe koriste oružje 22LR – znači, metak kalibra 5,6 mm!
Osim toga, za potrebe policije su i sva druga klasična zrna konstruktivno razvijena do tog stepena da su “fatalna” po žrtvu bez obzira na kalibar.
O čemu je zapravo reč? U vreme bujanja urbanog kriminala u SAD, a naročito nakon eskalacije terorizma, policijske snage su intenzivirale rad na municiji velike zaustavne moći ali minimalne smrtnosti. Za polaznu osnovu usvojena su iskustva sa lovačkom municijom, odnosno, sa zrnima koja se deformišu pri prodoru u cilj, gube brzinu i predaju veliku količinu energije.
Navedimo nekoliko vrsta ovakve municije.
– “Glaser Safety Slug” (GSS) je spadala u kategoriju “defanzivne” municije punjene sačmom (tzv. “hot pants”). Ovde se koristila sačma br. 12 (0 l,25mm), zalivena u plastiku i smeštena u košuljicu od tombaka. GSS je spadala u kategoriju krajnje brutalne municije i odlikovala se maksimalnom zaustavnom moći, maksimalnim efektom ranjavanja i maksimalnom smrtnošću. Ođ 90 dokumentovanih dejstava ovim metkom, 100% je imalo efekat “one-shot stops” ali, samo jedan “zaustavljeni” prestupnik je preživeo! GSS se prizvodio u kalibrima .38 Spl, .357 Mag, 9mm (k) i 9 mmPara.
“Hidra-Shok-Scorpion” je zrno nastalo od tipa “Wadcutter” (projektil za zaravnjenim vrhom) i imalo je udubljeni vrh sa integralnim stožerom. Nakon prođora u meke medije uvećavalo je prečnik 1,8 puta.
Uopšte, zrna sa zaravnjenim vrhom i šupljinom počeli su da stiču veliku popularnost tokom šezdesetih godina XX veka. No, kod ovakvih projektila, izrađenih od olova, dolazilo je i do neželjenih efekata: kod ciljne brzine ispod 300 m/s deformacija zrna nije bila maksimalna, dok se kod ciljnih brzina iznad 400 m/s zrno raspadalo i imalo neželjeni, smrtonosni efekat. Da bi se ovo izbeglo, počela je izrada projektila sa celom ili delimičnom košuljicom koja je kontrolisala (usmeravala) deformaciju. Ovakva zrna su po prodoru u meke medije uvećavala prečnik za 1,8-2,5 kalibara.
U ovu kategoriju je spadalo i nemačko “Effectnose” zrno. Praktično, ovo je bio “erzac” klasičnog FMJ (Full Metal Jacket, zrno sa punom košuljicom) projektila. Naime, zrno sa delimičnom košuljicom u svojoj šupljini imalo je ugrađen relativno tvrd, plastični umetak.
Sedamdesetih godina XX veka (sa bujanjem tzv. “urbanog terorizma”) u Evropi je intenziviran rad na antiterorističkoj municiji kojom je trebalo dejstvovati na cilj okružen trećim licima. Zahtevalo se da “antimob“ zrna imaju veliku zaustavnu moć, odsustvo pojave “šplitera”, minimum rizika za treća lica, kontrolisanu penetraciju i probojnost kroz lakše prepreke. Prvi pozitivan rezultat ogledao se u austrijskom HP-SP zrnu (vulgo. snow-plow, “ralica za sneg”). Zrno je bilo od bakra ili mekog gvožđa, sa specifičnim frontalnim otvorom ograničenim ravnim obodom sa oštrim ivicama i centralnim integralnim stožerom u otvoru paraboličnog oblika. Po prodoru u medij, prednji prsten se presovao, pri čemu je obim rastao samo aksijalno, u zoni vrha. Usled velike ciljne brzine, stvarala se prstenasta zona visokokomprimovane ciljne materije, koja je imala efekat sličan uvećanju prečnika zrna. Iz nepoznatih razloga ovaj projekat je izvesno vreme “zaleđen”, da bi kasnije vaskrsnuo u nemačkoj firmi MEN pod nazivom “QD” (Quick Defence). QD zrno je izrađivano od tombaka, imalo je oblik pehara a završavalo se lakom balističkom kapom. Zašiljeni stožer u šupljini povećao je ukupnu masu zrna a služio je i za prihvatanje balističke kape nakon pogotka u cilj. Oštra čeona ivica zrna garantovala je dobru probojnost kroz čvrste ciljeve (ali sa relativnom mogućnošću nepovoljnog rikošeta). U zavisnosti od ciljne brzine, QD zrno je ekspandiralo od 1,3 – 1,9 prečnika, a zaštitini prsluk je predstavljao beznačajnu prepreku za njega.
No, tokom 1979. godine većina političara iz skupštine i vlade tadašnje Zapadne Nemačke došla je do zaključka da su zrna koja pri pogotku uvećavaju poprečni presek (“dum-dum” efekat) u suprotnosti sa Haškim konferencijama, pa su samim tim zabranjena kako za vojsku tako i za policiju. Da bi premostila stav političara, firma “MEN” je tokom iste godine promovisala tzv. “zrno sa diznama” – “Action II”. “Action II” se odlikovao odsustvom deformacija i stabilnom penetracijom u medije. Zrno je bilo izrađeno od legure bakra i u prednjem delu imalo je prostran, aksijalno simetričan otvor, u koga su se na dancetu slivala četiri radijalna kanala. Centralni aksijalni otvor zatvaran je plastičnom kapom sa ekscentričnim težištem, što je obezbeđivalo pravilno vođenje zrna kroz cev. Nakon opaljenja, barutni gasovi prodirali su kroz kanale i odbacivali plastični poklopac prilikom prodiranja kroz cilj, a “dizne” su služile za izazivanje efekta kočenja. Naime, delovi ciljnog medija pod visokim pritiskom prodirali su kroz čeoni otvor, izazivali suprotnu silu na dance i radijalno izlazili kroz bočne otvore, ujedno stabilizujući čitav projektil.
Francuzi su postulate Haške i Ženevskih konvencija premostili čuvenim “THV” (Tress Hause Vitesse) – ekstremno lakim projektilom velike početne brzine. “THV” se izrađivao od legiranog bakra, cilindričnog je oblika, sa vrhom koji imao oblik otvorene parabole. Po obodu cilindra urezivana su četiri radijalna žleba koji su smanjivali površinu naleganja a time i trenja zrna u cevi. No, glavni detalj zrna je bio konkavno-parabolični vrh oko koga se stvarala prstenasta kompresiona zona sa efektom sličnim onom nakon uvećanja preseka. “THV” zrna imala su sve negativne posledice super-brze malokalibarske municije: nervni šok, hidrodinamički efekat, destabilizaciju u cilju i slično, pa su spadala u sam vrh smrtonosnih projektila. Što je “najlepše”, francuski “SFM” je proizvodio municiju sa “THV” zrnima i u kalibru 7,65 mm, znači u kalibru koji bi po domaćim predlagačima bio dozvoljen za civilnu upotrebu!
Opšti zaključak je da veliki kalibri (čak i .357 Mag) ne moraju biti smrtonosni, a da mala zrna tipa “THV” skoro uvek usmrćuju žrtvu. Ne zaboravimo da su ovo policijska iskustva i da smo se tada nadali da će predlagači budućih Zakona ipak, bar kad-kad, konsultovati i stručnjake.