Jedna od najčuvenijih specijalnih jedinica u Drugom svetskom ratu bio je ”Nastavni inženjerijski puk posebne namene 800”, poznatiji kao ”Brandenburg”. Treba znati da je ova jedinica ”karijeru” započela kao nastavna inženjerijska četa vojno-obaveštajne službe a završila je kao oklopna grenadirska divizija regularne armije. Borila se na svim frontovima širom Evrope, a mi smo je zapamtili najviše po tome što su specijalci ”Brandenburga”, pridodati famoznom SS-padobranskom batalјonu 500, učestvovali u operaciji ”Konjićev skok”, odnosno, desantu na Drvar, 25. maja 1944. No, treba znati da su upravo vojnici ovog puka, aprila 1941, prvi pregazili jugoslovenske granice i tako preneli plamen rata na naše prostore.
Nastanak puka Brandenburg ima dugu predistoriju
Teodor Gotlib von Hipel, koji je tokom Prvog svetskog rata služio pod komandom pukovnika Paula Emila von Letov-Forbeka u Tanzaniji (tada koloniji ”Nemačka Istočna Afrika”), bio je fasciniran operacijama svog starešine. Letov-Forbek je raspolagao minfimalnim brojem regularnih nemačkih vojnika. Većinu trupa činili su lokalni, ”crni” regruti, tzv. ”Askeri”. Suočen sa napadima iz britanske Južne Afrike, Kenije i Rodezije, belgijskog Konga, te portugalskog Mozambika, nemački pukovnik je prešao na gerilski način ratovanja, uspešno pružajući otpor i stalno vršeći prepade na neprijatelјska uporišta. Tako je uspeo da se održi sve do 1918; na kraju rata nije kapitulirao nego je sa savezničkim trupama sklopio sporazum o časnom povratku u Nemačku, i to sa oružjem.
Drugi Hipelov idol bio je Tomas Edvard, famozni ”Lorens od Arabije”
Lorens je u periodu od 1910. do 1914. vodio arheološku ekspedicju u Siriji i Mesopotamiji. Nakon početka rata, kao dobar poznavalac terena, u Londonu je zadužen za izradu karata arapskog regiona. Kada je, međutim, šerif od Meke, Husein bin Ali, 1916. godine pokrenuo ustanak protiv turske vlasti, šef britanske Inostrane sekcije tajne službe(kasnije poznatije kao Tajna obaveštajna služba SIS ili MI6), komodor ser Mansfeld Kaming (”Mister C”), kapetana Lorensa je poslao u Kairo. Glavni zadatak oficira sa sjajnim poznavanjem lokalnih prilika, običaja i terena, bio je da koordinira akcije Feisala (budućeg kralјa Iraka) i Abdulaha (budućeg kralјa Jordana), inače sinova šerifa od Meke, sa akcijama i interesima britanske vojske. Lorens je reorganizovao ”Arapsku armiju” i, uz pomoć lokalnih pobunjenika sa Auba ibn Taijem na čelu, vodio uspešnu gerilsku akciju protiv Turaka.
Hipel se posle rata zalagao da se na osnovu ovih iskustava formiraju ”komando”odredi koji bi delovali u neprijatelјskoj pozadini, služeći se metodama partizanskog ratovanja. ”Komando” je bio termin portugalskog porekla za nekonvencionalne, specijalne jedinice, koji će, kasnije, preuzeti Buri i Britanci. No, pedantni Nemci nikada ga nisu usvojili jer je, istovremeno, značio i komandu u bukvalnom smislu, pa su smatrali da bi to stvaralo zabunu. Osim toga, konzervativni krugovi odbijali su svaku ideju o nekonvencionalnom ratu.
Hipel je naišao na razumevanje tek kada je inteligentni i preduzimlјivi admiral Vilhelm Kanaris stao na čelo vojno-obaveštajne službe Abver. Kanaris je angažovao Hipela, a zavrbovao je i oficire kopnene vojske sa sličnim idejama – generala fon Viclebena, te generalštabnog pukovnika Ervina fon Lahuzena. Tokom 1938, potpuno je reorganizovao službu, te formirao famozno Drugo odelјenje, zaduženo za sabotaže i akcije u pozadini neprijatelјa.
Paralelno sa teoretskim razmišlјanjima, razvoj situacije na terenu išao je u prilog Hipelovoj ideji. Gornja Šlezija je, naime, posle rata podelјena između Polјske i Nemačke. Da bi zaštitili industrijska postrojenja dok regularne trupe ne zaposednu dodelјene teritorije, Nemci su formirali paramilitarni ”Frajkor za zaštitu industrije Gornje Šlezije”. Nakon izbijanja krize sa Polјskom, 1935, odelјenje Abverau polјskom gradu Vroclavu, tajno je formiralo tri borbene jedinice, sastavlјene od lokalnih Folksdojčera, koje bi, u slučaju rata, štitile važna postrojenja i zauzele granične prelaze. Kako je kriza razrešena političkim sredstvima, ove trupe su privremeno raspuštene. Godinu dana kasnije, i čehoslovački Folksdojčeri osnovali su ilegalne, paramilitarne snage; regruti su tajno prelazili granicu da bi se obučavali u Drezdenu, u novoformiranom Abverovom centru”Frajkora Sudetskih Nemaca”.
Pred sam početak rata, Abveru Vroclavu ponovo je osnovao borbenu jedinicu, po svom komandiru nazvanu ”Združena borbena grupa Ebinghaus”. Jedinica je bila podelјena na tri borbene grupe (”K-Trupa”), od kojih je jedna komponovana od ”Frajkora Sudetskih Nemaca”, druga od”Frajkora Gornje Šlezije”, te treća, od polјskihFolksdojčera. ”Ebinghaus” je u dubinu polјske teritorije ubačen pet dana pre zvaničnog početka rata, u noći između 25. i 26. avgusta 1939, te sabotažama, prepadima, unošenjem panike u polјske redove i zauzimanjem punktova planiranih još 1935, znatno doprineo brzom uspehu nemačke regularne armije
Iz nerazjašnjenih razloga, Vermahtje po okončanju polјske kampanje raspustio ”Ebinghaus”.Razočaran ovom odlukom, Gotlib von Hipel pokušao je da izloži svoja iskustva o nekonvencionalnom ratovanju načelniku Drugog odelјenja Abvera, majoru Helmutu Groskurtu. Kada ga je konzervativni major odbio, veteran iz Afrike obratio se ličnoKanarisu. Admiral je odmah izvršio kadrovske promene: na čelo Drugog odelјenja postavio je fon Lahuzena, te ga povezao sa fon Hipelom. Prema planovima dvojice eksperata za specijalni rat, kapetan Puc, šef bečkog odseka Drugog odelјenja Abvera,15. septembra 1939. je u austrijskom gradiću Bruku na Lejti formirao ”Nemačku nastavnu inženjerijsku četu posebne namene”. Četa, opremlјena slovačkim uniformama, sa trakama oko ruke na kojima je pisalo ”Nemačka četa”, poslata je na diverzantski kurs u Šlјać, gradić severozapadno od Bratislave. Krajem septembra, fon Hipeljedobio odobrenje da ukasarni bivšeg pruskog artilјerijskog pukabr.3 u Brandenburgu na Havelu, nedaleko od Avberovogškolskog centra na jezeru Kvinze, oformi drugu ”Nastavnu inženjerijsku četu posebne namene”. Dva meseca kasnije, Fon Hipelova četa preimenovana je u ”1. nastavnu inženjerijsku četu posebne namene 800”, jedinica iz Šlјaća dislocirana je takođe u Brandenburg i nazvana”2. nastavna inženjerijska četa posebne namene 800”, a u blizini Kelna osnovana je ”3. nastavna inženjerijska četa posebne namene 800”. Tako su se stvorili uslovi da se 15. decembra 1939. osnuje ”Nastavni inženjerijski batalјon posebne namene 800” (prema sedištu štaba, popularniji kao ”batalјon Brandenburg”).
Kako je batalјon pokazao izvrsne borbene kvalitete, 15. marta 1940. formiran je ”Nastavni inženjerijski puk posebne namene 800”,koji je činilo tri batalјona od po četiri čete. Prvi batalјon bio je stacioniran uBrandenburgu, Drugi u Untervalersdorfu(Austrija), a Treći – u Ahenu. Jedinica se u operacijama do proleća 1941. pokazala veoma uspešnom. Koristeći protivničke uniforme, ili civilnu odeću, znanje jezika, običaja, pravila i kulture neprijatelјa, izvrsno obučen u svim vidovima diverzantskih akcija i pripremlјen za partizanski način ratovanja, ”Brandenburg” je dao neprocnjiv doprinos nemačkim pobedama u Holandiji, Belgiji i Francuskoj. Smatrao se najelitnijom jedinicom nacističke Nemačke, što ga je činilo izvorom lјubomore i rivalstva između Abvera, Vermahta i oružanih formacija SS-a.
Tokom nemačkih priprema za ”Poduhvat 25” i operaciju ”Marita” (napad na Jugoslaviju i Grčku), istaknuti su neki strateški važni zadaci koji su se mogli izvršiti samo uz pomoć specijalnih trupa. Najvažnije je bilo sačuvati komunikacije i važne objekte (mostove, tunele) na severnoj i jugoistočnoj granici Jugoslavije, zatim železničke komunikacije Beograd-Niš-Sofija i Beograd-Skoplјe-Solun-Atina, komunikaciju Dunavom, te borski rudarski basen kao neprocenjiv potencijal sirovina za vojnu industriju.
U ”Direktivi Br. 25”od 27. marta 1941, koju je potpisao lično Hitler, naglašeno je da su ”brzo otvaranje saobraćaja na Dunavu i zauzimanje Borskog rudnika bakra važni iz razloga vojne privrede”.
Komandant XII armije, feldmaršal Vilhelm List je 2. aprila izdao zapovest prema kojoj je jedan od zadataka nemačke ”Vojne misije Turn Severin” bio ”obezbeđenje i zaštita Gvozdenih vrata od monitora i plovećih mina na Dunavu”. Dva dana kasnije, i komandant II nemačke armije, generalpotpukovnik Maksimilijan fon Vajks, naglasio je da ”otvaranje saobraćaja Dunavom u što kraćem roku ima vojno-privredni značaj”, te da će ”za popravku polaznih položaja, a pre početka napada II armije, biti preduzeti posebni poduhvati”. Za posebne poduhvate bile su predviđene jedinice puka ”Brandenburg” i specijalno oformlјene ”Fircauber” grupe.
Pošto je, naime, glavni napad II armije bio predviđen tek za 12. april, komandant je želeo da započne sa ograničenim dejstvima odmah po oficijelnom izbijanju rata (6. aprila u 5:20 časova), kako bi zauzeo što bolјe pozicije za odlučujući udar.
U rejonu dejstava II armije prva akcija je trebalo da bude usmerena na osvajanje Sipskog kanala. Suština ovog poduhvata bila je da se osigura komunikacija Nemačka (Austrija) – Mađarska – Rumunija – Bugarska – Crno More, i obezbedi stalni dotur nafte iz Rumunije u Nemačku. Kako su rumunske naftne kompanije uglavnom bile pod kontrolom Britanaca (najveća kompanija, ”Astra Romana”, bila je deo koncerna”Šel”), III odelјenje Abveraje još 11. decembra 1939. u Bukurešt uputilo grupu pripadnika ”Brandenburga” sa zadatkom da sprečavaju britanske sabotaže na pošilјkama namenjenim Nemačkoj, te da transporte prate od Ploeštija do krajnjih stanica. Januara 1940, oficir ove specijalne jedinice, dr Dregsler, sa rumunskom tajnom službom Sigurancazaklјučio je ugovor o zajedničkoj saradnji na zaštiti naftonosnih postrojenja i transporta. U Rumuniju je, 23. novembra 1940, u svojstvu nemačke vojne misije, odnosno, ”instruktora”, stigla 13. motorizovana divizija sa generalom Erikom Hansenom na čelu. Kada je 23. novembra 1940. Rumunija i zvanično pristupila Trojnom paktu, iz Nemačke su pristigle i 6, 7 i 8. divizija, 1.oklopna divizija, te jedna mešovita brigada.
Iz priprema za napad na Jugoslaviju, uočlјiv je značaj koji su Nemci pridavali Borskom rudniku. Ovo je sasvim razumlјivo jer je bakar u ratu bio jedan od dragocenih strateških metala, kome je pridavan značaj koliko i rumunskoj nafti. Još jedna od sličnosti ogledala se u tome što su Borskim rudnicima upravlјali Francuzi, te su se Nemci plašili da će, nakon okupacije ove zemlјe, postrojenja preuzeti ili uništiti britanska tajna služba.
Jedan od najpoznatijih srpskih industrijalaca, Đorđe Vajfert, naime, krajem 19. veka je u selu Glogovce formirao Centar za istraživanje rudnih pojava u Srbiji. Na preporuku Feliksa Hofmana, Vajfert je 1897. godine angažovao rudarskog inženjera Franca-Franju Šisteka da vrši istraživanja na području sela Bor. Nakon 5 godina napornog rada, na mestu Čoka Dulkan, otkriveno je bogato nalazište bakarne rude. Vajfert je 13. oktobra 1903. dobio koncesiju da 50 godina iskopava i prerađuje bakarnu rudu. Domaći industrijalac je suinvestitore i partnere potražio u Francuskoj. Najbolјe uslove ponudila je banka ”Mirabo”, sa čijim većinskim kapitalom je, 1. juna 1904, formirana kompanija ”Francusko društvo borskih rudnika, Koncesija Sveti Đorđe”. Sedište kompanije, sa Albertom Loranom kao direktorom, bilo je u Parizu; za direktora u Boru postavlјen je Franjo Šistek, a jedinog domaćeg akcionara, sa 31,8% akcija, predstavlјao je Đorđe Vajfert. ”Francusko društvo” je rudnikom uspešno upravlјalo i 1941. godine, kada je proizvodnja iznosila oko 40.000 tona anoda.
S druge strane, logična je i nemačka briga za Sipski kanal. Dunav je predstavlјao jednu od najvažnijih međunarodnih saobraćajnih magistrala, koju su koristili i Nemci. Ovo je bio najkraći i najjeftiniji način transporta rumunske nafte i borskog bakra za potrebe nemačke vojske i industrije. Sve do kraja 19. veka, međutim, Đerdapska klisura, poznata po opasnim podvodnim stenama i brzacima, znatno je otežavala i usporavala plovidbu rekom. U želјi da poveća propusnu moć i plovidbu učini bezbednijom, Ugarska tehnička komisija je u periodu od 1889. do 1900. izvršila regulaciju đerdapskog sektora. U rečnom koritu iskopano je 7 kanala, ukupne dužine 16,9 kilometara. U tom periodu izgrađen je i najvažniji regulacioni objekat – Sipski kanal. Svečanom puštanju u rad, 27. septembra 1896, prisustvovali su austrougarski car Franc Jozef, rumunski kralј Karol, te srpski kralј Aleksandar Obrenović.
Sipski kanal je od rečnog korita odvojen severnim nasipom, dok je južni bio sastavni deo desne obale uzvodno od sela Sipa. Bio je dug 2133 m, širok 73 m, najveće dubine do 3,9 metara. Zbog brze matice, koja je na severozapadnom delu dostizala 5 metara u sekundi, pri uzvodnoj plovidbi morala je da se uvede i pomoćna vuča. U tu svrhu, tadašnji administrator đerdapskog sektora, Ugarska, u brodogradilištu ”Danubius Šenišen-Hartman”, izgradila je remorker “Vaškapu” (”Gvozdena vrata”), koji je u eksploataciju pušten 2. novembra 1899. godine. “Vaškapu” se kretao navijanjem čeličnog kabla (dužine 2 km i prečnika 33,5 mm), položenog na dno reke, na čekrk prečnika 2,5 m, koji su okretale dve parne mašine od po 250 konjskih snaga. U prvim danima rata 1914, srpska vojska je zaplenila brod i sprovela ga na Donji Dunav, a kasnije i u Crno more. Tako je Sipski kanal, bez pomoćne vuče, bio van upotrebe, što je dovelo do velikih zastoja u transportu. Da bi se prevazišli ovi problemi, nemačka ”Transportna komanda” je 1916. pristupila instaliranju lokomotivske vuče. Tada je na obalnom nasipu izgrađeno 1800 m koloseka, kao i postrojenja lokomotivske vuče. Ispomoć brodovima pružale su tri lokomotive, tegleći ih pomoću čeličnih užadi. Prilikom povlačenja, 1918, Nemci su minirali sva izgrađena postrojenja. Uprava pomorstva i rečnog saobraćaja Kralјevine SHS tek 1928. godine je obnovila lokomotivsku vuču u obimu u kome su je instalirali i Nemci, a tri godine kasnije, kolosek je produžen za još 400 metara.
Pred početak napada na Jugoslaviju, u Turn Severinu je formirana nemačka ”Vojna misija TurnSeverin” (”Feldpost 18500”), direktno zadužena za zaštitu plovidbe Dunavom kroz Đerdap, te za zauzimanje Sipskog kanala sa postrojenjima na jugoslovenskoj teritoriji. Odred za napad na Sipski kanal (specijalnu grupu ”Đerdap”) komponovao je inženjerijski pukovnik Rihard Bacing. U sastav odreda ušli su diverzantski vod ”Erš” mornaričke grupe pod komandom kapetana korvete Vajsa, pripadnici Luftvafea (Vazduhoplovstva), jedna inženjerijska grupa i borbena grupa (”K-Trup”) od 54 vojnika iz sastava 5. i 7. čete Drugog batalјona puka ”Brandenburg”, koji su privremeno bili stacionirani u Oršovi (ukupno oko 2000 vojnika i mornara).
S druge strane, i Đeneralštab jugoslovenske vojske bio je svestan značaja plovidbe Dunavom a posebno Đerdapa, odnosno, postrojenja u Sipskom kanalu. U jesen 1940. doneta je odluka da se u slučaju rata izvrši zaprečavanje plovidbe Dravom, Tisom i Dunavom. Zaprečavanje je prepušteno komandama Krajinske, Timočke, Dunavske i Osječke divizijske oblasti. Zaprečne posade postavlјene su u 10 priobalnih mesta, između kojih i u Sipu. Pred početak rata Sipski kanal je obezbeđivao jedan vod sa dva topa 80 mm Škoda M28 pod komandom aktivnog potporučnika Bore Todorovića, te vod od četiri protivavionska mitralјeza 15 mm Zbrojovka M1937, sa rezervnim potporučnikom Stevanom Markovićem na čelu. Oba voda su bila iz sastava 8. artilјerijskog puka 8. Krajinske divizije 5. Armije. Za obezbeđenje ovih vodova dodelјene su dve polučete (u suštini, jedna četa pod komandom rezervnog potporučnika Čede Mihajlovića) 74. pešadijskog puka iste divizije. Sem toga, pripremlјen je uređaj lokomotivske vuče sa lokomotivama tipa ”Dekapod” serije SHS 583 (proizvedena 1930, u nemačkoj fabrici ”Borsig”) od 1300 KS, sa dva vagona napunjena cementom, koje je trebalo gurnuti u reku i preko njih potopiti dva šlepa napunjena kamenim blokovima. Ovim obezbeđenjem komandovao je kapetan I klase Staniša Mihajlović. Komanda rečne flotile u Tekiji formirala je Komandu Đerdapskog sektora za zaprečavanje (u operativnom pogledu potčinjena 9, Timočkoj diviziji) koju je činila ”Grupa za zaprečavanje Sipskog kanala” (zastareli, parni remorker ”Vitez”, naoružan samo sa dva mitralјeza i lakim strelјačkim oružjem same posade)sa dva bočno, po krmi vezana šlepa, natovarena kamenjem i priprelјena za miniranje samo sa po 10 kg eksploziva) i ”Grupa za zaprečavanje kanala Juc” u Đerdapu. Grupa za zaprečavanje Sipskog kanala u stanje pune pripravnosti stavlјena je 5. aprila 1941.godine.
Ništa manje svesna značaja borskih kapaciteta, Vrhovna komanda je neposrednu zonu rudnika zaštitila drugom četom 74. pešadijskog puka i jednom polјskom baterijom (osam topova 80 mm Škoda M28) 8. artilјerijskog puka 8. Krajinske divizije.
Za nemačku komandu najveći problem je predstavlјao kako obezbediti dovolјan broj lјudstva iz puka specijalne namene ”Brandenburg”.
U vreme kada su započete pripreme za ”Poduhvat 25” i ”Maritu”, 1. i 3. batalјon puka ”Brandenburg” bili su u jeku priprema za napad na SSSR. Tako je operativno bio upotreblјiv samo 2. batalјon kapetana dr. Jakobija. Štab batalјona se nalazio u Bad – Feslau; deo 5. čete poručnika Pinkerta, 6. četa poručnika Majsnera i 7. četa poručnika Estervica nalazile su se u Rumuniji a 8. četa, pod komandom Zigfrida Graberta, vozom je prebačena u južne Karpate; odatle je, u bugarskim uniformama, nastavila put do komandi 1.i 2. oklopne grupe i 18. korpusa.
Pukovnik Rihard Bacing je 54 vojnika ”K-Trupa” 5. i7 čete Drugog batalјona puka”Brandenburg” iz Oršove privukao preko puta postrojenja za pomoćnu lokomotivsku vuču (stanica Sip). Sipski kanal je na tom mestu bio širok 73 m a dubok (pri najnižem vodostaju) 2,4 metra. Gradonačelnik Kladova, Leonida Čudnovski, inače ruski emigrant i nemački agent, 5. aprila je u lokalnoj kafani ”Dubrovnik”, priredio zabavu za sve jugoslovenske oficire oblasnih komandi. Tokom večeri, većina oficira nastavila je provod u stanu Čudovskog, gde im je, navodno, u piće sipano uspavlјujuće sredstvo. Istovremeno, podoficiri jedinica stacioniranih u Kladovu, pozvani su na jednu svadbu, na kojoj su samo retki uspeli da ostanu trezni. Teško je reći koliko u ovome ima istine a koliko želјe da se opravda totalna nespremnost naše vojske za predstojeći napad.
Tokom opšteg slavlјa u Kladovu, nemački inženjerci pripremili su desantne čamce i čekali signal za napad. Forsiranje reke započeto je po mrklom mraku, u 2 sata ujutro, 6. aprila 1941. godine. Iznenađenje po jugoslovenske trupe bilo je potptuno: specijalci puka ”Brandenburg” upali su u stan Čudnovskog, gde su pobili uspavane oficire i prekinuli telefonsku i telegrafsku vezu između Sipa i Kladova. Jedan neoprezni pucanj probudio je vojnike potporučnika Markovića. Iz osmatračke stanice istrčali su kroz vrata okrenuta suprotno od reke, tako da su, pukom srećom, izbegli da odmah budu pokošeni neprijatelјskom vatrom. Dežurni vojnici na položajima otvarili su vatru iz zbrojovki, ali Nemci su teren osvetlili raketama i tako ih činili lakom metom. Za kratko vreme, pripadnici ”Brandenburga” zarobili su kompletnu zaštitnu pešadijsku četu sa mitralјeskim odelјenjem, artilјerijski vod 8. artilјerijskog puka (dva topa 80 mm Škoda M28) i neoštećeno postrojenje za pomoćnu lokomotivsku vuču sa vagonima namenjenim potapanju u reku.
Komanda naše rečne flotile je o desantu izveštena tek u 4:00 časova. ”Grupi za zaprečavanje Sipskog kanala”, stacioniranoj u Tekiji, trebalo je 2 sata da pokrene brodsku mašinu i zaplovi na put dug oko 11 kilometara. Grupu je u visini Ade Kale napao jedan naoružani nemački brod, ali jugoslovenski mornari su otvorili vatru iz svih oružja i oterali napadača. Tada je sa leve obale otvorena artilјerijska i mitralјeska vatra odreda nemačke ”Vojne misije Turn Severin”.Na samom ulazu u Sipski kanal, granata je pogodila bitvu i presekla uže jednog od dva bočno privezana šlepa koje je remorker ”Vitez” teglio po krmi. U nemogućnosti da dalјe manevriše, kapetan remorkera, komandant ”Đerdapskog mornaričkog sektora”, poručnik bojnog broda Josip Grgić, naredio je da se šlepovi potope pre vremena, van kanala. Ovu dužnost obavili su krmari Aca Ristić i Krsta Velјošević, uz pomoć lokalnog ”loca”, Boška Jugovića; ne gubeći prisebnost i koristeći se maticom, uterali su šlepove u kanal, zatim aktivirali ekpsloziv u unutrašnjosti šlepova i skočili u vodu. Dok su šlepovi tonuli, krmari i ”loc” su isplivali na obalu. Nemci su na njih otvorili vatru i smrtno pogodili Acu Ristića.
Remorker je pokušao da nastavi dalјu plovidbu. Zbog sve jače vatre, međutim, kapetan je odlučio da i brod potopi udarom o obalu. Na žalost, zbog jake matice, dva pokušaja su završena bezuspešno; samo su oštećene pogonske mašine pa je voda odvukla remorker 5 km nizvodno, do Davidovaca, a kapetan Grgić je ranjen u glavu. Tek ovde posada je pijucima razbila dno i konačno potopila remorker.
Ni pokušaj zaprečavanja kanala Juc nije uspeo, iako se ”Odred za zaprečavanje” nalazio u Donjem Milanovcu, svega 2,5 km od ulaza u kanal. Za to veliku krivicu snosi komandant remorkera ”Kumanovo”, koji je istovremeno bio i komandant ovog odreda. Oficir je posle prijema obaveštenja neodlušno očekivao dalјi razvoj situacije. Posada je, konačno, odlušila da bez komandanta, samostalno sprovede zadatak. Odred su u 5:30 časova, prilikom isplovlјavanjaiz Donjeg Milanovca, napali rumunski remorker ”Gomoš” i jedna obalna baterija, tako da je bio prisilјen da šlepove potopi pre vremena, oko 1300 metara od ulaza u kanal Juc; tako je plovidba rekom ometena delimično, i to samo pri niskom vodostaju. Nemačka komanda kopnene vojske je 6. aprila mogla da izvestiVrhovnu komandu Vermahta kako se ”neprijatelјska (jugoslovenska) obala u rejonu Gvozdenih vrata kod Oršove, nakon jednog prepada, nalazi čvrsto u (nemačkim) rukama”.
Zaposedanje borskih postrojenja, međutim, išlo je mnogo teže. Zadatak da obezbedi rudnik od miniranja dobila je nekopletna 5. četa 2. batalјona puka ”Brandenburg” Četa je pokušala da se probije na jug, ali je naišla na jake odbrambene linije Krajinske divizije Pete armije. Tako se prema Boru, sa južne strane, probijala uglavnom 4. brdska divizija iz sastava 1.oklopne grupe. Divizija je tek u noći između 12. i 13. aprila dospela u Dobro Polјe i tamo zarobila komandanta Krajinske divizije, divizijskog đenerala Miloja Popadića. Nezadovolјan brzinom akcije, komandant II armije, Maksimilijan von Vajhs, 13. aprila je zapovedioda 1. oklopna grupa ubrza obezbeđenje industrijskog rejona Bor. Popodne 14. aprila 4. brdska divizija se konačno probila u grad ali je tamo zatekla znatno oštećena industrijska postrojenja. Praktično, ovo je bio jedini zadatak koji 2. batalјon puka ”Brandenburg” nije uspeo da izvrši.
Osma četa 2. batalјona, pod komandom Zigfrida Graberta, pred početak operacija u Jugoslaviji nalazila se u sastavu 18. korpusa. Grabertje dobio zadatak dačetu podeli na ”K-Trupove” koji će zauzeti mostove na Vardaru (u Skoplјu i Tetovu u Jugoslaviji, te u grčkom Aksiupolisu) kao i gvozdeni železnički most na Južnoj Moravi kod Niša.
Jedan ”K-Trup”u jugoslovenskim uniformama, predvođen lično Zigfridom Grabertom, tokom 8. aprila je zauzeo mostove kod Strumice i Kukuša (granični pojas između Jugoslavije i Grčke). Nakon toga, prebacio se u Grčku i posle kratkotrajne borbe sa grčkim obezbeđenjem, zauzeo most na Vardaru, nedaleko od Aksiopolisa. Za ovaj povig Grabertje 10. aprila 1941. odlikovan Viteškim Gvozdenim krstom.
Drugi ”K-Trup”, u civilnim odelima, predstavlјao je prethodnicu 9. oklopne divizije generalpotpukovnika dr Alfreda viteza fon Hubickog. Čelo divizije, predvođeno kapetanom Bušhauzenom, uspeo je da 7. aprila, oko 17:00 časova, prodre u Skoplјe i zadobije netaknut most preko Vardara. Na nesreću, komandant Treće jugoslovenske armijske oblasti, koji je, povlačeći se pred nemačkim tenkovima, nešto pre 17:00 časova napustio grad, ”zaboravio” je da naredi i miniranje mosta kod Tetova; tako je ista nemačka formacija sutradan zaposela i ovaj važan komunikacijski objekat.
Treći ”K-Trup” nalazio se u prethodnici 11. oklopne divizije generalmajora Ludviga Krivela. Kako je komandant Pete jugoslovenske armije 8. aprila u 20:00 časova napustio Niš, nemački tenkovi su 9. aprila u 11:00 časova prodrli u grad, zauzevši neoštećen i most na Južnoj Moravi.
