Istorijat upotrebe palice (pendreka)
Ne znam kakvim oružjem će se voditi Treći svetski rat, ali znam da će se Četvrti svetski rat voditi motkama i kamenjem
Albert Ajnštajn
U knjizi ”Fantastična naučna istraživanja – parapsihologija: između nemogućeg i nauke”, Peter Andreas i Kaspar Klijan tvrde sledeće: ‘‘Biološki izraženo, ne rađamo se pametniji nego naši preci od pre deset ili petnaest hiljada godina. Da nema civilizacijskog znanja koje nam pritiče, verovatno bi i od nas, kao i tada, postajali lovci i ribari”. Da li je to stvarno istina? Dvadeseti vek nas je naučio posle dva najkravavija rata u istoriji civilizacije, da se ljudski rod malo čemu naučio, osim što je usavršio pohlepu i uništavanje. Svi novi pronalasci najpre su smišljeni za potrebe ratovanja i uništavanja. Ako to prevedemo na jezik ove teme i Ajnštajnovo predviđanje, šta dobijamo?
Šta smo mi to kapitalno novo izmislili, a da nije u osnovi prvobitnih ideja, osim tekovina atomske fizike? Uostalom, čak su atome Leukip i Demokrit pominjali u antičkoj Grčkoj. Naši davni preci su izumeli praćku. Ona se i danas koristi. Pisali smo o tome. Njihov izum je i luk i strela. To sredstvo se koristi ne samo kao rekvizit u streličarstvu , već i kao specijalno, prigušeno, ultramoderno oružje (čime ćemo se tek baviti jer je veoma lepa tema). Štitovi, zaštitna oprema, razne vrste zamki i prepreka, reaktivna oružja, otrovi, zapaljiva sredstva; sve je to doživelo napredak u tehnologiji materijala, ali je suština prvobitnog izuma ostala nepromenjena. Tako je i s motkom. Da je reč o jednostavnoj, večitoj alatki, možemo se uveriti samo ako zavirimo u rečnik sinonima. Pri tom je dovoljno da to budu naši sinonimi, jer svi narodi sveta imaju isto tako bogastvo izraza: palica, štap, toljaga, močuga, štaka, pritka, taklja, šibljika, motka, palica, potporanj, šindra, vrljika, poprečnica, podnica, daska, traverza, štangla, letva, štafna, prakljača, lelek, štrklja…Ovo je samo deo reči koje su, s potpunim pravom, našle svoju denotaciju i zauzele mesto u semantici.
Zašto ovakav uvod? Naravno, da bismo objasnili ono što se na prvi pogled podrazumeva – produžetak ljudske ruke i njegove fizičke sile ostvaren je kamenom i motkom. Junak ove priče, njegovo veličanstvo pendrek, kao što vidimo, ima pedigre za svako poštovanje, mnogo duži i bogatiji nego mnoga druga oružja i oruđa. Glup kao pendrek? Neće biti…to mogu da potvrde svi oni koji su ga držali u ruci ili osetili njegovu moć na sebi.
Interesantno je poreklo ove reči. To je iskvareni germanizam, prilagođenica, kako je to kod nas obično i bivalo. Reč bärendreck na nemačkom znači – medveđi izmet! Ta reč se odnosila na slatkiš koji se u južnim delovima Nemačke i u Austriji proizvodio od biljke sladić (Lakritze). Ova poslastica se i danas može kupiti kao vrsta gumenih bombona, a ima neobično tamno-mrku, gotovo crnu boju, pa je na nemačkom govornom području poznata i kao Bärenzucker, medveđi šećer. Kada su austrijski policajci počeli da koriste gumene palice, u Zagrebu su počeli da ih zovu upravo tako – Bärendreck (zbog boje), što je vremenom fontetski evoluiralo u oblik lakši za izgovor u našem jeziku – pendrek. Reč se potom brzo proširila u vreme Kraljevine SHS (Jugoslavije) na celo područje države.
Batina (ili toljaga) pripada grupi hladnih oružja. Varijacije su neograničene, kako u obliku, tako i u dužini, težini, nazivima itd. Leksički, batina je svaki drveni predmet kojim se dejstvuje dvema rukama, dok je za upotrebu palice dovoljna jedna ruka. Arheolozi su pronalazili batine stare i po deset do petnaest hiljada godina, sačuvane od uticaja kiseonika i vlage u afričkim grobovima. U Keniji (Narurk) pronađeni su crteži koji prikazuju sukob dve grupe pre deset hiljada godina, kako koriste batine. Batine su obično pri vrhu zaobljene pa ne mogu poseći, ali preciznim udarcem mogu ubiti čoveka ili životinju. Njihov naslednik su buzdovan i mlat sa pravim bogatstvom raznolikosti. Neke batine, odnosno toljage, do danas su po svom obliku i efikasnosti ostale uzor i za najsavremenije modele: sumerski šarur (”čarobna batina koja priča”, ”uništitelj hiljada”); knobkiri – batina plemena istočne i južne Afrike, s kuglom na kraju (knob – kugla). Stigla je i do Australije, a mogli smo da je vidimo u filmovima kod ratnika Zulu i Kosa. Tu je i irska batina šilelag, praistorijsko oružje, malo zakrivljeno, napravljeno od hrasta. Dužina mu je bila kao i štapa za hodanje, pa je ispunjavao dvostruku funkciju. Maori su imali mere, kratko i široko oružje u obliku lista, pravljeno i od kamena i od drveta, s pantljikom za lakše nošenje. Svahili plemena su imala rungu, batinu s teškim čvorom na kraju, koja je služila i za bacanje, kao preteča koplja. U Keniji je to još uvek simbol vlasti koji predsednik dobija kada položi zakletvu. Kod nas je u planinskim krajevima motka s rašljama uobičajena pojava. Može poslužiti da se pridavi zmija, ubere neki plod, itd. U Istočnoj Srbiji poznat je pastirski običaj upotrebe motke (buata ili bota – močuga). Za razliku od aikida pastiri se u dokolici bore oko jedne motke koju treba oteti suparniku.
Bliski rođak motke je palica. Palica se, kako navedosmo, koristi jednom rukom. Kod nas se dugo zvala (i sada se neformalno zove) pendrek. U milicijskoj (policijskoj upotrebi) dugo je nosila naziv gumena palica, a danas se zove službena, odnosno taktička palica. Ona je blaže sredstvo prisile. To je, ujedno, i najjednostavnije oružje. Na osnovu palice, njenih potencijalnih i kinetičkih svojstava ostvarenih zamahom, napravljeni su i razni alati (sekira, kramp, ćuskija, motika, budak, trnokop, itd). Razne vrste palica koriste se u borilačkim veštinama svih naroda, a posebno su popularne one s Dalekog istoka. Tokom srednjeg veka palice su bile vrlo rasprostranjene zbog veoma lakog načina pravljenja i skrivanja, a grupe naoružane palicama nazivane su palijaši. To su bili najčešće špijuni, uhode u službi crkve, cara ili papske inkvizicije.
Na ovom mestu da se osvrnemo na poreklo jedne gospodske reči – klub. Mesto gde se okupljaju aristokrate, sportisti da se timski takmiče, mladi da se zabave, kolege iz raznih esnafa da razmene iskustva, političari da se dogovore, itd. Klub (club), naravno, na engleskom znači motka. Prva takmičenja kajaka na reci Temzi proticala su uz mnogo čarki. Veslači su se dogovorili da svako drži svoju stranu za vreme treninga, ali ni to nije prolazilo bez dobacivanja koje se pretvaralo u tuču na reci. Stoga su mimoilazeće posade, kada bi ugledale suparnički čamac, komandovale ”clubs” – na tojage (za svaki slučaj)! Pri tom su tojage bile različitih boja za svaku posadu. Eto, od tuče i toljaga nastade tako otmena reč koja se koristi za najprestižnija mesta, pa i malo ambicioznije kafiće.
Takva toljaga imala je svoje naslednike u viktorijanskoj eri, ali i širom sveta, sa mnogo različitih naziva (noćni štap, štap, crni Džek, baton). Naziv baton je bio prilično popularan jer je stigao kao kalk iz francuskog jezika gde znači isto – štap. Poreklo vodi iz latinskog – bastum. Policija u Londonu nosila je motke dužine oko metar zvane Bili stik. Ovo ime je prvi put zabeleženo 1848. godine kao sleng kojim je opisivan provalnički alat. Značenje ”policijska batina” prvi put se beleži nešto kasnije, 1856. godine. Policajci su bili nedodirljivi i napad na njih je mnogo rigoroznije kažnjavan nego drugi prekršaji, pa im neko agresivnije oružje i nije bilo potrebno. Kada je ukidana smrtna kazna u Velikoj Britaniji, poslednja je ukinuta u slučaju ubistva policajca. Dugo su bobiji u Londonu bili nenaoružani, a još duže su vođene rasprave da li da im se dodeli skriveno oružje. Na palici je visio kraljevski grb. Grb bi bio skidan posle završetka službe, jer su neki policajci palicu nosili kući, bilo kao privatno pomagalo, bilo kao lično sredstvo odbrane.
Od svih palica svakako su najpoznatije one koje koristi policija, stoga što se najčešće viđaju na ovlašćenim službenim licima, kao standardni deo opreme prilikom redovnih pozorničkih zadataka (vatreno oružje, palica, sredstva za vezivanje, radio-uređaj, baterijska lampa). Taktička palica (pendrek, gumena palica, službena palica) pripada grupi nesmrtonosnog oružja. Prilikom korišćenja svojih ovlašćenja, ovlašćeno službeno lice (policajac) mora ponekad da koristi fizičku snagu i službenu palicu. Razloga za to ima mnogo: pre svega, taj način stiče primućstvo nad izgrednikom, smanjuje mogućnost svoje i njegove povrede, a svojom akcijom odvraća potencijalne napadače. Palica u ruci policajca je poslednje upozorenje za prestupnika.
Palice su od države do države različite i prave se od materijala i u oblicima za koje dotična policija smatra da joj najbolje odgovaraju u skladu s lokalnim uslovima, tradicijom, moralom, zakonima, itd. Mogu biti od drveta, gume, polimera, ređe od plastike, a najređe su od metala. Gumene palice mogu biti savitljive i nesavitljive. U nesavitljive se može staviti cevasto jezgro u kome se kotrljaju čelične kuglice, pa se takava palica u žargonu zove ’’zvečarka’’. Postoje i metalne palice; one su najčešće teleskopske radi lakšeg nošenja na sve zauzetijem opasaču. Mogu se nositi u posebnom džepu na pantalonama ili bluzi. U sklopljenom obliku mogu biti dugačke do 20 centimetara, a razvučene su triput duže. Na kraju se nalazi obloga od kože (može biti napunjena olovom). Ovo oružje proizvodi i snažan, zastrašujući zvuk kod udarca, što dodatno obeshrabruje počinioca krivičnog dela. Palice po pravilu imaju i kožni remen da ne bi ispale iz ruke, a sama drška je dizajnirana samo za jednu ruku.
Varijacije taktičke palice su veoma brojne, kako smo već naveli. U nekim državama SAD i na Zapadu, usled narastajućeg kriminala i veštine kriminalaca, da bi se izbegao rizik od povrede policajca ali i prestupnika, primenjuju se razne kombinacije. Tako se u palici mogu naći omamljujuća i iritirajuća sredstva (suzavac, biber u prahu, razne vrste neletalnih gasova u obliku spreja, itd), što policajcu daje značajnu prednost u sukobu. Pri tom je zakonski regulisano kako policajac mora da reaguje u otklanjanju štetnih smesa kada je lice prestalo s otporom. U našoj zemlji dugo je i najviše korišćena klasična palica, krajnje jednostavnog dizajna. Napravljena je od elastične gume, sa probušenom rupom na petnaest centimetara (približno) od jednog kraja, kroz koju se problačila jednostavna kožna vrpca. Kroz tu rupu provučen je i metalna alka polukružnog oblika za kačenje na gajku opasača. Skidanje sa opasača je relativno sporo (uzak karabinjer kog je praktično nemoguće osloboditi u rukavicama, pa su policajci na pozorničkom reonu radije omotavali kožnu vrpcu oko futrole pištolja te tako lakše i brže mogli da je potegnu. Na prvim maskirnim uniformama koje su se pojavile devedesetih godina, na pantalonama je bio dug, uzak džep u koji je smeštana palica. Mesto je bilo idealno za dohvat ruke, ali je ometalo sedenje ili trčanje.
U svetu je danas najpopularniji oblik palice po uzoru na tomfu. Tomfa je japanska borilačka palica sa poprečnim rukohvatom pri vrhu i pravi se od drveta. O čemu je reč? Takva palica je najpre prihvaćena u Los Anđelesu od policajaca koji su trenirali karate i kobudo u kojima se koristi tomfa pa su onda počeli da prepravljaju svoje palice. Praksa je pokazala delotvornost takvog postupka pa su one ušle u službenu upotrebu. Prva tonfa bila je aluminijumska, dužine 60 centrimetara i prečnika tri centimera, što je prihvaćeno kao svetski standard.
U svom delu ”Dva veka policije u Srbiji” Branko B. Bogdanović je pisao o naoružanju, opremi, formaciji, istoriji. Kao prvo, službena palica (pendrek) kod nas (u tek u Kraljevini Jugoslaviji) prvi put je uvedena propisom od 29. aprila 1931. godine. Naša Narodna milicija (policija) posle Drugog svetskog rata koristila decenijama već pominjanu gumenu palicu. Nju je proizvodilo, zmeđu ostalih, preduzeće za proizvodnju gume ”Rekord” iz Rakovice. Stoga ću se ja osvrnuti ukratko na savremeni trenutak, a navedenu knjigu toplo preporučujem. Kod nas je policijska tonfa u Pravilniku o policijskim ovlašćenjima definisana kao službena palica i pojavila se devedesetih godina sada već prošlog veka. Bliže je opisana u Pravilniku o tehničkim obeležjima i načinu upotrebe sredstava prinude. Dugačka je 650 mm, prečnika 30 mm, poprečnog rukohvata 143 mm i težine 790 grama. Napravljena je od tvrde plastike, polikarbonata. Za razliku od klasične borilačke tonfe, policijska tonfa je blago savitljiva. Njome se udarac zadaje u predelu mišićnih tkiva tako da se ne prouzrokuju, ili prouzrokuju što je moguće blaže telesne povrede, ako ih nije moguće izbeći. Ona se ne sme upotrebiti prema licu koje pruža pasivni otpor, osim ako se takav otpor ne može savladati na drugi način. Što je najvažnije, njena upotreba je dozvoljena prilikom zahvata borilačkih veština sa udarcem ili bez njega. U čemu je prednost tonfa-palica u odnosu na klasični ”pendrek”? Gumena palica se može koristiti najefikasnije prilikom zamaha odozgo na dole; taj potez traži vreme, uočljiv je, predvidiv i može se relativno lako izbeći. Tonfa širi mogućnost taktičke upotrebe u svim pravcima, kombinuje se s borilačkim veštinama, blokadama, itd. Što je najznačajnije, ona može znatno teže da onesposobi protivnika, pa je i obuka za njeno korišćenje složenija.
Po Zakonu o oružju i municiji palica je oružje kategorije D. Ona se može nabaviti i držati bez isprave i prijave nadležnom organu, ali se ne može nositi. Palica se može prenositi, ali u nečemu što će omogućiti njenu brzu upotrebu. Za razliku od privatnog obezbeđenja koje nema pravo korišćenja ove palice, Komunalna policija može nositi (i koristiti) tonfu.
Napomenuli smo da je oblik policijske palice i način upotrebe različit od države do države, pa tako i njihova istorija. Engleska policija je u doba viktorijanske ere imala palice od tvrdog drveta dužine 460 mm, a od tridesetih godina prošlog veka pravljene se od gume. U Indiji su za kolonijalnu policiju usvojene drvene palice dugačke 150 mm (lathi). Danas se one prave od bambusa. Japanska policija, formirana 1874. godine koristila je kejo – 125 centimetara dugu ravnu palicu koja je tridesetih godina prošlog veka zamenila kratke mačeve i tupe bodeže. Keibo ravna palica dužine 50 centimetara uvedena je 1946. da bi je 1961. godine zamenila tokušu keibo palica.
Amerikanci su najpre koristili ravne drvene palice dužine od 30 do 65 centimetara koje su bile umanjene kopije bezbol palice. Šezdesetih godina prošlog veka policajac iz Los Anđelesa Robert Koga razvijo je novu verziju ravne drvene palice sa prstenom za pričvršćivanje na kaiš i zaobljenim vrhom, kako bi se izbegle povrede. ’’Kogina batina’’ ušla je u primenu mnogih policija širom SAD. Prvotina palica imala je oznaku PR 24 i bila je napravljena od polikarbonata ili aluminijuma. Kasnije su se pojavile ’’tonfe’’ (T-baton) koje su svoju popularnost stekle posle 1972. godine standardizacijom modela PR-24 ’’Tužilac’’.Šezdesetih i sedamdesetih godina, kako smo već pomenuli, naglo raste popularnost palica u obliku tonfe širom seta. Prvi put je takve palice francuska policija koristila tokom velikih studentskih nemira 1968. godine.
Ruske i sovjetske strukture su takođe koristile palice kao sredstva prinude. Ministar unutrašnjih poslova Ruske imperije 20. maja 1881. godine dopisom je zamolio imperatora da odobri naoružavanje nižih činova petersburške policije drvenim palicama kao zamenom za šaške modela dragun (dragunska šaška, oružje konjičke pešadije – fr. dragon, lat. draco). O šaškama je detaljno pisao Branko B. Bogdanović. Imperator ih nije odobrilo, no viđane su na policajcima u pojedinačnoj upotrebi. Interesantno je da se službena policija SSSR decenijama odupirala korišćenju gumenih palica. Tek u junu 1962. godine, posle više zahteva, Ministarstvo unutrašnjih poslova (nakon gušenja nereda u Novočerkasku od prvog do trećeg juna) donelo je naredbu ’’O usvajanju gumene palice i lisica od strane policije’’. Četiri godine kasnije, 1966. utvrđeno je pravilo službe za nošenje i korišćenje. Iz ovog pravila izdvajamo detalj – zabranjeno je bilo udaranje po licu i glavi i upotreba pendreka prema ženama, deci, starima i invalidima, kao i u prostorijama milicije. Standardna ’’sovjetska’’ palica PR 73 imala je dužinu od 65 do 70 centimetara i uvedena je u ’’naoružanje’’ 1973. godine. Sledeći korak je bila PR-73 M (modernizovana) koja nije izazivala povrede kod vinovnika. Postojale su i njene brojne modifikacije:PR-U3M, PR-89 i PR-90 (палка резиновая -palica gumena). Devedesetih godina su se pojavile palice još bolje konstrukcije, PUS-2 ’’Argument’’ (!). Ona u svemu podseća na tonfu. Poprečna drška služi za lakši udarac iz lakta (’’bekhendom’’), za blokiranje neprijatelja gušenjem ili bolnim držanjem, odnosno blokadom. Ovu palicu najpre je koristio OMON ( Отряд мобильный особого назначения) , a sada je cela policija opremljena njima. Građani takođe mogu da je kupe. U doba ’’perestrojke’’ zvali su je ’’demokratizator’’ ili ’’poluga demokratije’’.
Zašto nije dugo bilo pendreka u sovjetskoj policiji? Poznato je da je zakon o javnom redu i miru u SSSR bio veoma rigorozan, pa nije dozvoljavao čak ni osnovnu raspravu s policijom. Ta rasprava tretirana je kao verbalni delikt i odbijanje saradnje. Građanin je samo mogao da odgovara na pitanja, a svaka rasprava značila je pružanje otpora. Pružiti fizički otpor u to vreme miliciji bilo je veoma rizično i s predvidivim krajem. Pretpostavka je da iz tih razloga sovjetskoj miliciji nije bila potrebna palica. Reči su jače udarale. Na ovom mestu da se podsetimo i oružja čije poreklo smo utvrdili zahvaljujući Branku B. Bogdanoviću. Na jednoj slici snimljenoj na sovjetsko-kineskog granici vidi se kako su graničari, na modernom BVP naoružani dugačkim motkama – rogatinama (rođacima lovačkih motki). One su, možda, služile da se na neletalan način odbiju od sebe prebezi.
Vredi napomenuti da se još jedan predmet s opasača policajca može koristiti kao palica, a to je baterijska lampa. Najpopularnije su Mag lite, no njihova upotreba je krajnja opcija. Proizvođači i službe bezbednosti ne ohrabruju njihovo korišćenje, jer su višestruko teže i ubojitije od palica, pa mogu i usmrtiti čoveka. ili mu naneti teške telesne povrede. Stoga upotreba baterijskih lampi kao palica, odnosno priručnog oružja, podleže propisima koji važe i za upotrebu fizičke snage i namenski dizajniranog oružja kao što je klasična palica.
