Opis crne trijade ukrajinske stvarnosti završavamo Desnim sektorom, umesto da s njim počnemo; na vrhu ledenog brega koji je izranjao decenijama, našao se upravo on. Možda bi lakše bilo započeti ovaj tekst retoričkim pitanjem: gde se u Kijevu nalazi minhenska pivnica? Od svih zala ovoga sveta, u trenutku jedne od brojnih ukrajinskih prekretnica, na presudnom mestu našla se ideologija nacizma. Ni manje ni više.
Kako se razvijala situacija u Ukrajini posle pojave Desnog sektora i događaja na Majdanu, poznato je. No, možda je najbolje opisati tu situaciju rečima iz protivpožarnog priručnika: u prvoj sekundi vatra se gasi čašom vode; u prvoj minuti kofom, a posle pet minuta potrebna je cisterna. Za požar u Ukrajini sada je malo i da se skrene neka velika društvena reka kako bi se ugasio, ili bar lokalizovao. Prisustvujemo sunovratu u kome je Desni sektor bio glavni učesnik na početku događaja. Mnogi se sada kaju što su sedeli i posmatrali šta se događa. No, upoznajmo se s tim šta se s pojavom DS dogodilo i to u najkraćim crtama, jer već sada ova pojava zaslužuje višetomnu enciklopediju.
Ime
”Desni sektor” (ukr. Правий сектор) stvoren je najpre kao neformalni skup aktivista koji su se bavili ukrajinskom nacionalističkom, ultradesnom politikom. Pojavili su se u toku protestnih akcija u Kijevu između decembra 2013. i februara 2014. godine. Prema svedočenju dopisnika ”Rojtersa” (Reuters) jezgro grupe činili su fudbalski fanatici-nacionalisti koji su se na stadionima grupisali na desnoj strani, pa su tako i dobili ime – ”Desni sektor”. Jedan od učesnika Evromajdana (Євромайдан, trajao od 21. novembra 2013. do 22.februara 2014. godine) pod nadimkom ” Sedokosi” na pres-konferenciji 10. aprila 2014. godine svedočio je da je naziv nastao u noći 24. na 25. novembar 2013. godine. Zapamtimo (ako izuzmemo dublji izlet u istoriju): počelo je od navijača (!)
Sastav i članstvo
Desni sektor formalno nije mogao da se politički eksponira kao grupa navijača, već se oko grupe inicijatora okupilo nekoliko političkih pokreta:
- Trizub: ultradesna paravojna formacija koja je osnovana 1993. godine, proistekla iz Kongresa ukrajinskih nacionalista (bivša banderovka frakcija Organizacije ukrajinskih nacionalista). Puno ime ove organizacije glasi: Sveukrajinska organizacija Stepana Bandere ”Trizub”. Važno je za ukupno razumevanje ukrajinskog viševekovnog problema znati šta je to trizub, odnosno trozubac. To je deo knjaževskih grbova Rjurikovih, prve kneževske drevnoruske dinastičke loze. Njeni najpoznatiji predstavnici su Vladimir Veliki koji je sproveo pokrštavanje Rusije i Jaroslav Mudri, knez rostovski i veliki knez kijevski. Prisvajanje ovog simbola je pitanje svih pitanja koje ukrajinski nacionalisti potežu kako bi se distancirali od ruskog porekla. Nju su predvodili Dmitrij Jaroš i kasnije Andrej Tarasenko.
- UNA- UNSO ( Українська Національна Асамблея-Українська Народна Самооборона – Ukrajinski narodni zbor, Ukrajinska narodna samoodbrana). Smatra se najradikalnijom desnicom. Osnovana je 1990. godine, a u Kijevu 26. januara 2014. godine pridružila se Desnom sektoru. Jedna njena dobrovoljačka jedinica borila se u Abhaziji 1993. godine.
- Sič (Carpathian Sich, Карпатська Січ). Ime ove frakcije potiče od kozačkog bataljona iz Transkarpatije. U kozačko-ukrajinskom jeziku sič je naziv komandnog i administrativnog sedišta jedne teritorije. Program joj je bio nacionalistički i tražio je svoje mesto između tradicije i stvarnosti. Veoma rigidna, ultrarasistička frakcija.
- U sastav ”Desnog sektora” ušle su ultradesničarska SNA ( Соціал-національна асамблея -socijal-nacionalna zajednica ili stranka), ali i paravojne organizacije ”Patriot Ukrajine”, kao i ultrarasističke ”Beli Čekić” (Білий молот), ”Crni komitet”(Чорний комітет) i mnoge druge navijačke grupe. ”Beli čekić” je izbačen iz ”Desnog sektora” već u martu, a u narednih nekoliko meseci iz ove grupacije izašli su i ”Patrioti Ukrajine” povukavši sa sobom više malih frakcija iz UNA-UNSO.
Počeci
Prvi put ozbiljno skreću pažnju na sebe prvog decembra 2013. godine tokom sukoba sa unutrašnjom vojskom i specijalnim jedinicama MUP Ukrajine koje su štitile rezidenciju predsednika. Neke od zgrada su i zauzeli tokom Evromajdana. U novoj raspodeli ukrajinske vlasti ”Desni sektor” je od početka pretendovao na posebnu ulogu u bloku sile, a Dmitrij Jaroš, koji je izneo svoju kandidaturu na prevremenim predsedničkim izborima sebe je zvao ”glavnokomandujućim”. Pozabavimo se ovom, neobičnom pojavom. Jaroš (Дмитро Анатолійович Ярош ) je diplomirao pedagogiju. Pre ”Pravog sektora” bio je u Narodnom pokretu Ukrajine (Народний Рух України -Українська народна партія «Рух») 1989. godine. Na predsedničkim izborima 25. maja 2014. osvojio je 0,7% glasova. To mu nije smetalo da se nametne kao vođa ”Desnog sektora” na čijem čelu je bio sve do 11. novembra 2015. kada je podneo ostavku i formirao novu partiju ”Državna inicijativa Jaroša” (Державницька ініціатива Яроша-ДІЯ). Na parlamentarnim izborima 2019. godine ušao je u prvu petoricu Jedinstvenog nacionalnog bloka koji se sastojao od ”Slobode”, ”Desnog sektora”,kao i raznih udruženja veterana i društvenih organizacija. Od aprila 2015. je na visokoj funkciji savetnika načelnika Generalštaba Oružanih snaga Ukrajine.
Desni sektor je na zatvorenom kongresu 23. marta 2014. u Kijevu odlučio da se ”ozakoni” tako što će se transformisati u političku stranku ”na pravnoj i kadrovskoj osnovi”. Pored stranke, nastavio je svoj javni rad i tzv. ”blok moći ili blok sile”.
Uloga ”Desnog sektora” na Majdanu
O događajima na Majdanu pisali smo već u tekstu ”Ukrajina kao raskrsnica naroda”. ”Desni sektor” je u ”Samoodbrani Majdana” učestvovao kao posebna grupacija, ali u koordinaciji s rukovodiocem Andrejom Parubiem. DS bio je jedan od glavnih aktera u rušilačkim nemirima i radikalizaciji sukoba. Korišćeni su Molotovljevi kokteli, bombe i drugo vatreno oružje. Tu eskalaciju, osim domaćih političara, osudila je i vlada SAD. ”Desni sektor” je bio najspremniji za sukobe s policijom, raspolažući orgomnim arsenalom oružja preuzetim iz stanica u Zapadnoj Ukrajini. Pokušao je da se tokom političkih pregovora nametne kao trilateralna članica, ali nikada nije učestvovao u samim pregovorima. Njegova netrpeljivost i agresija kulminirala je 17. februara kada je krenuo u odlučni napad izazvavši krvoproliće u centru Kijeva. Poginulo je najmanje 25 ljudi, više od 350 je povređeno, a preko 250 zbrinuto u bolnicama. Za kratko vreme, broj mrtvih je narastao do 77. Dana 21. februara parlamentarna opozicija se sporazumela s Janukovičem, ali to za Desni sektor nije značilo ništa; tražili su ostavku, a pri tom nisu odložili oružje. Kao što znamo, dan kasnije, 22. februara 2014. Viktor Janukovič je podneo ostavku i uz pomoć FSB, kako glasi službena verzija, napustio zemlju. To je bio dovoljan znak ohrabrenja ”Pravom sektoru” i drugim anarhističkim grupama da mogu na ulici da menjaju volju građana na ulici i utiču na društvena zbivanja.
Aktivnosti posle Majdana
Ukrajinska javnost ponovila je grešku Nemačke iz dvadesetih i tridesetih godina. Iako ”Desni sektor” nije došao niotkuda niti je ”pao s neba”, mnogi su ga ignorisali. Međutim, 22. februara dolazi njihovih ”pet minuta” i, bez obzira na kritike iz inostranstva, Jaroš poziva na zabranu delovanja Partije regiona i КPU (Комуністи́чна па́ртія Украї́ни -Komunistička partija Ukrajine) kao ”antinarodnih, antiukrajinskih snaga, na čijoj savesti leže brojne nedaće ukrajinskog naroda”. Novopostavljeni premijer Jacenjuk bio je na njihovoj strani, smesta smenivši tri zamenika ministra odbrane, jer su se žestoko usprotivili davanju statusa regularnih paravojnih formacija ”Desnom sektoru”. Jaroš je već 18. marta naglasio da nema nameru da razoruža svoje pripadnike, niti da stupi u redove Nacionalne garde koja se tada ponovo organizovala (o čemu smo nedavno pisali). Najavljivane su i nove ”revolucije”. Kako bi ublažio sukob s državnih vrhom, 21. jula 2015. godine, nakon još jednog sukoba s vlastima u Muhačovu, na vanrednom sveukrajinskom kongresu objavljeno je da je ”Desni sektor” preimenovan u Nacionalno-oslobodilački pokret ( Національний визвольний рух, НВР). Najavljena je nova etapa političke borbe. U tom cilju stvoreno je vojno krilo pokreta Dobrovoljački ukrajinski korpus ( Добровольчий український корпус, ДУК ПС), političko krilo Partija desnog sektora (Правый сектор – партия), kao i omladinski pokret – ”Desna omladina” ( «молодёжное движение-”Правая молодёжь”). Jaroš, kako smo već naveli, 11. novembra 2015. godine podnosi ostavku, a nasleđuje ga Andrej Tarasenko koji je izabran na IV kongresu ”Desnog sektora” 19. marta 2016. godine.
Ruska Federacija je pravovremeno reagovala na pokušaje Jaroša da u svoje redove , preko socijalne grupe ”VKontakte” mobiliše istomišljenike u Rusiji. Stavljen je već petog marta na međunarodnu poternicu.
Prilikom referenduma i samoopredeljenja Krima, ”Desni sektor” se nije pokazao u svetlu agilnosti s Majdana. Ostalo je na pretnjama da će, ukoliko Rusi primene silu na Krimu, i oni uzvratiti terorističkim akcijama u Moskvi. Poznato je da je Krim ukrajinska vojska napustila bez ispaljenog metka.
Zao glas koji je pratio ovu organizaciju nije ostao bez odjeka i konkretnih reakcija. Između ”Desnog sektora” i državnih organa stalno je bio podignut nivo netrpeljivosti i nepoverenja. Štaviše, u noći između 23. i 25. marta 2014. godine na teritoriji Ravenske oblasti u toku specijalne operacije snage GUBOP (Državna uprava za borbu protiv organizovanog kriminala) i pripadnici jedinice ”Sokol” (Отделы быстрого реагирования «Сокол» – odred za hitne intervencije ”Soko”) likvidirali su Aleksandra Muzička, koordinatora ”Desnog sektora” u Zapadnoj Ukrajini. Ni u inostranstvu nisu ćutali na te događaje, pa je vrhovni predstavnik EU za pitanja spoljne politike i bezbednosti, vice-predsednik Evropske komisije Ketrin Ešton osudila delovanje ”Desnog sektora”, pozvala ga da se uzdrži od primene sile i da vlastima smesta preda oružje. Pri tom je podvukla da treba smesta sprovesti istragu o situaciji u vezi s ubistvom Aleksandra Muzička. Međutim, incindenti, bahatost i netrpeljivost pripadnika ”Desnog sektora” i regularnih jedinica MUP Ukrajine, bili su vrlo česti i završavali su se, neretko, krvavim obračunima.
Desni sektor i događaji na Jugoistoku Ukrajine
Događaji u Donbasu predstavljali su istinsko iskušenje za partiju koja se odlično snalazila u gradskim neredima, anarhiji i verbalnom buntu. Jaroš je 12. aprila 2014. godine pozvao sve strukture ”Desnog sektora” da se mobilišu i stanu u odbranu suvereniteta i teritorijalnog integriteta Ukrajine. Vlast mu je smesta predložila da svoje oružane sastve stavi pod kontrolu Ministarstva odbrane Ukrajine. Na taj način njihov dodatašnji rad bio bi legaloziovan, ali ni tada ”Desni sektor” nije prihvatio pruženu ruku. Tadašnji predsednik Porošenko je bio jasan u svom odnosu prema dobrovoljačkim jedinicama: ” Teritorijalna odbrana je jasno podčinjena vojnoj subordinaciji i kod nas neće biti nikakvih gubernatora sa svojim džepnim oružanim silama”. ”Pravom sektoru” je štab ATO (Antiteroristička operacija, sada preimenovana u Зона російсько-українського протистояння на Донбасі) postavio ultimatum da do prvog aprila napusti zonu ATO. Dobrovoljačke jedinice su se izjasnile da ”armija neće ratovati s ‘Desnim sektorom’ ” i Generalštab je pokušao da nađe kompromis. Razmatrano je nekoliko varijanti: od uvođenja dobrovoljačkih bataljona u sastav već postojećih brigada, do formiranja autonomnih jedinica pod direktnom komandom Jaroša. Kao rezultat kompromisa, Dimitrij Jaroš je zvanično postao savetnik načelnika Generalštaba Oružanih sila. Konačno, u aprilu 2015. borbene jedinice ”Pravog sektora” vraćene su s linije fronta u pozadinu i tamo su blokirani od strane jedinica Oružanih snaga Ukrajine. Prema rečima Jaroša, u toku borbenih operacija, ukupni gubici bili su 64 poginula borca i više od 500 ranjenih.
Radi dalje saradnje s državom i popuštanja zategnutosti, 21. jula na vanrednom kongresu doneto je rešenje o preimenovanju partije u ”Nacionalno-oslobodilački pokret Desni sektor – Національний визвольний рух”. Zbog složene vojne situacije povukli su se iz učešća na lokalnim izborima ujesen 2015. godine. Posle odlaska Jaroša, ”novi” Desni sektor sebi pripisuje još radikalnije metode nego ”stari” koji je stvorio Jaroš. Upravo je taj radikalizam i bio uzrok raskola u stranci. Pripadnici stranke žestoko su zagovarali borbu ne samo protiv spoljnih, već i protiv unutrašnjih protivnika, uključujući tu i vlast koja je nastala posle Evromajdana.
Tako postavljena, ova partija je vrlo brzo došla na još gori glas kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Okrivljeni su za rasizam i ksenofobiju, a opšte mišljenje svih analitičara je da se njihov program graniči s otvorenim fašizmom. Sam ”Desni sektor” sebe smatra ‘revolucionarnim nacionalistima’ čiji je ideal Stepan Bandera. Pošto su im od početka trn u oku bili Rusi i Ruska Federacija, nisu propuštali nijednu priliku da žestoko napadnu svoje istočne susede, posebno prilikom intervencije u Gruziji, posle čega su državni organi RF za mnogim članovima ove partije raspisali međunarodne potrernice.
”Desni sektor” danas
”Desni sektor” je svojom mržnjom, netrpeljivošću i isključivošću, na spisak svojih neprijatelja i smetnji stavio gotovo sve do sada priznate svetske vrednosti. ”Trizub”, očuvano jezgro partije, odbacilo je ideje humanizma, socijalizma, liberalne demokratije (демолібералізма), ateizma i kosmopolitizma. Na udaru se našla i globalizacija za koju oni smatraju da predstavlja početak ”novog svetskog konc-logora”. Alternativa, prema njihovom programu, jeste nacionalni preporod ukrajinskog naroda poslatog od Boga. Ideal ”Trizuba” je ”Ukrajinska saborna nezavisna država” (Українська Соборна Самостійна Держава) koju bi predvodio ”Nacionalni orden” (prvi među najboljima). Neprijatelji koji stoje pred ostvarenjem tog cilja su ”imeprijalizam i šovinizam, komunizam i nacional-socijalizam, demoliberalizam i kosmopolitizam, globalizam i pseudonacionalizam kao i svaka druga nečist koja želi da parazitira na krvi i znoju Ukrajiniaca i želi da ih skrene s njihovog glavnog puta, a to je put ka nacionalnoj državi”. Naravno, za njih Evopa nije cilj jer bi prisajedinjenje Evropi značilo smrt Ukrajine i hrišććanstva. Sve to pod sloganima Слава нації! Смерть ворогам! i Слава Україні! Героям слава!
O njihovom vojnom angažovanju ovih dana nema pouzdanih podataka.
