…Gde ovaj ”Grad” udari, tu trava ne niče. Ako izuzmemo legendarnu ”Kaćušu”, rodonačelnika višecevnih raketnih bacača, ”Grad” je najzastupljeniji predstavnik ove vrste oruđa na svetu. Ova vrsta artiljerijskih oruđa dovela je do radikalne promene frontovnskog ratovanja na divizijskom nivou. Gardijski raketni bacač ”Kaćuša” proizveden je u više od 11.000 jedinica.
No, to je bilo ratno vreme kada su i druge brojke bile daleko iznad bilo kog mirnodopskog proseka. Ni posle Drugog svetskog rata ljudi se nisu nauživali u miru; lokalni ratovi svakako nisu imali takvu dimenziju i obim kao Drugi svetski rad, pa ni tolike potrebe za naoružanjem i drugim sredstvima. Stoga je za divljenje podatak da je ”Grad”, samo za 28 godina u SSSR proizveden u više od 8.500 komada. Pri tom ne računamo licence, kopije ili direktno razvijene klonove. I ovom prilikom se pokazalo da jednostavna rešenja mnogo duže opstaju na ratištu, ispunjavajući osnovni uslov – mobilnost, uz što više vatrene moći, u što kraćem vremenskom periodu. Tako ovaj sistem, koji je ušao u operativnu upotrebu 1963. godine, ne prestaje da bude pouzdan, zahvalan saborac i nemilosrdan, pustošeći neprijatelj. Njegovo dejstvo jeste demaskirajuće, ali brzina premeštanja na drugi položaj omogućuje mu veliku mogućnost preživljavanja i žilavosti na ratištu.
Kada je uveden u naoružanje bio je vrhunska vojna tajna. U odnosu na ”Kaćušu” imao je deset milimetara manji kalibar, ali je zato imao gotovo triput više cevi (umesto šinskih lansera) – 40. Cevi su bile znatno pouzdanije vođice i preciznost ”poklapanja” mete bila je značajno veća. Šta je još velika prednost ovakvog sistema?
Savremena artiljerijska sredstva, bez obzira na to da li su samohodna ili vučna, imaju relativno malo efektivno dejstvo u jedinici vremena. Novi sistemi poseduju vođene, vrlo precizne granate koje ubistvenom tačnošču pogađaju važne ciljeve. Međutim, za ”poklapanje” velikih borbenih prostorija, masovnih nastupanja ili otkrivene tehnike i ljudstva, višecevni raketni bacač je nezamenjiv. Jedno vozilo ima bojevu moć ojačanog diviziona, a o manevrabilnosti ne vredi ni trošiti reči. Zahvaljujući novim tehnologijama, hemijski sastav bojeve glave i goriva su zastrašujuće delotvorniji. Pri tom je i domet, u zavisnosti od vrste municije, do triput veći. Artiljerijski deo se montirao na dorađenim šasijama vozila iz porodica ”Ural-375” i ”Ural-4320”, u zavisnosti od modifikacije. ”Grad-1” montiran je na ”ZiL 131”. Brzina i pouzdanost podvoznog sistema (u odnosu na razna, čak i nestandardna podvozja ”Kaćuše”) bili su takođe za klasu iznad, pa vozilo može da se kreće brzinom od 75-90 km/ha. U sistem je integrisan napredni kompleks automatskog upravljanja vatrom ”Vivarij” (Виварий – laboratorija za eksperimente in vivo). Belorusi su ovaj sistem preimenovali u ”Grad-1A” i dali mu popularni naziv ”Belgrad” (beloruski grad), montirajući ga na svoja vozila ”MAZ-6317”.
Rad na ovom sistemu počeo je u jeku Hladnog rata u Naučno-istraživačkom institutu ”147” (ranije ”Splav”) u Tuli. Mehaničke upaljače razradili su u Institutu ”Snegirjev” u Balašihi (”Научно-исследовательский технологический институт имени П. И. Снегирёва”) sada polumilionskom gradu u Moskovskoj oblasti. Projektili su konstruisani u istom institutu. Bojeva ispitivanja vršena su na Sofrinskom artiljerijskom poligonu (Софринский артиллерийский полигон, Moskovska oblast). Institut ”Snegirjev” razradio je i brodsku verziju ”S-39”. Odlukom Saveta ministara SSSR br. 372-130 od 28. marta 1963. godine ”Grad” je mogao da krene iz Perma u jedinice. U Permu je zavod ”V.I. Lenjin” (ranije ”Specijalni konstruktorski biro”) preuzeo serijsku proizvodnju i nije prestajao do 1988. godine. Dalje modifikacije sprovodila je ZAO ”SKB” (Закрытое акционерское общество ”Специальное конструкторское биро” – zatvoreno akcionarsko društvo ”Specijalni konstruktorski biro”). Upisana mu je i službena oznaka: indeks GRAU – ”9K51”, za popularnu upotrebu ”BM-21” (borbena mašina) ”Grad” (tuča, vrsta padavina). U sastavu baterije nalazi se komandano vozilo ”1B110 Breza” na modifikovanoj šaziji teretnog automobila ”GAZ-66” koja obezbeđuje pripremu podataka za dejstvo.
Sovjetskoj armiji dostavljeno je 6.536 borbenih mašina, a za izvoz je proizvedeno ne manje od 646 primeraka. Prema preseku iz 1995. godine preko 2.000 komada ”Grada” još uvek je bilo operativno. Na njemu malo toga može da se pokvari. Fabrika ”Splav” proizvela je preko tri miliona različitih vrsta municije pod oznakom ”M-21 OF”. To je bila osnovna verzija, posle koje je usledila čitava porodica različitih bojevih glava i pogonskih punjenja.
Rasrpskavajućih bojevih glava napraveljeno je u 22 verzije, kasetnih dve, navođenih – jedna, zapaljivih dve, propagandnih, osvetljavajućih i raketa za PED (protielektronska dejstva) po jedna, hemijskih tri i školskih četiri.
Uz borbeno vozilo išlo je i transportno pakovanje (sanduci) koji su se mogli prenositi bilo kojim privrednim vozilom. Takva ”stalaža” dobila je oznaku ”9F37”. U standardnoj, vojnoj verziji, ove stalaže vožene su na kamionima ”ZIL-131” i ”Ural -375D”, a daljom unifikacijom transportna stalaža dobila je i novu oznaku – ”9F37 M” (modernizovana), pri čemu je paleta dostupnih privrednih vozila proširena, pa u jedinicama nisu imali problema s logistikom. Borbeno vozilo predviđeno je formacijski za artiljeriju divizijskog nivoa.
Domaćih varijanti bio je dvocifren broj – 15, a stranih modifikacija je bilo šest. Pri tom je ovaj sistem kopiran u Australiji, Kini, Severnoj Koreji, Iranu, Kazahstanu, Čehoslovačkoj, Poljskoj i Turskoj. Nema, praktično, kontinenta na koji ”Grad” nije stigao. Koristilo ga je putem službenog uvoza 57 zemalja. Od tog broja je trenutno 18 bivših korisnika, među kojima su i SAD. Amerikancima je radi opitovanja u periodu od 1992. do 2010. godine dostavljeno 75 jedinica, od toga 63 iz Rumunije, a 12 iz Ukrajine. Na čuvanju u RR nalazi se u tri zemlje – Mađarskoj, Izraelu i Turskoj. Broj sukoba u kojima je korišćen ovaj sistem je takođe dvocifren. Vredi istaći da je svoju borbenu premijeru doživeo u sukobu na ostrvu Damanski o čemu smo već pisali (https://oruzjeonline.com/2021/10/26/sovjetsko-kineski-sukob-na-ostrvu-damanski/). Tom prilikom je demonstrirao za to vreme zapanjujuću efikasnost i vrlo brzo rešio ishod borbe.
Jugoslavija je takođe imala sličan sistem. ”M-77 – Oganj”, razvijen je na osnovu iskustava s projektovanjem i eksploatacijom vučnog višecevnog raketnoga bacača (pomalo zaboravljenog) ”M-63 Plamen” koji je u Srbiji proizvođen pod oznakom ”M-93”, a u Hrvatskoj kao ”RAK-12”. ”Plamen” i ”Oganj” su razvijeni oko kalibra 128 mm. ”Oganj” ima 32 lansirne cevi i domet do 20 kilometara. Uveden je u naoružanje 1977. godine. Korisnici su Srbija, BiH i Hercegovina. ”Oganj” može koristiti rakete za ”Grad” sa odgovarajućim prstenovima.
Taktičko-tehnički podaci ”BM-21 – Grad”:
- Masa u borbenom položaju: 13.700 kg.
- Dužina u marševskom položaju: 7.350 mm.
- Širina u marševskom položaju: 2.400 mm.
- Visina u marševskom položaju: 3.090 mm.
- Klirens (rastojanje od poda do tla): 400 mm.
Naoružanje:
- Kalibar 122 mm.
- Daljina gađanja minimalna (u zavisnosti od municije): od 1.600 do 4.000 metara.
- Daljina gađanja maksimalna (u zavisnosti od municije): od 33.000-42.000 metara.
- Površina pokrivanja jednim plotunom: 145.000 м².
- Maksimalna elevacija 55°
- Tačnost (rasipanje): na maksimalnoj daljini po daljini kvadrat dužine 130 metara i širine 1.200 metara.
- Nišan: panoramski PG-1M
- Posada: pet ljudi (komandir, nišandžija, mehaničar-vozač, punilac-vozač i vozač).
- Prelazak iz marševskog u borbeni položaj do 3,5 min.
- Vreme plotuna: 20 sekunci.
- Vreme brzog napuštanja položaja: ne duže od minuta.
- Snaga motora: 180 ks.
- Maksimalna brzina: 75 km/h
- Autonomija na putu: 750 kilometara.
- Podvozna formula: 6×6
