Padobransko-desantne jedinice u Drugom svetskom ratu
Ovim naslovom (starom pošalicom na račun padobranaca) započeću tekst o jednom od najelitnijih rodova oružanih snaga svake države. Često je službenoj upotrebi bio naziv vazdušno-desantne jedinice, ali je u širokoj upotrebi preovladao naziv padobranci pa ćemo ih i mi ovde kolokvijalno tako zvati. U tektu sam se bavio osnivanjem i upotrebom u Drugom svetskom ratu najbrojnijih snaga. Nisam se bavio naoružanjem i opremom padobranaca jer je u toj oblasti g. Branko Bogdanović neprevaziđen, pa sam siguran da će on, kad nađe vremena, posvetiti pažnju i toj oblasti. Posle Drugog svetskog rata , kao i posle Prvog, stratezi vazdušno-desantnih jedinica su se vodili ratnim iskustvima, često bivajući iznenađeni razvojem tehnologije. U doba Hladnog rata i trke u naoružanju, naglim razvojem transportnih sredstava počinje i reafirmacija do tada skrajnutih vazdušno-desantnih snaga. Posebno su u tome prednjačili Sovjeti koji su imali čak osam vazdušno-desantnih divizija, pri čemu su razvijali čitave borbene sisteme (lake tenkove i slično) samo za ovaj rod, pa su u ”ostatku” velike armade počeli gunđati na temu ”desantnog šovinizma”. Vreme je pokazalo uzaludnost tih gigantskih napora jer su kopnene snage i PVO razvili efikasna i jevtina sredstva za uništavanje takvih masovnih desanta, no neka to bude predmet sledeće teme. Ovde sam to naveo kao ilustraciju koliko se pažnje posvećivalo ovoj vrsti jedinica i dejstava.
Treba naglasiti da je pred rat većina država imala padobranske jedinice. Čak su i snage NOV i POJ već 1944. godine, sredinom oktobra, posle obuke, formirale svoju prvu padobransku četu. Ona nije korišćena u ratnim dejstvima iz razumlјivih razloga. Postoji obimna i pedatno vođena istorija naših padobranskih snaga, no u ovom tekstu to neće biti centralna tema. Podsetimo se, ukratko, mada je to svima koji posećuju ovakve sajtove ili forume poznato: oduvek je postojala taktičko-operativna, u osnovi strateška želјa , da se neprijatelј, ako je to moguće, napadne s leđa, iz smera najveće ranjivosti. Takvih primera (neprimetnog zaobilaženja, flankiranja radi prilaza iz pozadine protivnika) ima u istoriji relativno malo u odnosu na osnovne oblike napadnih dejstava jer je pokret tako velikih i značajnih trupa bio složen, zahtevan i veoma rizičan. Međutim, razvojem avijacije i novih tehničkih sredstava, oružja i oruđa, bilo je pitanje vremena ko će se prvi setiti da iz vazduha , najkraćim i najbržim putem, prebaci respektabilne snage u pozadinu neprijatelјa radi izvršenja raznih zadataka. Takva ideja pripisuje se brigadnom generalu Biliju Mičelu koji je bio komandant američkog vazduhoplovnog korpusa u Francuskoj, tokom Prvog svetskog rata. Ideja je prihvaćena, ali nije realizovana iz razumlјivih razloga koji se pre svega odnose na nedostatak logistike u svakom smislu reči…Ali nije zaboravlјena! Nјenu vrednost su uvideli, među prvima, Italijani i Sovjeti i počeli su sa sveobuhvatnim pripremama za utemelјenje roda koji do tada nije postojao. Međutim, medijsku slavu i čuvenje, pa i famu, prisvojili su nemački padobranci. Da li zbog odlične propagande ili realnih uspeha, videćemo u dalјem tekstu.
Vermaht i legenda o svemogućim padobrancima
Fallschirmjäger. Padobranci. Ime su dobili prema nemačkoj reči za padobran i prusku laku, elitnu pešadiju. Sve vreme rata komandant im je bio general Kurt Študent. Ideja da i Nemačka dobije elitnu , padobransku armadu, pripisuje se Geringu kod koga je ona, na početku , obavlјala policijsko-bezbednosne poslove. Po svoj prilici i Gering je želeo da ima svoju, ličnu gardu, kao što su to već imali Hitler i Himler, u brojnoj i zamršenoj bezbednosnoj strukturi RSHA. Nјihov elitizam očitavao se i u neobičnom dokumentu, zaroblјenom u Grčkoj -”Deset zapovesti” (!).
- Ti si elita Vermahta. Borba te ispunjava. Tražićeš borbu i trenirati da bi prošao svaki test.
- Neguj pravo drugarstvo, zajedno sa tvojim drugovima ćeš tijumfovati ili umreti.
- Budi uzdržan u razgovoru i nepotkuplјiv. Muškarci delaju, žene ćaskaju; ćaskanje će te odvesti u grob.
- Smirenost i oprez, snaga i odlučnost, hrabrost i fanatični duh će te učiniti superiornim u napadu.
- U borbi sa neprijatelјem municija je najvažnija stvar. Onaj ko puca bez potrebe, samo da ohrabri sebe, je čovek bez petlјe.. Slab je i ne zaslužuju da bude padobranac
- Nikad se ne predaj. Tvoja čast leži u pobedi ili smrti.
- Samo sa dobrim oružjem možeš uspeti. Čuvaj ga po principu: prvo oružje, onda ja.
- Moraš naučiti celu operaciju tako da, ako tu vođa pogine u borbi, možeš nastaviti dejstvo sa smirenošću i oprezom.
- Bori se viteški protiv pravog protivnika; naoružana paravojska ne zaslužuje predaju. Drži oči širom otvorene. Podesi se na najviši vrh.
- Budi spretan kao hrt, tvrd kao koža, čvrst kao Krupov čelik i postaćeš inkarnacija nemačkog ratnika.
S obzirom da su padobranci bili elita i lјubimci najvišeg nemačkog vrha, za njih su konstruisana posebna oružja, od kojih su neka i revolucionarna, a neka im nisu bila od velike pomoći. Tome treba dodati i činjenicu da su skokove izvodili bez opreme, pa se, u idealnim uslovima (kakvih je na ratištu malo), očekivalo da doskoče zajedno s opremom, a da na desantnoj prostoriji ne bude neprijatelјa koji bi takvu ”raspodelu” onemogućio. Šta ih je to činilo elitom? Naravno, i pre svega, dobar odabir i posebna obuka i disciplina. Dobar starešina od svakog vojnika može napraviti elitnog borca. Pri tom su nemački padobranci imali i privilegiju da armija konstruktora i proizvođača samo za njih smišlјa posebna oružja.
Prema jednom izvoru prvi put su padobranci korišćeni u desantu na belgijsko mesto Eben-Emael, 10. maja 1940. godine. Međutim, nemački izvori tvrde da se to dogodilo prilikom invazije na Dansku, devetog aprila 1940. godine tokom operacije Veserbung pa ćemo taj podatak, kao vremenski raniji, uzeti kao pretpostavlјeno tačan. Rano ujutru zauzeli su tvrđavu Masende i aerodrom Albor. Sama tvrđava je bila fortpost mosta Storstem , na državnom putu prema Kopenhagenu, kao glavna veza ostrva Falster i Masende. Aerodrom u Olborgu bio je od strateške važnosti za dopunu aviona prilikom invazije na Norvešku. U sklopu tog napada zauzeti su i svi mostovi oko Oldborga. Padobranci su korišćeni i u Holandiji, ali – gle čuda! Srčani Holanđani su veoma brzo naučili dansku lekciju pa je desant na Hag bio onemogućen. Prelomna bitka za Nemce bila je svakako operacija ”Merkur”, iskrcavanje na Krit. Padobranci su pretrpeli nepodnošlјive gubitke, tako da je njihova komanda odustala od avanturističkih desanta na Istočnom frontu, ili presecanja linija snabdevanja na nekom od ratišta. Iznad Krita razbijena je fama o čudotvornosti vazdušnog desanta, ali , kao što ćemo videti, padobranci nisu rekli poslednju reč.
Evo kratke borbene istorije (inače, dugog ratnog puta) nemačkih padobranaca na Istočnom frontu – od polaska do povratka. O njihovim dejstvima pisali su mnogi istoričari, publicisti, pa i literate. Kod Rusa je ta građa izuzetno bogata, pogotovo što im je u ruke pala praktično obimna dokumentacija Trećeg rajha. Sve ono zbog čega su ginule hilјade obaveštajaca, strogo čuvajne tajne, poslužile su posle rata ruskim istoričarima da stvore jasnu sliku o ukupnim nemačkim naporima da promene istoriju Zemlјine kugle genocidom i terorom. U nemačkim vojnim glasilima padobranci su uvek bili u beskprekornim uniformama, odličnog izgleda, naoružanja, morala, itd. Ali, šta se stvarno događalo s njima na Istočnom frontu?
Nјihova udarna elitna jedinica Sedma avio-divizija korišćena je kao ”požarni tim” nalazeći primenu svojim talentima i sposobnostima; bili su ”bacani” svuda je je pretila mogućnost proboja. U reonu Lenjingrada delovali su: prvi i treći batalјon prvog padobransko-strelјačkog puka; tri batalјona trećeg puka, prvi i drugi padobranski inžinjerijski batalјon, kao i drugi batalјon desantno-jurišnog puka i još nekoliko puškomitralјeskih i artilјerijskih jedinica. Ako izuzmemo nevelike vazdušno – desantne operacije iz 1941. godine od kojih se izdvaja zauzimanje jednog mosta od strane puka ”Brandenburg” ,rat na istoku bio je za padobrance isklјučivo kopnena kampanja. Prvu akciju kod Lenjingrada padobranci su započeli 29-30. septembra 1941. godine. Crvena armija je probila nemački front u reonu grada Šliselburg, destabilišući položaj nemačke prve pešadijske divizije na Nevi, istočno od Lenjingrada. Ta pretnja zahtevala je intervenciju padobranaca. U tom prvom velikom borbenom sučelјavanju padobranci su pretrpeli ogromne gubitke; borili su se, pobeđivali, gubili, odstupali i na kraju bili razgromlјeni. Ruski strelci nisu imali nikav respekt prema protivniku. Očigledno da im Gebelsova propaganda nije uterala strah u kosti. Prva akcija padobransko-desantnih trupa krenula je u septembru 1941. godine. Preko 3000 poginulih na Kritu bilo je jasan signal da se sačeka sa dejstvima u Rusiji te da padobranci neće baš tako brzo upoznati borbene vrednosti protivnika. Desantna sedma aviodivizija ušla je u sastav grupe armija ”Sever” koja je bila zauzeta blokadom Lenjingrada. Faktički, to je bila klasična opsada tokom koje su nemačke trupe bile ranjive na kontranapade ; primer za to je napad na puk koji je bačen na uništenje ruskog mostobrana. Ruska pešadija i tenkovski delovi odbačeni su preko reke odakle su pokušavili da se probiju. Posle te akcije padobranci su prepustili svoje položaje drugim nemačkim jedinicama, okrenuvši se ka sledećoj intrervenciji u sektoru Viborg (veliki železnički čvor). U oba slučaja padobranci su se pokazali kao odlična ”vatrogasna brigada”, ali su i značajno plaćali svoje uspehe velikim gubicima.
U toku 1941. do sredine 1943. godine padobrancima je nađena primena na četiri osnovna dela fronta: kod Lenjingrada, Moskve, Smolenska i Stalјingrada i svaki put su imali ogromne gubitke. Kod Lenjingrada, praktično sve do proboja blokade (ispunjavajući bezuslovne prohteve vojnog i političkog vrha) čak četiri padobranska puka i veliki broj specijalizovanih jedinica bili su vezani za tu oblast. Oktobra 1941. u Rusiju su prebačena dva batalјona trećeg padobransko-strelјačkog puka koji su smesta stupili u bitku protiv sovjetskih položaja na Nevi. Takođe su u oktobru na istok prebačeni štabski delovi sedme aviodivizije. Kako su jačana dejstva, tako je sve više borbenih delova bacano u vatru, onako kako je jačalo sovjetsko napredovanje. Najogorčenije borbe vodile su inžinjerijske čete u gustim i neprohodnim Sinjevinskim šumama. U oktobru je Nevska operativna grupa 55. armije pokušala da se probije i poveže sa 54. armijom na Volhovu. Borbe su se pretvorile u nemilosrdni masakr, u kojem su se Rusi i Nemci sudarili u bliskoj i ogorčenoj borbi, u uslovima strašne hladnoće. Pokazujući ustrajnost, padobranci su odbijali ofanzivu Crvene armije, ali su gubici u četama bili oko 70-80 procenata. Najviše su stradali inžinjerci: na primer, treća četa je izgubila 119 lјudi i 16. novembra je povučena u pozadinu. Borbe na jugu Rusije, gde su na stepama Ukrajine ratovali padobranci prvog i drugog batalјona drugog puka ničem nisu zaostajali po žestini borbi na severu. Kijev je pao u ruke Namaca u septembru, a Harkov u oktobru. U zimu 1941. na 1942. padobranci iz Ukrajine bili su borbenoj grupi pukovnika Šturma i branili su deo fronta pod imenom Mius (tipično za nemačko označavanje – deo je nazvan prema komandantu sektora) u reonu Harčinska. Ovde su Nemci uspeli da odbiju snažne napade Sovjeta koji su težiili da se probiju ka istočnom priobalјu Azovskog mora. I ponovo su, u teškim uslovima i s velikim gubicima padobranci obavili svoj zadatak.
Već s jeseni 1941. brojnost padobranskih trupa veoma je smanjena. Godine 1942. u želјi da poprave koliko-toliko situaciju, Nemci su objedinili više jedinica u jednu i nazvali je grupa majora Mandla. U februaru 1942. godine, grupa je bila raspoređena na položaje u okrugu Vjazme, a zatim poslana u sadejstvo sa drugim padobransko-strelјačkim pukom u blizini Juhanova, nakon čega su ponovo raspoređeni u grupu koja je delovala na Volkovom frontu. Tamo su Rusi naneli teške udarce Nemcima, pa je prvi batalјon vraćen na popunu. U martu, Sovjeti su ponovo pokušali da da prodru na tom sektoru zbog čega su Nemci morali da hitno prebace drugi padobransko-strelјački puk u reon Lipovke. Velike bitke u toj oblasti dovele su do toga su su trupe drugog padobransko-strelјačkog puka povukli sa prve linije i prebacili ih u 11. aviokorpus. Tada je formirana i druga padobranska divizija koja je dobila i novu opremu i naoružanje. Sastav sedme aviodivizije genereral-majora Petersona prebačen je grupi armija ”Centra” radi podrške u Smolenskoj oblasti. Padobranci su bili dužni da održe u svojim rukama deo puta koji povezuje dva strateški važna grada Smolensk i Vitebsk (u njemu se i danas nalazi najveći tenkovski poligon na svetu). Vršena su borbena izviđanja sve dok na sebe pažnju i kapacitete nije zauzela bitka kod Stalјingrada.
U martu 1943. godine sedma aviacijska divizija preimenuje se u Prvu padobransku i pojačava pravac s koga se očekivao napad trupa maršala Timošenka. Uspeli su da zadrže pa i odbace prve ruske napade. Ruska obaveštajna služba je u jednom od svojih retkih propusta smatrala da će padobraci biti na poštedi i njihovo prisustvo je za komandu RKKA bilo neočekivano. Batalјoni trećeg i četvrtog padobransko-strelјačkog puka držali su odbranu kod Luške i naneli napadaču velike gubitke. Zima 1942. na 1943. najviše je koristili Sovjetima koji su uspeli da oforme ”kotao” i opkole šestu armiju kod Stalјingrada. Na smolenskom pravcu Nemci su se još i držali, a na mnogim delovima fronta situacija je postajala nepodnošlјiva. Padobransko-desantne jedinice su, prema potrebi, prebacivane s jednog na drugi deo fronta.
Kod Orela je prvi strelјački puk odolevao dok dok Rusi nisu probili front na poziciji druge tenkovske armije Nemaca, a borbena grupa Mendel, koja se sastojala tog momenta iz delova korpusa, puškomitralјeskog batalјona, desantno-jurišnog puka i delova PT diviziona, borila se istovremeno na više delova fronta prema potrebi. Gubici su bili veoma visoki i te jedinice su povremeno sklanjane s fronta i vraćane u Nemačku ili Francusku radi dopuna. Četvrti batalјon jurišnog puka povučen je iz vlažnih, hladnih šuma Volhovskog fronta i poslat u Francusku gde je ušao u sastav druge padobranske divizije u Avinjonu kao rezerva OKV radi dalјih borbi u Evropi.
Sredinom 1943. godine Nemci počinju presudnu operaciju ”Citadela” u kojoj definitivno gube stratešku inicijativu. Kreće zatim ofanziva u Ukrajini gde je Drugi ukrajinski front posle prelaska Dnjepra zaustavlјen kontraudarom prve tenkovske armije Vermahta. Prodor je ubrzo nastavlјen priklјučivanjem prvog i četvrtog ukrajinskog fronta. Samo u prvoj polovini novembra Rusi su oslobodili Kostenj i Kijev. Tada nemačka komanda baca u borbu adut – drugu padobransku diviziju formiranu u Bretanji pod komandom general-poručnika Ramkea. Zbog situacije u Evropi ona je upućena pred Žitomir, ali ne u punom sastavu – bez tri batlјona. Prvi zadatak joj je bio da zameni jedinice prve tenkovske ss arminje koja je napadala sovjetske pozicije u šumama oko Radomišlјa. Padobranci su stupili u boj 30. novembra, a već u noći prvog decembra očistili su svoj deo od protivnika. Taj deo nije dugo bio miran jer su Rusi uskoro krenuli u kontranapad (16. armija) težeći da izađu na Dnjepr. Borci drugog padobranskog puka oslabili su taj napad, no svejedno već 15. decembra te jedinice prebačene su u reon Kirovgrada gde je tekla likvidacija prodora nemačkih položaja kod Kremenčuga. Tu je drugi padobranski puk dejstvovao sa 11. tenkovskom divizijom i 286. brigadom teških lovaca tenkova. Taj kontranapad nije uspeo i padobranci su se pregrupisali. Sledeće nedelјe su odolevali sovjetskim kontranapadima na kotama kod Kirovgrada. Već 18. decembra padobranci su ovladali strateški važnim kotama 170.8 i 168.7, upravo u vreme kada je kota 167 koja je dominirala nad Novgorodkoj prelazila iz ruku u ruke. Zbog gubitaka padobranci su bili praktično nemoćni pred masovnim kontranapadom i 23. decembra počeli su povlačenje, dok je sedmi padobransko-strelјački puk zadržavao položaje u Novgorotki sve do kraja meseca.
Posle preambicionznih pokušaja da se pregrupišu i preformiraju padobranske jedince, petog januara 1944. goine u reonu Kirovgrada drugi puk i prvi batalјon petog puka napadnuti su od strane jedinica Drugog ukrajinskog fronta generala Konjeva. Napori su bili ogromni. Padobranci su , uz pomoć tenkovskih jedinica samo u jednom danu uništili 60 tenkova T-34. Na njih je napadao i prvi ukrajinski front Vatutina. Rusi su odlučno krenuli da pregaze padobrance, ugrozivši čak i štab druge padobranske divizije. Otreznivši se od preambicioznih odbambenih planova, padobranci su se povukli na bezbednije pozicije. U batalјonima je ostajalo svega po tridesetak lјudi, pa su od delova drugog batalјona petog puka i još nekih drugih jedinica formirali novi, 16. puk. Krajem marta 1944. godine padobranci su odstupali pod bitkom: druga padobranska divizija prešla je reku Bug a zatim bila bačena na zaštitu dela reke Dnjestr u reonu Butora. Tu je čak postigla neke uspehe koji su joj omogućili da krenu u protivnapad kojom prilikom je zarobila oko 10.000 ruskih vojnika. Posle toga padobranci su vraćeni u Francusku, ali nisu stigli da se pošteno odmore jer su odmah raspoređeni u odbijanje napada u Normandiji. Inžinjerci prvog batalјona 21. padobranskog inžinjerijskog puka pod komandom Vitciga još neko vreme su se zadržali na Istoku. Zajedno sa borbenom grupom ponovo osnovanog 16. padobransko-strelјačkog puka oni su vodili borbe između Daugavpilsa i Kaunasa. Svejedno, bila je to kap u moru. Grupa armija ”Centar” takođe je već bila uništena, a na jugu se obrušavao ceo nemački front. Kada se batalјon odmakao na manje-više bezbedno odstojanje od protivnika u njemu je ostalo 65 lјudi koji su prebačeni u druge padobranske delove.
Poslednjeg ratnog proleća mnogi padobranci očajnički su se borili na frontovima Zapadne Evrope. Među onima koji su ostali na Istočnom frontu bila je deveta padobranska divizija (broj jedinice govori o brzom povećanju broja padobranskih divizija). Višenamenska divizija bila je formirana u februaru i sastojala se iz 25, 26. i 27. puka. Reoni borbenih dejstava sada su već bili u samoj Nemačkoj – Breslau (branio ga je drugi i treći batalјon drugog puka), zapadna obala reke Oder i pozicije oko Štetina na Baltiku. Svuda je divizija imala čudovišne gubitke. Šesnaestog aprila drugi batalјon 27. brdskog puka i treći batalјon 26. puka bili su bukvalno zbrisani sa zemlјe kada su Konjev i Žukov počeli pokret prema Berlinu.
Kako je deveta divizija stupila u dubinu Nemačke tako se raštrkala na sve strane u situaciji opštog haosa. Breslau je pao i dva batalјona 25. padobranskog puka pala su u zaroblјeništvo. Pored već spomenute devete padobranske divizije na Istočnom frontu pojavila se i deseta. Ona je u osnovi bila sačinjena od delova prvog padobranskog korpusa (nastalog kao rezultat preimenovanja prvog vazduhoplovnog korpusa u januaru 1944.) koji je delovao u Italiji. Trećeg aprila 1945. godine desetu diviziju poslali su na jug, u Austriju, u reon Graca, s cilјem da olabavi pritisak Trećeg ukrajinskog fronta posle pada Mađarske. Ratovala je po celoj Austriji, zatim u Sudetima. Krajem aprila, severno od Brna, kao što se to dogodilo s 30. padobransko-strelјačkim pukom, ona je pala u zaroblјeništvo. Ostali padobranci produžili su beznadežni rat do samog kraja, a delovi devete divizije čak su učestvovali u uličnim borbama u Berlinu. Drugog maja general-poručnik Karl Veidling zvanično je predao grad i rat se faktički završio. Padobranaca je ostala šačica. Iskušenja koja su pretrpeli u borbi s ruskim trupama mogu se smatrati vanrednim, a same jedinice nisu učestvovale u zlodelima.
CRVENI PADOBRANCI
U svim armijama sveta padobranci nose oreol elite i uzdanice za specijalne i izuzetne akcije taktičkog, operativnog, pa i strateškog nivoa. Nije ništa čudno što se njihovoj obuci i opremi posvećuje posebna pažnja pa su padobranci na neki način izuzeci u svojim armijama. Počevši od regrutovanja, preko obuke i ovladavanja posebnim veštinama, s pravom nose epitet svemogućih i nepobedivih mada to, u suštini, nije baš tako.
Teorijska specifičnost njihove osnovne namene – da na borbenu prostoriju stižu putem iskakanja padobranom (desantiranjem) iz neke od letilica ili jedrilicama , čini ih, istovremeno, teško primenjivim ali i izloženim dejstvu branilaca. Pri tom njihovo ovladavanje ličnim i kolektivnim naoružanjem nije drastično iznad drugih elitnih kopnenih jedinica jer se od svih traži kondicija, izdržlјivost, poznavanje taktičkih zadataka, dakle – ukupnost vojničkih veština i znanja. Zato su padobranci, često, bili i žrtve predrasuda o svojim supersposobnostima. Ambiciozni generali znali su da ih pošalјu u bezizlazne situacije jer prizemlјenjem (često sa rasejanim doskokom, naknadnim opremanjem, itd) oni počinju klasične pešadijske zadatke i faktor iznenađenja (ako ga je uopšte i bilo) nije više taj jezičak na vagi koji im daje prednost.
Tako je bilo i sa padobrancima RKKA. Bez obzira na to što su, u odnosu na druge armije neposrednog predratnog perioda bili relativno brojni, u odnosu na ukupnu borbenu živu silu oni su bili kap u moru. Pri tom su, kao i svi drugi padobranci tog vremena, morali da računaju s tim da će flota kojom se približavaju napadnoj prostoriji biti pravovremeno otkrivena, a da će prilikom napuštanja aviona, pa sve do prizemlјenja biti na udaru branilaca, pri tom bez mogućnosti da uzvrate dejstvo.
Osnovna organizaciona jedinica bila je Vazdušno-desantni korpus (VDK) – borbena jedinica vazdušno-desantne avijacije RKKA u Oružanim snagama SSSR. Bila je određena da rešava taktičke i neke operativne zadatke.
Sastav:
Centralni komitet VKP (b) i Savet narodnih komesara svojim rešenjem br. 1112-459 od 23. aprila 1941. godine ”O novim formacijama u sastavu RKKA” doneo je odluku od organizovanju pet vazdušno-desantnih korpusa, svakog u sastavu:
- Štab korpusa
- Tri vazdušno-desantne brigade
- Tenkovski batalјon
- Vazdušna kurirska služba
- Vod veze
Opšta brojnost po formaciji iznosila je 8.020. lјudi. Kompletiranje korpusa trebalo je obaviti na račun postojeće brojnosti RKKA, dakle regrutacijom iz sastava već regrutovanih vojnika. Tokom rata ove jedinice popunjavane su iz sastava veoma brojnih omladinskih aeroklubova i padobranskih sastava jer je ta aktivnost u SSSR bila veoma masovna, podsticana i afirmisana (OSOAVIAHIM).
Novoformirani korpusi dislocirani su u sledeće okruge:
- Kijevski vojni okrug – dva korpusa
- Zapadni vojni okrug – jedan korpus
- Pribaltički vojni okrug – jedan korpus
- Odeski vojni okrug – jedan korpus
Formacijsko naoružanje:
- Poluautomatskih pušaka 4500
- Puškomitralјeza 1257
- Automata 440
- PA puškomitralјeza 18
- Minobacača 50 mm 111
- Minobacača 82 mm 21
- Topova 45 mm 39
- Topova 76 mm (brdskih) 18
- Tenkova T-40 i T-38 (u sastavu posebnog tenkovskog batalјona) 50
- Bacača plamena (kategorije ranac, lakih) – 864 (!)
- Automobila tovarnih 214
- Automobila posebne namene 17
- Automobila lakih 10
Radi desantiranja ličnog sastava i vojne tehnike korpusima su pridodavane vojno-transportne avio-jedinice.
Nezavisno do brojnosti, sovjetski padobranci na početku rata dejstvovali su kao delovi pešadijskih jedinica u sastavima frontova Pribaltika, Belorusije i Ukrajine. Do izražaja su došli ogromni gubici avionskog parka u prvoj nedelјi rata, neznanje planiranja i odsustvo velikih desantnih operacija.
Neposredno u borbama učestvovali su:
- Prvi vdk formiran drugog jula 1941.
- Drugi vdk formiran 11. jula 1941.
- Treći vdk formiran takođe 11. jula 1941.
- Četvrti vdk formiran u proleće 1941.
- Peti vdk formiran u martu 1941.
- Deseti vdk formiran u oktobru 1941.
U toku vazdušno-desantne operacije kod Vjazme 1942. godine u reon Vjazme desantiran je četvrti vdk (više od 10.000 lјudi, 24 oruđa, 180 minobacača i 378 pt oruđa).
U vezi s nedostatkom spremnog ličnog sastava i avijacijske tehnike, krajem 1942. godine VDK preformirani su u vojno-desantne divizije (VDD) koje su borbeno dejstvovale kao obične strelјačke jedinice. Umesto VDD na leto 1943. godine formirano je 20 gardijskih vazdušno-desantnih brigada. Radi sprovođenja Dnjeprovske vazdušno-desantne operacije 1943. godine tri VDB objedinjene su u VDK. Krajem 1944. i početkom 1945. značajan deo VDD preimenovan je u strelјačke divizije.
Početkom 1936. britanskom rukovodstvu prikazan je dokumentarni film o prvom desantu izvedenom u svetu, od strane ruskih ”parašutista”. Kao rezultat gledanja, general Alfred Knoks je ležerno, snobovski, primetio u parlamentu: “Uviek sam bio uveren da su Rusi nacija sanjara.” Već u godinama VOV, ruski padobranci su dokazali da su sposobni za mnogo toga.
Skok bez padobrana?
Koliko puta ste do sada čuli od laika, istoričara – amatera (najčešće kafanskog tipa) onu čuvenu tvrdnju da su Nemce na Istočnom frontu zaustavili zima, zamrznuti putevi, onda raskvašeni putevi, nedostatak logistike, itd. Istoričari i vojnici znaju da su Nemci nestrplјivo čekali da se zamrzne zemlјa kako bi se izvukli iz legendarnog blata ”raspućica” i krenuli dalјe dok nije kasno. Pri tom malo ko spominje armadu RKKA, podržanu pozadinom ogromne zemlјe. Jasno je da nisu samo mraz i blato zaustavili nemačke divizije koje su se probijale ka Moskvi, već , pre svega, sovjetski borci. Pozdadina i logističke mogućnosti bile su, u odnosu na okupatore, ogromne. Bez obzira na uobičajenu floskulu koja kod ruskog oružja i oruđa favorizuje kvantitet na račun kvaliteta, često su i sami neprijtelјi priznavali i kvalitativnu nadmoć pojedinih modela ruskog oružja. Međutim, ova epizoda (koja nije usamlјen slučaj) svedoči o tome na šta su borci Sovjeti bili spremni.
Ovaj događaj je dokumentovan, pa zato znak pitanja u podnaslovu ima više simboličko nego stvarno značenje. Vreme – prva ratna zima. Situacija: Moskva u opasnosti . Sve je upregnuto u napor da se zadrži prvi udar dok ne pristignu elitne divizije s Dalekog istoka. Tako su i sovjetske desantne trupe od prvih dana svog postojanja korišćene su u najsloženijim ratnim operacijama. Međutim, podvig iz zime 1941. jeste takav da ga je prilično složeno i teško opisati kao fantastičan, odnosno – plod mašte.
Šta se dogodilo?
U najdramatičnijim momentima bitke za Moskvu pilot-izviđač neočekivano, užasnut , primetio je kolonu oklopnih vozila koja se kretala ka Moskvi putem na kome uopšte nije bilo sovjetskih trupa! Na tom pravcu, nekim čudom, došlo je do ogolјenja i ”rupe” (breše, kako su to nekada vojnici govorili) u odbrambenoj formaciji glavnog grada. Vremena za razmišlјanje nije bilo i fašiste koji su se ubrzano kretali bez ikakve smetnje kroz tu brešu trebalo je zaustaviti padobrancima. Pri tom je rešeno da se iskače bez padobrana, iz nisko letećih aviona, u sneg , i u pokretu stupati u boj. Komandanti su izašli pred stroj sibirskih padobranaca i naglasili da to što komanduju i nije komanda, već molba . Niko nije odbio.
Nije teško pretpostaviti šta su osećali vojnici Vermahta, prekalјene trupe, kada se pred njima u niskom letu pojavio klin sovjetstkih aviona na izuzetno maloj visini, u brišućem letu. Kada su u sneg iz aviona počeli da se rasipaju ratnici bez padobrana i da smesta dejstvuju, Nemce je sasvim uhvatila panika. Za prvim talasom stizali su sledeći. Taj događaj opisan je u knjizi Jurija Sergejeva ”Knjaževsko ostrvo”. Bitka je bila žestoka sa velikim gubicima na obema stranama. Zahvalјujući brojnosti i tehnici Nemci su održavali svoj privremeni položaj, međutim, iza šume pojavlјivali su se novi talasi desanta. Nemačka probojna kolona bila je uništena i ta breša je bila zatvorena. Podaci govore da je pri iskakanju bez padobrana stradalo 12% borbenog sastava iz raznih razloga (loš doskok, nedostatak snega (smetova) na mestu doskoka, nemogućnost izbora mesta, samopovređivanje opremom, itd). Dokazano je da to nije bila jedina takva akcija. U autobiografskoj knjizi ”S neba u bitku” sovjetskog obaveštajca Ivana Starčaka, jednog od sovjetskih skakača-rekordera, opisan je sličan desant.
Meni je ova priča izgledala stvarno fantastično, ali sam i na drugim ruskim forumima našao potvrdu da je to rađeno i da uopšte nije bilo neizvodlјivo, s obzirom na sporost transportnih aviona i ekranski efekat niskog leta. U pomenutoj knjizi, ”Knjaževsko ostrvo”, izdatoj 1995. godine, ova operacija opisana je pod kodnim nazivom Možajski desant. U njoj se potvrđuje da su padobranci bili dobrovolјci, a da usled brzine reakcije padobrani nisu ni delјeni. To nije , kako napomenuh, jedini slučaj takvog angažovanja i podviga! Još petog oktobra te godine, izviđačko – diverzantski odred Ivana Staračka u reonu Varšavskog šase (pravac prema Podolјsku) izvršio isto je takvo prizemlјenje. I cilј je bio isti – zadržati nagli prodor Nemaca. Taj podvig bio je i tragičan, od 430 padobranaca preživelo je oko 60, ali to nije bio usamlјen slučaj požrtvovanja. Upravo na tom pravcu, kod Malojaroslaveca, čuveni Podolјski kursanti ( kursanti pešadijskog i puškomitralјeskog učilišta) životima su zatvorili brešu prema Tuli i Moskvi. Imao sam čast da budem u toj kasarni gde je sada CAMO (Centralni arhiv Ministarstva odbrane RF).
Ima još fakata koje idu u korist potvrde Možajskog desanta. Oni se mogu naći u knjizi nemačkog autora Alkmara Hovea ”Pažnja, padobranci!”. Zasnovano na dokumentima i memoarima visokih oficira tog dela fronta, on svedoči da je u RKKA stvarno korišćena taktika desantiranja bez padobrana, s visine od pet do deset metara. Postoje dokazi u nemačkoj arhivskoj građi da se tako nešto dogodilo i u reonu Elјne u zimu 1942. godine, na ratnoj prostoriji zasićenoj visokim smetovima koji su prekrili čak i kuće.
Transportni avioni su u brišućem letu preletali snegom prekrivena polјa i izbacivali pešadiju sa oružjem, bez padobrana (!) u duboke smetove. Debeo sloj snega za mnoge neočekivano veoma lako je amortizovao udar pri doskoku, tako da većina boraca nije doživela nikakve povrede, tvrdi pisac ove knjige.
Iznenadićete se, ali ni to nije bila neka novina! Između dva rata (o čemu svedoče brojni stručni vojni časopisi, pa i naši) eksperimentisalo se na razne načine, pošavši od iskustava Velikog rata, pa do maštovitih predviđanja budućeg ratovanja. Naravno , Drugi svetski rat demantovao je ili potvrdio te napise. Već tridesetih godina sovjetski konstruktor Pavel Grohovski ovaj desantni metod predložio je vojnom vrhu. On je lično demonstrirao njegovu efikasnost , smestivši se u poseban kontejner za dostavu lјudi i tehnike. ”Kasete Grohovskog” su ostale na nivou razrade, ne stigavši do praktične primene, a njihov konstruktor bio je uhapšen i strelјan. Satisfakciju je posthumno doživeo kada je Stavka RKKA, prisetivši se tih eksperimenata, donelo odluku da desantira lјude bez padobrana, dramatično skraćujući vreme njihove pripreme kako za skok, tako i za borbu prilikom prizemlјenja. Trebalo je samo otresti sneg i zatim – otresti Švabe, ali taj deo priče već znamo.
U Rusiji je padobranstvo i danas veoma popularno. Bio sam u prilici više puta da prisustvujem aero-mitinzima, gde su tandemi ”desantnjika” izvodili borbene skokove sa visine od 100 metara. Glumica Irena Kripak, iz ”Teatra na valu” kao amater je nakupila gotovo 2000 skokova. Padobranci će sve ređe biti u prilici da na borbenu prostoriju stižu skokom iz aviona, ali su zato njihove navike, disciplina i posvećenost dobro došli u svakoj oblasti.
KAUBOJI POD KUPOLOM
Ni Amerikanci nisu potcenili ulogu i značaj padobranaca, bez obzira na to što je javnost bila opijena ,praktično, nedodirlјivošću svoje teritorije. Već 1930. godine ispitivana je mogućnost tročlanih timova naoružanih mitralјeskim oružjem, no iz tog pojedinačnog i nasumičnog eksperimenta ništa nije dalo rezultat iz, sada, jasnih razloga, No, ako se podsetimo (pažlјiviji čitaoci i poznavaoci savremene istorije to znaju) šta je sve u brojnim vojnim časopisima objavlјivano, nije čudo s čim se sve eksperimentisalo.
Međutim, početni neuspesi nisu obeshrabrili ovu zemlјu koju su tada svi već zvali ”zemlјa nemogućih mogućnost”. Jula 1940. godine prva naznaka padobranskih jedinica pojavila se u obliku probnog voda koji je formiran od delova 29. pešadijskog puka. Vođa voda bio je poručnik Vilјem Rider. Prvi skokovi su izvedeni 16. avgusta iste godine . Bilo je to na poligonu Levson Fild u Džordžiji, a kao transportno sredstvo poslužili su bombarderi B-18. Za svojim komandirom, koji je, naravno, skočio prvi, skočio je i vojnik Vilijam N. King i to je prvi vojnik kome je upisan skok.
Visoki oficiri komande američke Armije nisu se baš oduševili najavom i uvođenjem u operativni sastav ovih jedinica, iz njima znanih razloga. Međutim, na strani padobranaca bio je niko drugi do predsednik Franklin D. Ruzvelt i on je ”pogurao” ceo projekat. Opšte je poznato da je mnoštvo ideja Prve dame vrlo lako usvajano na svim nivoima, pa ne bi bilo čudo da je oko ove odluke i ona imala uticaja, ali za to nema pouzdanih dokaza. Zadatak da reči sprovede u delo dobio je general major Vilјem Li, koji je i formalno osnovao prvi padobranski vod. Stvari su krenule s mrtve tačke i više nije bilo zaustavlјanja. Navedeni general bio je i prvi komandant novoformirane padobranske škole u fort Beningu, u Džordžiji. Generala Lija smatraju ocem padobranstva u SAD.
Prvo borbeno iskustvo američki padobranci imali su u Alžiru, u blizini grada Oran u severnoj Africi , osmog novembra 1942. godine. U desantu su učestvovali delovi drugog batalјona , 509. padobransko-pešadijskog puka. Međutim, prava iskušenja usledila su u Normandiji, prilikom operacije Overlord (”dan de”). Preko 13.000 američkih padobranaca iz 82. i 101. vazdušno – desantne divizije izvršili su noćni desant, a tokom dana pojačanja su stigla u gotovo četiri hilјade jedrilica (!). O kakvom se ”zakrčenju” na nebu Normandije radi, treba zamisliti 3937 jedrilica i isto toliko aviona koji ih vuku, pa shvatiti o kakvoj se logističkoj nadmoći radi. Ta , zasebna operacija, nazvana je Neptun kao prethodnica i odvraćajuća snaga iz pozadine, a izvedena je u dva talasa padobranaca i šest talasa jedrilica. Te snage su formalno bile deo američkog sedmog korpusa i prvi ozbilјan zadatak (ako ne računamo veoma rizične skokove i nesrećna prizemlјenja jedrilica, sama po sebi riskantna) imale su prilikom zauzimanja Šerburga. Zadatak je bilo što pre obezbediti sigurnu luku za masovno sabdevanje. Posebne zadatke dobile su te dve divizije i prilikom obezbeđivanja desanta na plaži Juta, uspostavlјajući mostobran i prelaze preko obližnjih reka. Cilј je bilo obezbediti i spajanje dva klina petog korpusa. Tri dana su padobranci krvarili na tom zadatku, uz priličan haos, izazvan smišlјenim i racionalnim nemačkim otporom. Ipak, nemačke snage nisu uspele da iskoriste navedenu pometnju (najviše su toj pometnji doprinele loše radio-veze i preambiciozno usitnjeni planovi ). Nemci su uspešno i žilavo nedelјu dana branili svoje otporne tačke, ali su morali da popuste pred talasima dolazećih invazionih snaga.
Sada se znaju razlozi i otezanja, ali i ubrzavanja ove operacije. Takva ”igra bogova” i štabskih stratega ”koštala je” 101. diviziju 1240. izbačenih iz stroja, a 82. diviziju 1259. žrtava. U 101. diviziji poginulo je 182 padobranca, a u 82. 156. Ostali se vode kao ranjeni i nestali. Treba reći radi istorijske istine da se Amerikanci nisu, kao Nemci na Istočnom frontu, uzdržavali od upotrebe vazdušno-desantnih snaga, samo što su to radili na mnogo sigurniji i proračunat način. Padobrance je teško probrati i obučiti, pa su Amerikanci bili oprezni u njihovom angažovanju. Osim navedenih operacija u Normandiji, još u dvanaest značajnih bitaka angažovale su se ove snage. Spomenimo samo neke – Haski, Ciklon, Postern, Lavina, Zmaj, Market garden, itd. Svakako su mnogima ova imena poznata jer su kroz popularnu kulturu (video igre) i televizijske serije (”Bend of braders”) stekla svetsku popularnost.
