Gde je vojska, tu je i stroj. A gde je stroj – tu su i komande. Egzercir jeste skup zajedničkih pokreta i postupaka koji se obavljaju grupno – strojem, uz odgovarajuću (glasnu i jasnu) komandu, najčešće s razdelom radi lakšeg izvršenja. Reč ehegsege je iz starolatinskog do nas stigla gotovo neizmenjena iz nemačkog – Exerzier, prilagođena našoj ortoepiji.Strojeve radnje su kod nas dugo bile jednostavne, svodeći se na neopodne radnje (postrojavanje, ravnanje, pokret, zaustavljanje, prestrojavanje, promena smera). U Gardijskoj brigadi one su bile nešto složenije (ne previše), a srazmerno efektnije jer su mnogo uvežbanije; pri tom se izvode u počasnom odelu i čizmama koje ravnim, drvenim đonom daju efektan zvuk bez naprezanja vojnika. Tek poslednjih dvadesetak godina u Gardi se izvode i atraktivne strojeve radnje koje nama, starim gardistima, deluju nezamislivo, pa čak i estradno. No, svaka od tih strojevih radnji ima svoje značenje, a pre svega veliku korist kod uvežbavanja i dovođenja stroja u perfektno poslušnu i uvežbanu, homogenu celinu, ponos armije i države. U Gardi je počasni pozdrav najviši strojevi postupak; međutim, ono što stroj čini celinom jeste pokret, korak, prelazak od jedne do druge određene tačke radi pozdrava strojem određene ličnosti. Najkraće rečeno – strojevi korak. Korak može biti marševski, strojevi, ali i voljni (kada se prelazi preko objekata koji vibriraju, ako se tako propiše posebnim Pravilom službe za određeni objekat, ili kada se stroj kreće neuređenim terenom). Kao primer neka posluži to da je naša jedinica, automatičarska četa A bataljona Gardijske brigade, na stražarska mesta izlazila iz kruga obezbeđenja u slepoj ulici Župana Vlastimira voljnim korakom sve do Užičke ulice; potom bi kolona u razvodu straže nastavila ”u korak”. Komande smo, suprotno praksi u krugu kasarne gde je poželjno da one budu što glasnije, izgovarali običnim glasom, pa čak i šapatom, ali istim ritmom. Razlog je jasan – da se ne diže buka u blizini rezidencije.
Kao i sve drugo u vojnoj istoriji, i strojevi korak ima svoj životopis i uvek je bio vezan za stroj. Stroj kao borbeni poredak (falanga – phalanx, grčko φάλαγξ ) poznat je još u vojskama grčkih polisa i Persije, mada su Persijanci više favorizovali konjicu. Pravi strojevi korak, pravilan i uparen, usvojile su i nametnule rimske legije, pa je to bilo i njihov zaštitni znak. Istorija nam je ostavila jedno jedino svedočanstvo o tome, neveliki Vegencijev tekst ”De Re Militari” (”O vojnim stvarima/pitanjima”). Pored vizuelnog izgleda koji nije bio primaran, na neprijatelja je demorališuće delovao stroj koji se kretao u savršenom poretku, precizno i nezadrživo. Nije bila reč o pukoj koreografiji ili vizuelizaciji, već o praktičnoj borbenoj strani: poravnat stroj držao je štitove u jednoj liniji maksimalno štiteći spojeve; kopljanici sa dugim kopljima (slično grčkim hoplitima) mogli su lako da brane prvi red. Sve to unosilo je sigurnost u redove boraca. Tako je rimski stroj, čak i u daleko manjem broju, uspevao da pobedi znatno jačeg, ali neorganizovanog neprijatelja. Tada je nastala izreka: ”Jedan Vandal uvek može da pobedi jednog Rimljanina, ali sto Vandala nikada ne mogu da pobede dvadeset Rimljana”. Složan korak bio je važan i van bojnog polja jer je uvežbana pešadija, u dobroj kondiciji, mogla da pređe dnevno i dvadeset rimskih milja za pet letnjih sati, a punim, bržim/usiljenim korakom, i dvadeset i četiri milje. Svaka brzina preko toga bila bi trčanje. Da bismo razumeli o kakvom je vojničkom naprezanju reč, navedimo i to da je rimska milja (mille passuum) duga 1.479,5 metara tako da dvadeset milja predstavlja u današnjim merama gotovo 30, tačnije – 29,590 kilometara. Dvadeset i četiri milje – u današnjim merama 35,5 kilometara, sve to pod oklopom i ratnom opremom! Rimski stroj imao je i dobošare koji su po komandi u značajnim trenucima, ubrzavali ili usporavali ritam kretanja. Uviđajući značaj takvog koraka, većina evropskih zemalja prihvatila je to iskustvo. Kako danas stoje stvari s marševanjem? Masovnim uvođenjem transportnih sredstava vojnički marš je izgubio na značaju i taktici i postao je praktično neupotrebljiv, ali je zato strojevi korak i dalje u punom sjaju svakodnevno u svim kasarnama, na poligonima, ispred memorijalnih centara, rezidencija, prilikom pojedinačnog predavanja raporta, itd.
Način kako se izvodi paradni ili ceremonijalni marš zavisi od tradicije i različit je (ili sličan) od nacije do nacije. U zemljama zapadnog bloka vojnik u stroju obično podiže svoju suprotnu (slobodnu) ruku do nivoa džepa na grudima pod ravnim uglom i ponavlja taj pokret kao pri radu klatna – ravnomerno, u istoj modulaciji. Zemlje istočnog bloka, kao i neke latinoameričke, azijske i afričke države, često su koristile (i koriste) tzv. ”guščji korak” sa isrpravljenom nogom u kolenu tokom cele faze koraka. Obe ove radnje (nogu i ruku) pomažu da se održi jednoobraznost pokreta, očuva početni tempo (bez žurbe ili usporavanja), spreči umaranje i dobije slika stroja koji se kreće u nešto bržem tempu nego što je to voljni korak. Komande su takođe slične, ali i tu ima finesa. Kod Amerikanaca stroj kreće na komandu ”Brz marš!” ili ”kviktajm marš” (quicktime march). Ona se primenjuje za prelazak iz jednog tempa u drugi, dok za kretanje iz mesta postoji posebna komanda. Kretanje ruke (koja se ravnomerno klati pored tela) je u rasponu od 23 centimetra napred (devet inča) i 15 centimetara nazad (šest inča), približno. U Mornarici i USAF te mere su smanjene, pa ruka ide napred 15 centimetara, a nazad dvostruko manje. Razmak između redova je oko jednog metra (40 inča). Lakšu verziju strojevog koraka koristi španska Legija tokom parada, kao i Lovačko-brdske jedinice Francuske (Chasseur).
Shodno vrstama marša, postoje i različite komande. Komandom za standardni ”brzi marš” (Quick March) stroj američke vojske će levom nogom krenuti i ići tempom od 116 koraka u minuti, a korak je dužine 76 cm (pola parnog koraka). U bržoj varijanti američki pešadinci prelaze 120 koraka u minuti. Varijante su moguće u zavisnosti od tradicije ali i namene puka, tempom koji diktira komandujući ili orkestar, ukoliko uz njegovu pratnju obavlja pokret. I u tom slučaju (kao i u našoj strojevoj obuci) leva noga ide ”pod bubanj”, odnosno komanda za pokret mora da ”padne” tako da stroj može istovremeno, bez traparanja, da krene levom nogom i nastavi unisono da korača. Brzi marš sa 140 koraka u minuti je nasleđen od strane brzih jedinica za borbeno izviđanje (kod nas su se takvi pešaci nazivali ”čarkaši”, zaduženi da počnu čarku, najčešće s flanka, pa da se povuku); brdsko-planinske jedinice (Highlanders) marširaju obavezno uz gajde i samo tada, uz muziku, njihov je tempo 112 koraka u minuti; inače je 120 kada ih prati vojni orkestar. Australijanci imaju tempo brzog marša od 116 koraka u minuti sa dužinom koraka od 75 centimetara (dve stope i šest inča). Kanađani su nešto brži; sa istom dužinom koraka oni ostvaruju 120 koraka u minuti, kao i njihovi susedi, kopnena vojska SAD.
Za ceremonijalne prilike koristi se komanda ”Slow March”, odnosno – spori marš. On se primenjuje prilikom pogreba, ceremonija, ili kada zastavni vod korača ispred trupa. Stopala su tada paralelno s tlom a rukama se ne razmahuje. Mornarički korpus ovaj tempo koristi još i za vreme tzv. ”bala marinaca” kada se ispraća torta. Reč je o tipično američkoj tradiciji kada se slavi rođendan, 10. novembar, dan osnivanja mornaričkog korpusa. U Španiji, latinoameričkim državama i na Filipinima spori marš se praktikuje i tokom verskih procesija, kojom prilikom se, zbog lakšeg držanja tempa i svečanijeg utiska, obavezno koristi orkestar. Ovakav stil marša je zvaničan paradni marš u OS Bolivije, Ekvadora, kao i u vojnim školama i akademijama Venecuele. Tada se primenjuje ”guščji korak” tokom parada i ceremonija. On je preslikan na primeru francuske Legije stranaca. Tempo je dvostruko sporiji od uobičajenog i iznosi 60 koraka u minuti, dok je tempo legionara 88 koraka. Australijanci imaju pri ovoj komandi 70 koraka u minuti i dužinu koraka od 75 centimetara.
U oružanim snagama zapadne hemisvere ni to nije sve, jer održavanjem tradicionalnih strojevih radnji teži se tome da se relativno mlade države predstave kao društvo s tradicijom. U tradicionalne strojeve korake spada i marš usporenim tempom (Half Step March ili polukorak). To je takozvani američki marševski tempo. Tempo je isti kao i za brzi marš, ali je korak dvostruko kraći pa iznosi oko 40 centimetara. Postoji i komanda ”dvostruki marš” (Double March); to je, u suštini, umereno trčanje od približno 180 koraka u minuti koji su dužine do 50 centimetara. Dobija se kretanje dvostruko brže od ”brzog kretanja” i primenjuje se kada je stroj opterećen teškom opremom. Ovo kretanje nije trčanje, niti sprint. Pošto kod nas ta komanda ne postoji, slobodni smo da takvo ”trčanje” nazovemo ”potrčavanjem”. Američkiom stroju takvo kretanje naređuje se komandom ”Double Time – MARCH!”. Istu takvu komandu koriste elitne vazdušno-desantne jedinice i specijalne snage Venecuele, Bolivije, ali i bersaljeri italijanskih oružanih snaga na paradama i ceremonijama. Postoji i komanda za lagani marš. Ona glasi: ”Route-step MARCH!” za neograničeni marš u relativno brzom tempu. Sama reč u komandi kazuje da je reč o marševskom kretanju po terenu u dužem vremenskom periodu i pri nepovoljnim terenskim uslovima.
Onako kako su Francuzi i Englezi preneli svoje tradicije i marševske radnje novootkrivenim teritorijama, tako su radili i Rusi. Oni u svom Borbenom pravilu definišu dve vrste koraka (шаг-korak): normalni (pohodni, slobodnim korakom) i strojevi. Stroj (ili pojedinac) kreće na komandu ”korakom marš” (шагом марш), a zaustavlja se komandom ”Stoj!”. Smer kretanja se menja komandama ”desno” ( направо), ”levo” ( налево) i ”okretom” ( кругом). Ova poslednja komanda podrazumeva da je okretanje na levo, pa i kod nas postoji takva komanda, samo je precizirana (na levo – krug!). Vojnik se kreće na dva načina – hodanjem ili trčanjem. Puzanje se posebno definiše. Pri hodanju brzina koraka je od 110 do 120 koraka u minuti, a raspon je od 70 do 80 centimetara, u zavisnosti od rasta. Prilikom trčanja, u zavisnosti od vrste trka, postiže se tempo od 165 do 180 koraka u minuti, gde je dužina koraka od 85 do 90 centimetara.
Strojevi korak se koristi samo u svečanim marševima i on se kombinuje s pozdravom u pokretu kada se prilazi komandujućem. Ovaj korak se duže uvežbava od običnog, marševskog koraka i to se radi isključivo na odgovarajućim terenima (ravna, tvrda podloga – pista u kasarni ili za to pripremljena staza, po pravilu obeležena odgovarajućim linijama). Ruski strojevi korak sastoji se od pokreta u kome se nepresavijena noga sa stopalom izbačenim napred podigne na visinu od 15 do 20 centimetara, a zatim se punim stopalom spusti na tle. Stopalo u gornjoj mrtvoj tački izbačaja noge nije paralelno s tlom, već sledi prirodni ugao noga/stopalo sa blagim savijanjem nadole. Strojeve komande regulišu i rad rukama. Ruke se pomeraju iz ramena pokretom napred, saviajući se u zglobu lakta, tako da ruke dostignu ispred tela visinu jednaku rastojanju širine šake od nivoa kopče kaiša, dok je lakat na istoj visini. Izgleda komplikovano, ali nije. Vojnik treba da ”zabaci” ruku prema svom stomaku tako da ona bude paralelna sa tlom, a širina šake i rastojanje od opasača je individualna stvar. Stoga se u prethodnoj, pripremnoj radnji, stroj najpre postrojava po visini (”peta u petu”) kako bi se razlika što manje uočila kada se vrsta razmakne. Prilikom vraćanja ruke, ona ima prirodni zalet i odlazi iza ose tela oko dvadeset centimetara. Prsti su savijeni u pesnicu, glava je uspravna i pogled je napred. Druga ruka radi u kontrapunktu, naizmenično. To sve, razume se, bez oružja. S oružjem rad ruku je drugačiji. Obe ruke su ili na oružju, ili samo jedna, zavisi od modela i od tradicije određene armije. U normalnim situacijama marširanje (pohodni korak na vežbama ili po kasarni prilikom uobičajenih kretanja – odlazaka do trpezarije, na nastavu i sl.) izvodi se slobodno, bez krutog pozicioniranja stopala, a ono samo naleže na tlo onako kako je vojniku zgodno, dok se ruke slobodno kreću.
Rusi svoj strojevi korak zovu печатный шаг, ali i прусский шаг, прусский церемониальный шаг – pruski korak ili pruski ceremonijalni korak. Interesantna je etimologija te sintagme – pečatni korak (”štampani korak”). Nastala je usled zvučnog efekta kada se puno stopalo spušta na tle izazivajući jak zvuk, pa je u žargonu prihvaćeno da vojnik ”štampa” po tlu, punom površinom stopala, kao što jedna od prvih štamparskih mašina ”bostonka”, preklopna tigl-mašina, štampa punim pritiskom ploče na papir. Ovaj korak se pojavio kod Rusa po uzoru na pruski, a proširio se na sve zemlje Varšavskog ugovora, Kinu, pa čak i na Republiku Italiju u doba Musolinija. Kako on izgleda, većina je videla, no da opišemo: noga se ne ne savija u kolenu, a u nekim verzijama stopalo se može ispraviti čineći pravu liniju s potkolenicom (”gimnastička noga”). Spuštanjem noge koja punim stopalom pada ne zemlju dobija se već spomenuti zvuk. Taj ”štampajući korak” (Stechschritt) prvi je kod Prusa uveo kralj Fridrih II Veliki. On je uveo i parade u obliku kakav je do sada, manje-više, neizmenjen. Da spomenemo da su i Rimljani imali tzv. trijumfe sa mimohodima vojske, ali to je imalo drugu svrhu i koreografiju i ni iz bliza nije podsećalo na današnje parade. Mnogi dokumenti svedoče da je uvođenje ovog koraka imalo neverovatan efekat na disciplinu i uvežbanost vojnika, jer je bio simbol vojničkog držanja, vežbe i jednoobraznosti. Takav stroj zaista deluje impresivno. Pored toga, brzina koraka (75 u minuti) omogućavala je lako održavanje linija ravnanja u stroju, što je i tada, u XVII veku, ali i sada, bilo važno za uspešno komandovanje i pokret trupa. Tada na terenu, sada u strojevim i protokolarnim radnjama. Inače, pečatni korak u ruskoj vojsci pojavio se za vreme Pavla Drugog. Rusi imaju još jednu, unikatnu verziju ”pečatnog šaga”: ispružena noga pri iskoračaju dolazi u takav nivo da čini gotovo prav ugao s osovinom tela. Danas se primer takvog koraka može videti još samo prilikom smene počasne straže kraj večnog ognja u Aleksandrovskom parku, na spoljnoj, severozapadnoj strani Kremlja.
Taj pruski korak u nemačkom stilu oživeo je ponovo pod nacistima. Međutim, njemu je već pri samoj pojavi odmah dat slikovit naziv – ”guščji korak” (nem. Gansemarch, engl. goose step). On je nastao u isto vreme kad i zvanični naziv, za vreme Fridriha. Ovo ime nije dobio iz ironije ili želje da se uvrede Prusi. Razlog je anatomske prirode – noga se ne savija u kolenu, upravo onako kako idu guske. On je posebno popularan postao tokom Drugog svetskog rata u SAD, samo u blažoj varijanti, kao kontrast nemačkom ”štampanom koraku”. Nemci su izvesno vreme imali i izuzetno tešku varijantu guščjeg, odnosno pruskog koraka: kada se jedna noga približi gornjoj mrtvoj tački, druga noga se podiže na prste. Taj korak je bilo izuzetno teško uvežbati i izvoditi pa je ukinut. Tokom Hladnog rata ”guščji korak” postao je široko rasprostranjen u zemljama NATO u veoma svedenom obliku, bez mnogo ”treskanja” nogama i naprezanja stroja. Sama Nemačka je ukinula naziv ”Stechschritt” i zamenila ga nazivom ”Ganseschritt”. ”Pečatni”, odnosno ”štampani” korak široko je korišćen u zemljama socijalističkog lagera, uključujući i DDR (koja ga je jednostavno preimenovala u Exerzierschritt). Guščji korak u Italiji (sličan svom uzoru) naziva se ”Passo Romano” (rimski korak) ili ”Passo dell’oca” (bukvalan prevod – guščji korak, na italijanskom). Uveden je 1939. godine od strane Musolinija pod nemačkim uticajem. Kočoperni Musolini je obožavao da na čelu jedinica maršira, da bi tek posle toga prešao na tribinu i pozdravljao prolazeće trupe. Treba napomenuti da se u nekim afričkim i arapskim zemljama mogu videti više vrsta strojevog koraka, pri čemu neke jedinice primenjuju ”quick step”, neku vrstu trčanja, koje nama deluje prilično groteskno, pa i smešno.
Na svim dostupnim snimcima i fotografijama može se videti da je vojska Kraljevine Jugoslavije imala veoma jednostavan paradni korak. To je bio običan marševski korak, nešto utegnutiji i sa veoma malo pojačanog udara o tle. Površnom posmatraču bi se učinilo da je stroj samo uvežbano i disciplinovano ”prošetao” pored komandanta ili bine. Međutim, i za to je trebalo mnogo vežbe koja se odnosila, pre svega, na odstojanje i rastojanje u redovima i vrstama. Posle Drugog svetskog rata naša vojska prihvatila je sovjetski korak. Posle raskida sa SSSR došlo je i do promene u trupnoj praksi, a najvidljivija je bila kod strojevog koraka. On je postao varijanta pruskog koraka, ali sa savijanjem u kolenu pod određenim uglom. Vežban je s razdelom što je na obuci olakšavalo brzo savladavanje strojeve radnje. Zbog čega je dolazilo do otpora prilikom uvežbavanja ovog koraka, ali i izbegavanja dugotrajne upotrebe? Kao i uvek – zbog neznanja i neprimenjivanja Pravila službe koje propisuje veoma jasno kako se strojevi korak izvodi. Starešine su insistirale da se ”zemlja trese” kada se gazi strojevi, što je bilo apsurd. Kada pojedinac spusti stopalo na tle, koliko god da to jako uradi, ne može dobiti glasan zvuk. Međutim, kada četa to isto uradi, to je već nešto drugo. Pri tom, insistiranje na treskanju dovodi do ”raštimovanja” stroja, jer nisu svi vojnici isto pripremljeni fizički, pa brzo dolazi do zamora. Taj zamor potom izaziva tzv. ”vožnju bicikle”, kada vojnik od umora ne može da podiže koleno pod ispravnim uglom, već počinje da skraćuje put i ”mota” korak kao da vozi biciklu. Pošto je u našoj armiji strojevi korak najčešće izvođen (i izvodi se) s oružjem, i rad ruke (ruku) je takođe propisan i zavisi od vrste pozdrava koji se obavlja strojem. Kada se strojevi korak izvodi uz muziku, onda tih problema nema jer ritam navodi vojnika da ne forsira tempo. Nisu svi vojnici ni muzikalni, a bubanj je dovoljno jednostavan da može da se prati. U našem strojevom pravilu bilo je više finesa za upotrebu strojevog koraka (u plitkoj ili dubokoj cipeli, na straži, pri raportu, itd), no to neka bude za temu o strojevim radnjama. Podsetimo samo da je izvesno vreme, kao izraz pomodarstva zvanog ”politička korektnost”, iz komande za kretanje stroja izbačeno ”marš” jer se smatralo da to vređa vojnika.
