SPRINGFIELD TRAPDOOR .45-70

Slavna Američka vojnička jednometka

Puške i karabini SPRINGFIELD TRAPDOOR bili su standardno oružje Američke vojske u periodu izmedu 1873. i 1892. godine, a mnogi dobrovoljci su ih nosili i 1898. godine u ratu protiv Španaca na Kubi.

Već na početku moramo priznati da su ove puške bile (a sačuvani primerci su to i danas) kvalitetno izradene i vrlo precizne. Međutim, još u vreme svoje masovne primene, to je bilo beznadežno zastarelo oružje. Već Amerićki Građanski Rat (1861-1865 god.) pokazao je sve prednosti višemetnih pušaka repetirki, setimo se samo slavne Henryjevke, preteče kasnije usavršenih Winchesterki. I upravo kada se očekivalo da će i Vojska prihvatiti ono što joj nudi tehnika i tehnologija, ova se posle dugog otezanja, 1873. godine opredelila za novu-staru jednometku sa spoljnim (?) orozom, koja je koristila metakna cmi barut kalibra 45-70.

Mnogi stručnjaci se i danas pitaju, kako je moglo doći do takve odluke i to u Americi. gde su istovremeno već svi „kauboji” i većina Indijanaca nosili brzometne repetirke „WINCHESTER”, kao deo svakodnevne nošnje. Objašnjenje treba tražiti u neumoIjivoj logici vojničke birokratije. Naime, po završetku građanskog rata u vojničkim magacinima su zaostale desetine hiljada dobro očuvanih ili nikad upotrebljenih perkusionih pušaka („kapislara”), koje su se punile spreda. Ove zastarele puške su bile najbrojnije korišćeno oružje u ratu i često se taktička upotreba jedinica upravo prilagođavala njihovim borbenim karakteristikama.

S druge strane, i na lagerimamatične fabrike „SPRINGFIELD ARSENAL“ zatekle su se ogromne količineneupotrebljenih delova za puške, koji senisu mogli jednostavno baciti. Sve to jeodlučujuće uticalo na Vojne autoritete dase rešenje za američku vojničku pušku,prilagođenu novom sjedinjenom metku sametalnom čaurom, traži u konverziji po-stojećih pušaka. Sama konverzija je u teh-ničkom smislu izvedena izuzetno jednostavno i efikasno. Odstranjen je zadnjikraj cevi i umesto njega ugrađen posebanblok zatvarača, koji je šarkicama povezanza cev. Pomeranjem ovog bloka premagore, oslobađao se pristup za ulaganjemetka u komoru cevi, a vraćanjem blokau donji položaj vršilo se zabravljivanjemcelog sistema. Naravno, pre okidanja trebalo je još ručno zapeti oroz. Zahvaljujući sistemu zabravljivaljivanja, puška je odmah dobila nadimak ,,TRAPDOR“. Obzirom da su sve do 1873. godine uglavnom korišćeni ranije izrađeni delovi za kapislare, puške iz tog perioda su zadržale stari kalibar .50, koji je zvanično nosio oznaku 50-70. Godine 1873, vojska Sjedinjenih Država uvodi zvanično ovu pušku u naoružanje, ali u nešto smanjenom kalibru 45 – 70, a fabrika SPRINGFIELD ARSENAL prelazi na tekuću proizvodnju delova i montažu novih pušaka, sada već poznatih pod imenom SPRINGFIELD TRAPDOOR .45-70.

U toku 19 godina proizvodnje, fabrika je izvršila brojne modifikacije na ovim puškama, koje uglavnom nisu bitno uticalena osnovno rešenje oružja. Zato, uvođenje oznaka modela prema godini kada je izvršena neka mala promena, a što je inače prisutno u literaturi, nije opravdano i ozbiljni poznavaoci priznaju samo osnovni SPRINGFIELD TRAPDOOR .45-70, MODEL 1873 i SPRINGFIELD TRAP-DOOR .45-70, MODEL 1884, jer je 1884. godine uveden potpuno nov podešljiv zadnji nišan BUFFINGTON. Puška je izrađivana u dve osnovne verzije i to kao standardna pešadiska puška i skraćeni karabin za potrebe konjice. U literaturi se sreću podaci za još dve verzije ove V puške i to ,,oficirski“ i ,,kadetski“ model.

Međutim, obe verzije su bile jako retke i samo u minornim detaljima su se razlikovale od konjičkog karabina ako se izuzmu bogati ukrasi na oficirskom modelu. Standardna puška je dugačka 132 cm., teška 4,30 kg i ima cev dugu 84 cm, zaštićenu drvenom oblogom usadnika skoro do samih usta, a dve gajkice omogućavaju provlačenje remena za nošenje. Karabin je dugačak 103 cm, težak oko 3,50 kg, dok je cev dugačka 55 cm i zaštićena drvenom oblogom samo do polovine. Karabin nema gajkice za provlačenje remena, jer se nosio ili u posebnoj futroli zakačenoj za sedlo ili pomoću posebnog prstena zakačen za dijagonalno prebačen remen prekojednog ramena konjanika.

Neosporna je činjcnica da je puška SPRINGFIELD TRAPDOOR .45-70 bila arhaično oružje već na samom startu svoje karijere (1873. godine). Međutim, činjenica je i to da su ovu pušku, kako vojna vrhuška tako i oficiri na terenu smatrali zadovoljavajućim rešenjem za Američku vojsku. Obrazloženje delimično leži u tome da je to bila jednostavna, izuzetno kvalitetno izrađena i, pre svega, jako precizna puška. Priče, koje se i danas mogu sresti, da je njen blok zatvarača preslab i da zbog toga često dolazi do ozbiljnih zastoja i oštećenja, posledica su samovoljnog korišćenja neodgovarajuće municije. Naime, puška TRAPDOOR je konstruisana da koristi sjedinjeni metak .45-70 sa crnim barutnim punjenjem, čega se Vojska striktno pridržavala.

Kada ih je vojska izbacila iz naoružanja, veliki broj pušaka je prešao u civilne ruke gde su zbog ranije navedenih osobina, najviše korišćene kao lovačko oružje. Pri tom su pojedinci na svoju ruku počeli da koriste novu (mnogo jaču) municiju istog kalibra, ali sa bezdimnim barutom, što zatvarač ove puške ne može da podnese. Drugi deo obrazloženja zašto su vojnici prihvatali ovu pušku leži u ćinjenici da je Američka vojska u to vreme ratovala jedino protiv Indijanaca, a tu se taktički ništa nije menjalo celih 200 godina.

Već pri prvom vizuelnom kontaktu, vojnici su zauzimali odbrambeni poredak. a preciznom plotunskom vatrom proređivali su indijanske redove već na daljinama od 200 i više metara. Inferiorno naoružani Indijanci, koji su uvek jurišali u gustim masama, imali su jedino šansu u borbi „prsa u prsa“, a zato je trebalo proći još i gustu revolversku vatru, koja je vojnicima stajala na raspolaganju za daljine ispod 100 metara. Praktićno, ishod svakog ratnog sukoba između Američke vojske i Indijanaca bio je unapred poznat, bez obzira na, po pravilu, veliku brojčanu premoć ovih drugih. Retki izuzeci, kao što je bila bitka kod Littlebig Horn-a, gde su Indijanci bili dobro organizovani i savremeno naoružani, najboIje su pokazali koliko je Američka vojska ustvari slabo pripremljena i neadekvatno naoružana za bilo kakav ozbiljniji ratni sukob.

Indijanci su ovde nametnuli borbuna terenu koji je bitno umanjio prednosti dugometne puščane vatre, tako da su uprvoj fazi juriša imali manje gubitke od uobičajenih. Na oko 100 mctara od odbrambenih položaja vojnika, prvi indijanski ešaloni su otvorili (sa konja u punom trku) uragansku vatru iz modemih brzometnih repetirki WINCHESTER, koje su, zbog svoje lakoće, bile izuzetno pogodne za upotrebu na konju, a iz njih se moglo pucati i samo jednom rukom. Praktično nezaštićeni vojnici, a dotadašnja iskustva ih nisu naučila da se treba ukopati ili na bilo kakav drugi način zaštititi, našli su se bespomoćni na brisanom prostoru. Revolveri su im pritom bili od male koristi. jer su Indijanci veštim kruženjem stalno održavali bezbedno odstojanje od oko 1(X) metara. Za izuzctno kratko vreme.Američka vojska je ostala bez elitne 7. Konjičke brigade i njenog proslavljenog komandanta generala Custer-a.

Tek početkom devedesetih godina prošlog veka. kada je u Evropi već i najmanja armija koristila savremene puške repetirke i municiju na bezdimni barut, Američka vojska je pristupila postepenoj zameni starih pušaka SPRINGFIELD TRAPDOOR .45-70 i uvođenju novih repetirki KRAG JORGENSEN. Koliko su i te puške bile inferiorne u odnosu na tadašnje evropske repetirke sistema MAUSER. MANLICHER i druge, biće tema nekog drugog članka.