ČIZMA GLAVU ČUVA

Ovu izreku naći ćete kod svih naroda koji znaju šta za zdravlje predstavljaju zima, kiša, mokre noge i sve što uz to ide. To važi i za sve druge vrste obuće, ali čizma se nametnula kao obuća vojnika, policajaca, terenskih službi, planinara, vatrogasaca, lovaca i mnogih drugih,  kao veoma važan, čak nezamenjiv deo odeće. Nekada su ih  kao znak statusa nosili svi oni koji su mogli da ih priušte. Reč nam dolazi (kao i mnoge druge –  čaura, armija,  barjak, fitilj, kuršum, čelik, juriš, kazan, bedem, četa, barut) iz turskog jezika, obeležavajući jedan deo naše ratničke istorije. Postoji i ”španska čizma” , jedan od instrumenata inkvizicije. Šta, međutim, teško možemo naći? U vojnim rečnicima i enciklopedijama ta imenica se gotovo i ne pojavljuje.

U našoj Vojnoj enciklopediji (jedanaest tomova) nje nema. Zamenio ju je izraz cipela (vojnička, plitka, poluduboka,  s visokom sarom, itd). I tu imenicu smo prihvatili kao svoju, a stigla nam je iz mađarskog jezika. Koristićemo u tekstu , kao uobičajen, izraz čizma. Dakle, cipela ili čizma, bavimo se tim veoma važnim (a retko isticanim i atraktivnim) delom vojničke uniforme i opreme, neophodnim za ispunjavanje svih vrsta vojničkih obaveza, i ne samo vojničkih.

Kod siromašnijih armija jedna model čizme  koristi se za sve aktivnosti i u svim vremenskim prilikama. Razvijenije armije imaju ”arsenal” čizama i tu se mogu naći pešadijske (zimske i letnje), tenkovske, padobranske, pilotske, mornaričke, planinske, gardijske, konjičke, pustinjske, prašumske, vatrogasne, pa čak i razne vrste borbenih patika za jedinice posebne namene.

Vojnička čizma, najčešće, ima povišenu ili visoku saru sa raznim vrstama pritezanja i po tome ih je najlakše prepoznati : pertle, kopče, ”čičak”, zip, kao i različite vrste i broj kajiščića. Ranije čizme (konjičke, paradne, ali i borbene, kao kod Sovjeta i Nemaca, npr) bile su na navlačenje, bez ikakvih pritezanja, pa je i njihovo izuvanje bilo komplikovano. Čak je izmišljena i posebna drvena sprava za njihovo lakše izuvanje. Čizma se , ponekad, priteže uz nogu  samo na jedan način (pertle, npr). Češće je to kombinacija pertli i kaiščića, kao što je to na našim  čizmama (popularni JNA ”bunari”  koji su prethodili modelu CPS – cipeli s povišenom sarom); one su imale i šniranje pertli , ali i dva kajišćića: na ”bunarima” jedan dole, na stopalu, a jedan na vrhu sare, a kod  CPS dva – jedan iznad drugog, u nastavku preklopa.

Nekada su za dodatno pritezanje čizme i čuvanje nogu korišćeni i tozluci (ili kamašne). Američka armija ih je koristila i u Drugom svetskom ratu.  Takođe se razlikuju u materijalu (teleći boks, antilop, veštačka koža, drenažno platno) i načinu izrade (lepljenje, šivenje, nitovanje, presovanje, čak i izlivanje). Najmanje vidljiv ali presudan deo čizme je đon od čijeg kvaliteta upotrebna vrednost čizme najviše zavisi, pa se pažljivo dizajniraju  njegov oblik, šare i debljina i sve to varira prema potrebi i nameni.

Postoje čak i čizme za čizme za teške zimske uslove straže. One su nekoliko brojeva veće, pa stražar može da ih koristi tako što će ”ući” u njih sa svojim čizmama. JNA je imala takve čizme, braon boje prirodne kože, sa nekoliko kajiščića koji su mogli brzo (i smrznutih prstiju) da se prikopčaju i otkopčaju. U njima je, naravno, kretanje bilo otežano, zato su korišćene na stražarskim mestima gde nije bilo potrebe za obilaskom objekta.      

Egipćani su nosili lake sandale. Grci su takođe nosili sandale načinjene od kajiševa – traka jer im je to pogodovalo klimi.  Ranu unifikaciju obuće za potrebe ratovanja prvi su izveli Rimljani, svetski osvajači i putnici. Njihove borbene sandale   kalige (caligae)  bile su na đonu ojačane zavrnjevima radi lakšeg kretanja (približno današnjim kramponima na sportskoj obući). Krajem prvog veka, tražeći bolju zaštitu u zimskim pohodima, ali i u redovnoj službi,  Rimljani počinju da koriste zatvorenu čizmu kalkeus (calceus) koja je štitila  nogu sve do  donje potkolenice pri čemu je ojačavana pertlama i pantljikama , zadržavši i već spomenute ”krampone”.  Te čizme su bile toliko uspešneda su postale i deo građanske obuće. Male čizme nazivane su ”kaligula”, pa je prema njima i zloglasni diktator dobio ime.

Tokom Engleskog građanskog rata sredinom XVII veka svaki vojnik dobijao je tri para poludubokih cipela. Nakon svakog marša vojnici su ih naizmenično menjali, kako bi se ravnomerno habale. Nakon Restauracije situacija se popravlja: uniforme, a sa njima i čizme, pratile su građanski obrazac. Većina vojski koristila je čizme sa kopčama, od 1660. do 1800. godine. One su bile jednostavne za upotrebu i nisu se kidale kao pertle. Kasno, za vreme Napoleonovih ratova, one su zamenjene čizmama sa visokom sarom. 

Takve  ćizme korišćene su u Krimskom, Zulu i Burskom ratu.  Konjica je sve do Prvog svetskog rata koristila čizme ”Hesijan” koje su bile popularne zbog svoje lakoće i elegancije. Konačno su ih smenile ammunition boots (ili samo boots – čizme) koje su s različitim modifikacijama korišćene sve do kasnih šezdesetih godina prošlog veka. U službi su bile i ”Džordžove čizme”, koje su nosili oficiri, a korišćene su i u svečanim prilikama, prilikom parada, smotri i drugih manifestacija. Bile su olakšane u odnosu na ratnu verziju.

Amerikanci su uvek imali originalne ideje pa je tako bilo i s čizmama. U ratu 1812. godine korišćene su čizme od telećeg boksa, a od 1820. pa sve do Građanskog rata, vojnici su dobijali čizme do gležnja bez levog i desnog oblika, već su se one oblikovale prema nozi korisnika (!). Naravno da su ove čizme, uz poštovanje ideje da se pojednostavi i pojevtini , a time i ubrza izrada, rezultirale kidanjem spojeva, žuljevima i mnogo bržim habanjem. Njih su zamenile čizme poznate po Džefersonu Dejvisu, vojnom sekretaru koji je temeljno opremio vojsku. One su korišćene sve do kasnog devetnaestog veka.

Tokom Drugog svetskog rata većina zaraćenih strana nosila je  poludoboke, pa i niske čizme sa namotajima platna (kao kada bi se stepenasto namotao zavoj) ili s kamašnama. Mogle su se videti kod Amerikanaca, Sovjeta, Engleza (Komonvelta), a delimično i kod Nemaca. Nošene su masovno i klasične čizme (delimično Sovjeti i Nemci) kojima je osnovna mana bila ta što su morale da se koriste u svim mogućim prilikama. Tako se događalo da zimi budu tesne za deblju čarapu ili šufericu (platno koje se omotavalo oko noge), a leti preširoke. Padobranci su oduvek bili izuzetak jer je za potrebe doskoka i zaštite nogu (zglobova, mišića, tetiva) bilo potrebno koristiti čizme na šniranje s visokom sarom, kombinovane s kamašnama kao ojačanjima. Noga je tako bila maksimalno bandažirana.    

Posle Drugog svetskog rata armije članica NATO postepeno su počele da koriste borbene čizme s visokim sarama kao glavnu vrstu obuće. Prelazak sa niske čizme M 1943 (kombinovane s kamašnama) na visoku, crnu kožnu čizmu ”Corcoran” (Korkoran) počeo je 1957. godine, a završio se tokom Vijetnamskog rata. Sovjeti su klasične čizme (bez ikakvih pomoćnih zateznih detalja) koristili sve do 2007. godine. Tada Ministarstvo odbrane RF odlučuje da se pređe sa univerzalne čizme na vojničku čizmu. Proces prelaska odložen je zbog nestašice jer se vojna čizma skuplje proizvodi, a brže troši (!). Zbog raznolikosti klimatskih zona i prirodnih uslova Rusija neće napustiti klasičnu čizmu koja se izrađuje (u zavisnosti od terena) od cerade, kože, gume, pa i presovane vune/filca (čuvene ”valjenke”). Shodno trendovima, i kod Rusa se od 2006. godine pojavljuju univerzalne maskirne patike. Uvedene su i zimske, polusezonske i letnje čizme s visokom sarom i tozlucima. Leti se koristi mrežasta tkanina visokootporna na habanje, s mogućnošću lakšeg ”disanja”, odnosno ventilacije.

Na praktičnost, pa i sam izgled vojne čizme nisu ostali imuni ni građanski slojevi. Gotovo bez ikakvih izmena u odnosu na vojne modele, razne vrste čizama koriste se kao planinarske cipele, deo airsoft odpreme, ali i za razne vrste igara – lasersko gađanje (obeležavanje), hardbol, a ređe i za pejntbol igrače. Vojnička čizma je veoma popularna kod ljudi koji traže udobnu i nosivu obuću, pogodnu za kišu, blato i sneg. Treba navesti i ono što jeste vidljivo i predstavlja neizbežni deo opreme kod raznih subkultura: hevimetalaca, rokera, bajkera, pankera i drugih. Naravno, vojničku čizmu koriste i građevinski radnici, bez ikakvih izmena i praktično u istu svrhu. Koriste se i kaljače, ali se ne klasifikuju kao čizme.

Taj, malo vidljivi, ali dragoceni deo opreme čoveka, ima neverovatan broj vrsta i modela. Kada je reč o vrstama , tu su: visoke čizme (za pecanje), čizme do kolena, do butina, za muškarce, za žene, čizme – mokasine i razne druge podvrste.

Stilovi čizama takođe su brojni: klasične čizme, čizme uz odeću, kauobojske čizme, modne, go-go čizme, šiljate i zatupaste čizme, ruske čizme, valjenke, sportske čizme…

Na sve ovo šarenilo dolaze i građevinske čizme, planinske i motokros čizme, jedriličarske, rudarske, morske, skijaške, za snoubord, turističke čizme… Radne čizme su veoma važan deo ponude jer u zavisnosti od HTZ standarda one bukvalno čuvaju glavu, dajući neophodnu čvrstinu i sigurnost korisniku u radu, a taj rad često se izvodi na veoma velikim visinama i na riskantnim površinama (neboderi, dalekovodi, brane, tuneli, naftne platforme, brodovi itd). Tako se raspon kreće od australijskih čizama, ”velingtonki” (za ribarenje ali i za lov), čizama za seču drva, obuće vatrogasaca i drugih. Naravno, i sport ima svoje prohteve, gde je posebno izraženo bogastvo ponude konjičkih čizama jer se koriste različite vrste za padok, manjež, kasače, galopere, preponaše, pa i konjičke sudije.

Mnogi proizvođači stekli su svetsku slavu, pa čak i monopol, svojim proizvodima. Brendovi kao što su ”Alden”, ”Arijat”, ”Dok Martens” (kod nas pogrešno nazvane ”martinke”, vrlo popularne kod rokera i pankera), ”Adidas”, ”Vilijams”, ”Roki”, ”Džordžija buts”, ”Durango”, ”Red ving”, ”Korel”, ”Steger”, ”Timberlend”, ”Vesko”, ”Volverajn vorld vajd” i mnogi drugi, imaju svoje stalno tržište, pa čak i fanove.  Kod nas na teritoriji nekadašnje Jugoslavije, bilo je nekoliko veoma poznatih proizvođača sa svetskim kvalitetom – ”Planika”, ”Borovo”, ”Krka”, ”Sandra Korpiko”, ”Gepard”…U zavisnosti od sposobnosti menadžmenta, neki su opstali, neki nestali. Ostala je činjenica da je i naša obućarska industrija mogla da ide ukorak sa navedenim svetskim proizvođačima jer je konkurencija bila velika, ali i vredna napredovanja i usavršavanja.  

Budućnost vojne čizme? O tome bar proizvođači ne moraju da brinu. Dok postoje ljudi, ratovaće se i postojaće vojske, a ko je još video vojnika bez dobre, lepe i korisne čizme koja glavu čuva…