Krajem XX veka, prvenstveno zahvaljujući dobrom marketingu širom sveta se pisalo o Hrvatskom ručnom topu kalibra 20 mm kao svojevrsnoj senzaciji. Vremeno, ovo oružje je počelo polako da pada u zaborav. Podsetimo se o čemu se, zapravo, radilo.
SFRJ je 1969. godine usvojila doktrinu totalnog rata, poznatu kao doktrina totalne narodne odbrane. U tom cilju formirane su jedinice Teritorijalne odbrane (TO), koje su bile sastavni deo Oružanih snaga Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. U stvari, to je značilo da je svaka republika stvorila svoje oružane snage u obliku jedinica TO. U vojsci je to izazvalo strahove da bi TO mogla biti upotrebljena protiv Jugoslovenske narodne armije (JNA) u slučaju sukoba unutar zemlje.
Politički činioci su ovakve strahove ignorisali ali, dvadeset godina kasnije, ove srtepnje su postale stvarnost. Dugi niz godina republičke snage TO dobijale su naoružanje iz skladišta JNA (uglavnom zastarele sisteme pušaka i protivavionske topove 20 mm). Pored toga, svaka republika je imala pravo da nabavi određenu količinu savremenog naoružanja od jugoslovenskog zavoda „Crvena zastava“ ili u inostranstvu. Nabavke u zemlji i inostranstvu svih vrsta naoružanja i vojne opreme kontrolisalo je savezno državno odbrambeno preduzeće Jugoimport, koje je predstavljalo vladu i vojno-industrijski kompleks svih jugoslovenskih republika (uključujući Hrvatsku) u proizvodnji, uvozu i izvozu vojne opreme i pratećih usluga. No, u tajnim pripremama za ostvarenje nezavisnosti, Hrvati su još 1990. godine organizovali ilegalno snabdevanje svojih jedinica TO oružjem iz Mađarske i Rumunije, a od 1991. – iz skladišta bivše NVA DDR, Ukrajine i u Južnoj Africi. Ukazom predsednika Franje Tuđmana od 20. aprila 1991. godine, na bazi snaga TO i Ministarstva unutrašnjih poslova, dobrovoljaca i dezertera koji su napustili delove JNA, u Hrvatskoj je formiran Zbor narodne garde (ZNG). Zvanični datum stvaranja hrvatske vojske je 3. novembar 1991. Konačno, Hrvatska je 26. juna 1991. zvanično proglasila nezavisnost, što je označio početka otvorenih sukoba u zemlji.
Sa izbijanjem neprijateljstava, mnogi hrvatski entuzijasti počeli su da u privatnim radionicama proizvode razne vrste primitivnog oružja niskog kvaliteta. Da bi se obezbedila kontrola nad
takvom proizvodnjom, kao i uvozom naoružanja, Vlada Republike je na sednici od 28. novembra 1993. godine donela odluku broj 5030113-93-1 o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću RH “Alan” sa sedištem u Zagrebu. Osnovni zadaci kompanije bili su: proizvodnja naoružanja i vojne opreme, konsultantske usluge u oblasti njihove proizvodnje i prometa, nabavka ove robe, međunarodna trgovina oružjem i usluge zastupanja stranih kompanija.
Narudžbina RH ”Alan”
RH „Alan“ je 1994. godine ponudio Ministarstvu odbrane (MORH) razvoj snajperske puške Ratko Janković RT-20 (Ručni Top 20) kalibra 20×110 mm Hispano Suiza, klasifikovane kao „antimaterijalna puška“ (AMR). RT-20 je kreiran za specifične zadatke – morao je da probije oklopnu zaštitu IC nišana postavljenih na kupole jugoslovenskih tenkova M1984, trebalo je služi za antisnajperka dejstva, uništava komandno osoblje neprijatelja, lako oklopljena vozila i vrši daljinsko razminiranje eksplozivnih naprava.
Treba napomenuti da su krajem XX veka u svetu samo tri snajperske puške ovog kalibra bile u aktivnoj upotrebi: Denel / Mechem / NTV-20 snajperska puška velikog kalibra, koju je razvio Aerotek a proizvodilo odeljenje Mechem južnoafričke kompanije Denel (Denel). Pušku je razvio dizajner Anthoni Neophitou 1995. godine u Aeroteku. Kasnije su prava na HTB-20 preneta na kompaniju Mechem, a njen predsednik je postao Toni Neofitu. Sistem punjenja je bio ručni, sa uzdužno kliznim zatvaračem. Okvir za 3 metka postavljao se sa leve strane. Komplet je uključivao dve zamenljive cevi: prva je bila namenjena za ispaljivanje municije 20×83,5 mm i 20×110 mm, a druga – za municiju 14,5×114 mm; antisnajperska puška Truvelo CMS SR – Counter Measure Sniper Sporting Rifle-20 za municiju 20x82mm i 20x110mm, proizvod Truvelo Armoury iz Midranda, ogranka južnoafričke kompanije Truvelo Manufacturers (Pty) Ltd. Oružje se hranilo iz kutijastog okvira kapaciteta 5 metaka sa dvoredim rasporedom, te finska snajperska puška velikog kalibra Helenius APH RK20 sa okvirom kapaciteta 3 metka za sovjetsku municiju 20×99 mm ŠVAK. Ovo oružje ima tešku cev koja se bravila vertikalnim klinom.
Konstruktor
Konstruktor RT-20 Ratko Janković bio je stanovnik grada Lovrana na severoistoku istarskog poluostrva (Lovran, šetalište maršala Tita br. 81). Rođen je u Malom Lugu u Gorskom kotaru u severnoj Hrvatskoj. Po obrazovanju elektrotehničar, Ratko je pre odlaska u penziju radio kao trgovački predstavnik jedne duvanske kompanije, ali je u ranoj mladosti počeo da se bavi dizajnom oružja. Po odlasku u penziju početkom 1990-ih, Janković je otvorio malu privatnu radionicu za popravku sportskog i lovačkog oružja.Za svoj „top” Janković je odabrao metak 20×110 mm – standardnu municiju za familiju jugoslovenskih protivavionskih automatskih topova Hispano-Suiza u prvom redu jer je energija njegovog pancirnog zrna mogla da probije oklopni trup IC nišana. Osim toga, u skladištima TO nalazio se veliki broj 20 mm protivavionskih automatskih topova sa municijom koji su se mogli upotrebiti za ovu svrhu.
Jugoslovenski 20 mm PA topovi
Ministarstvo odbrane Jugoslavije je još 1950. godine otkupilo od francuskog akcionarskog društva Societe Francaise Hispano Suiza, S.A iz pariskog predgrađa Bois Colombes, licencu za proizvodnju jednocevnih protivavionskih topova 20 mm/1 HSS-404. Proizvodnja oruđa označenog kao 20mm/1 M1951 (kasnije preimenovan u 20mm/1 M55) započeta je 1951. godine u fabrici Crvena Zastava u Kragujevcu. Zahvaljujući podršci Ameican Military Assistance Staff, Jugoslavija je 1954. godine dobila 352 originalna francuska protivavionska topa 20mm/1 HSS-404 a od Hispano-Suiza je kupila i licencu za proizvodnju protivavionskih topova HSS-804 20mm L/70 na lafetima HSS-630-3. Od 1955. do 1986. godine u fabrici u Kragujevcu proizvedeni su automatski protivavionski topovi: 20mm/3 M1955, 20mm/3 M1955A1, 20mm/3 M1955A2, 20mm/3 M1955A2B1, 20mm/3 M1955A3B1, 20mm/3 M1955A4B1, 20mm/4 M55A4 (brodski), 20mm/1 M1971 (brodski), kao i pešadijski (brdski, «partizanski») topovi 20mm/1 M1975. Pored toga, Jugosloveni su sa 125 britanskih bombardera De Havilland Mosquito DH-98 demontirali 500 topova 20 mm Hispano Mk. II (proizvodnje The British Manufacture and Research Company, Grantham), koje su ugradili na trofejne nemačke lafete 2,0 cm Flugabwehrkanone (FlaK) 38. Ovo oruđe je dobilo oznaku ”protivavionski automatski top 20 mm/3 Mk II”. Od 1951. godine jugoslovenski vojno-tehnički kombinat „Sloboda“ iz Čačka počeo je da proizvodi municiju 20×110 mm: М57TZ sa fragmentaciono-zaapaljivim (OZ) zrnom (HEI Shell M57), М57TZO sa fragmentaciono-zapaljivim trasirajućim (OZT) zrnom (HEI-T Shell M57), M57TT sa fragmentaciono-trasirajućim (ОТ) zrnom (HE-T Shell M57), М57Т sa fragmentacionim (О) zrnom (HE-T Shell M57), М60PZ sa pancirno-zapaljivim (БЗ) zrnom (API Shell M60), M60PZT sa pancirno-zapaljivo-trasirnim (БЗТ) zrnom (API-T Shell M60) i М60ТТ sa pancirno-trasirnim (БТ) zrnom (АP-Т Shell M60).
20 mm Ručni top RT-20
Tokom ispaljivanja PA projektila od 20 mm, u cevi se razvijaju visoki pritisci koji dostižu 600 MPa (6120 at), što je Ratku Jankoviću stvaralo probleme tokom konstrukcije zatvarača. Opredelio se za aksijalno-klizni, obrtno-čepni zatvarač mase oko 3000 g. Rukovanje je bilo manuelno, a ručica zatvarača, smeštena sa leve strane tela, prilikom odbravljivanja i zabravljivanja rotirala se za 60o. U suštini, zatvarača je bio sličan onom koji je dizajniraoIspostavilo se da je sam vijak sličan uzdužno kliznom zavrtnju sa osiguračem koji je dizajnirao i 19. decembra 1961. zaštitio patentom br. 3,013,355. Roy E. Weatherby (1910-1988) (R. E. Veatherbi Firearm Breech Bolt Mechanism vith a Bolt Stop, U.S. Patent br. 3,013,355).
Kod Jankovićevog oružja, cev se bravila pomoću 9 radijalnih bradavica na glavi tela zatvarača koje su zalazile u odgovarajuće otvore u glavi sanduka. U udubljenju glave čela zatvarača konstruktor je postavio izvlakač sa oprugom elastični izbacač — takođe staro rešenje koje je konstruktor američkog zavoda Remington, Merle Hamilton Walker (1911-2013), zaštitio patentom br. 2.473.373 još 14 juna 1949 godine (Bolt Head and Extractor for Firearms).
Jankovič je predvideo tri kompenzaciona otvora na telu zatvarača za prolaz gasova u slučaju detonacije kapsle usled mehaničkog oštećenja i male uzdužne kanale za sakupljanje nečistoća. Podešavanje udarne igle vršeno je odvrtanjem-zavrtanjem udarača. Rukohvat sa okidačem i oslonac za rame postavljeni su ispred prijemnika municije i zatvarača (bullpup sistem). Obarača je povezana sa mehanizmom za okidanje pomoću duge potisne poluge, što je isključivalo mogućnost podešavanja dužine hoda i sile na obarači. Ali najvažniji problem odnosilo se na trzaj oružja. Sila trzanja bio je velika: projektil, težak 130 g, ubrzavao je do 830 m/s, a kinetička energija je bila skoro 45.000 J. Konstruktor je silu trzanja prvo pokušao da ublaži primenom pasivne trokomorne gasne kočnice na ustima cevi i gumenim amortizerom tipa Pachmayr postavljenim na osloncu za rame. Kada se ovo nije pokazalo dovoljno efikasnim, gumeni oslonac je zamenjen zadnjim kompenzatorom u vidu meha u koji je prodirao deo gasova, širio ga i tako ublažavao trzaj. No, sve ovo nije rešilo problem nedopustie sile trzanja. Pri tome, uočen je još jedan problem: ugao otvora gasne kočnice na ustima cevi, koja je, inače, redukovala silu trzanja najviše za 30-35%, bio je takav da je barutne gasove usmeravao prema strelcu! Tako je Janković bio primoran da se okrene rešenju primenjenom na sasvim drugom, tzv. bestrzajnom tipu oruđa, odnosno, primeni reaktivnog principa kompenzacije. Otprilike na sredini cevi (inače izolučene sa 8 žlebova sa desnim uvijanjem) izbušeno je 16 otvora kroz koje je deo gasova prodirao u kružni cilindar smešten iznad cevi. Gasovi su se kroz cilindar kretali unazad i, kroz Venturijevu mlaznicu sa polovinom ugla od 30o, iza leđa strelca, stvarali reaktivnu silu. Nakon niza opita, pokazalo se da je reaktivni mlaz najefektivniji ako je ½ ugla mlaznice između 12o i 18o, pa je na konačnom rešenju usvojen ugao od 15o (Venturijev efekat).
Kundak oružja izrađivan je od livene Al-legure a cev i sanduk su za njega fiksirani pomoću dva zavrtnja.
Na oružju nije predviđena montaža bilo kakvih dodatnih uređaja. Ručni top nema ni mehaničkih, otvorenih nišana. U prvoj fazi opreman je optičkim nišanima austrijske firme “Kales” 6×42 M.1984 (Kahles ZF 84 6×42) koji su montirani na šipku postavljenu na spoju cevi sa sistemom za kompenzaciju reaktivnog trzaja. Kako se reaktivni cilindar nalazi iznad cevi i sanduka, nosač optičkog nišana je plasiran sa leve strane, što onemogućava rukovanje sistemom levorukim strelcima. Puška ima masivni modifikovani bipod Parker Hale na prednjem delu podkundaka, kao i pomoćni oslonac na glavi kundaka. Masa prve verzije RT-20 (RT-20Mk.1) bila je 27 kg (cev, sa kompenzatorom, dužine 1020 mm). Odmah se pristupilo i razvoju olakšanog modela, sa idejom da se na oružje ugradi prijemnik okvira kapaciteta 5 metaka, te da se za materijal reaktivne cevi primeni legura koja manje odaje toplotu. Međutim, unapređeno oružje RT-20A1 (RT-20Mk.2) ostalo je jednometno. Cev, prijemnik, zatvarač i bipod bili su od čelika, kundak od aluminijuma, a gasna kočnica na ustima cevi od titanijuma. Težina puške je smanjena na 18,5 kg (sa teleskopskim nišanom i dvonošcima – 19,2 kg). Ukupna dužina je ostala nepromenjena – 1325 mm, dužina cevi – 925 mm. Tako je veličina fizičkog trzaja tokom hica bila oko 516,9 J, a brzina trzanja 7,6 m/s.
Ratko Janković je domaći, hrvatski vojni patent HR 950565 za ”Bestrzajno snajpersko oružje” dobio tek 17 novembra 1995, a evropsku zaštitu (Europäische Patentanmeldung) za Rücksossreies Präzisiongewehr ЕР0774641А1 – 21 maja 1997 godine.
Iako nema odataka na borbenu efikasnost RT-20, na oružje stavljen niz primedbi. Naime, za razliku od postojećih velikokalibarskih pušaka koje opslužuje sam strealc, za dejstvo iz RT-20 potrebna su dva poslužioca – nišandžija-stelac i punilac. Problem je u tome što se zatvarač nalazi iza glave strelca tako da bi, tokom punjenja, morao da pomeri oružje sa ramena, pomeri ga, izbši operaciju punjenja i ponovo zauzme borbeni položaj. Izlišno je reći da bi ovakav način dejstva znatno usporavao ritam gađanja i demaskirao strelca. Uvođenje pomoćnika – punioca olakšalo je rad strelca ali nije doprinelo brzini vatre. Naime, izvlačenje ispucane čaure moguće je tek 5-10 sekundi nakon ispaljivanja hica, na šta treba dodati oko 5 sekundi za ubacivanje novog metka. Pored toga, reaktivna cev i mlaznica stvaraju brojne probleme tokom bojeve primene. Kao prvo, slično većini bestrzajnih oruđa i ručnih bacača, tokom dejstva, iza oružja ne sme biti nikakve prepreke. Dalje, strelac, kako ne bi bio obuhvaćen vrelim mlazom reaktivnih gasova, mora ležati pod određenim uglom ulevo, a sa kundakom oslonjenim na desno rame. U praksi se iz puške ne može pucati u zatvorenoj prostoriji. No, jedan od najvećih problema je što dejstvo iz ovakvog tipa oružja otkriva položaj strelca već nakon prvog hica (ne samo plamen na ustima nego i oblak gasova iza puške). Pored toga, položaj snajperste biće uočljiv na uređajima za noćno osmatranje – zračenje isijava iz reaktivne cevi. Kako kompenzator kočnice i trzaja usmerava barutne gasove pod uglom prema strelcu, njegov sluh može biti ozbiljno oštećen. Zbog toga se uz oružje isporučuju slušalice koje samo smanjuju kritični nivo buke, ali ne spasavaju snajperistu od ozbiljnih problema sa sluhom tokom dugotrajnog rada sa RT-20.
