Prvi puškomitraljez u naoružanju srpske vojske – CSRG M1915 “Šoša”

Razvoj pozicionih borbi na Zapadnom frontu, krajem 1914, bitno je uticao na taktičku doktrinu zaraćenih strana.

Krute fortifikacijske linije, postavljene na distancama manjim od 1000 m, iznendni juriši i udari u bokove, odbrana posebnih vatrenih tačaka, te manevarska sposobnost manjih taktičkih jedinica, diskreditovali su efikasnost glavnog pešedijskog oružja – pušaka repetirki. Ovo “brzometno” oružje bilo je konstruisano za dejstva i na rastojanjima  većim od l000 m (što se pokazalo suvišnim) te imalo je brzinu vatre ograničenu na najviše 10 metaka u minuti. Tako se postavio zahtev ze novim, automatskim oružjem streljačkog odeljenja, koje bi se odlikovalo mobilnošću i velikom vatrenom moći. Ono bi na bliskim i srednjim odstojanjima dopunjavalo vatru teških mitraljeza, služilo bi za odbijanje juriša i protivnapada, za zaštitu krila i bokova, te za odbranu važnih vatrenih punktova.

U Francuskoj je rad ne sličnom oružju započet još tokom prve decenije 20. veka, i to kao podrška teoriji “toujours l’attague”. Ideja vodilja bila je da pešadija i tokom napredovanja može dejstvovatl automatskim oružjem i parirati mitraljeskoj vatri protivnika. Takvim zahtevima upravo je odgovaralo mobilno automatsko oružje velike vatrene moći, kojim bi borac dejstvovao u hodu.

Odgovor na postavljene zehteve pružili su pukovnik Šoša (Louis Chauchat), Sitere (Charles Suttere) i Riberol (Paul Ribeyrolles); u periodu od 1907. do 1910, u državnom zavodu Pito (Puteaux) rezvili su puškomitraljez FM07, te automatsku pušku  APX 1910.

Francuski konstruktori opredelili su se za ideje međarskog inženjera Rudolfa Fromera (Rudolph Frommer), zasnovane na principu dugog trzanje cevi i zatvarača. Jedna od retkih pozitivnih osobina ovog sistema bila je u tome što je režim gasova bio normalan a zaptivanje sigurno S druge strane, usled stalnog pokretanja velikih masa, dolazilo je do brzog zagrevanja. Veličina trzajuće mase otežavala je i kontrolu oružja pri automatskoj vatri. Ovo je posebno došlo do izražaja kod francuske konstrukcije jer je puškomitraljez imao u masu od svega 8,62  kg. Tako je u startu diskreditovana osnovna ideja doktrine “uvek napad”; dejstvo u hodu, naime, bilo je krajnje otežano i neefikasno. Dodatni problem činila je francuska municija M1886 sa velikim konusom čahure i širokim dancetom sa ivicom. Oblik metka uslovio je polukružnu konstrukciju okvira. Svestan pobrojanih mana, francuski Generalštab je projeket Šoše, Sitera i Riberola bacio ”ad acta”. No, početkom 1915, nova taktička doktrina primorala je Francuze da (ishitreno) reše problem nedostatka puškomitraljeza. Najbezbolnije je bilo reaktivirati već postojeću domaću konstrukciju. Posao oko reanimacije i realizacije projekta Šose, Sitera i Riberola poveren je fabrici “Gladiator” (La compagnie des Cycles Gladiator), pa je “novo” oružje ponelo naziv Le fusil mitrailleur Chauchat Mle.1915 CSRG (inicijali konstruktora i fabrike).

Zbog stalne potražnje novog oružja, proces proizvodnje organizovan je tako što su delovi izrađivani od strane mnogobrojnih kooperanata a u “Gladijatoru” je vršeno samo sklapanje. Tehnolosku novinu predstavljala je činjenica da su mnogi delovi izrađivani od presovanih limova. Na žalost, sklopovi puškomitraljeza pravljeni su od komercijalnih meterijala koji nisu odgovarali rigoroznim standardima industrije oružja. Uz to, nedovoljno razrađena dokumentacija, bez strogih standarda i kontrole, dovela je do toga da se svaki puškomitraljez sklapao naknadnom, često brzom i grubom doradom. Kranji rezultat bilo je neugledno i nesigurno oružje, koje je pri dugotrajnoj automstskoj vatri bilo nemoguće kontrolisati.

U nedostatku vremena za detaljnija testiranja, puškomitraljeze CSRG tokom rata su usvojile mnoge savezničke armije. Za nas je posebno interesantno američko iskustvo. Kada su stigle na Zapadni front, američke trupe su od lakog naoružanja raspolagale samo puškama. U nuždi, Amerikanci su francuske “šoše” odmah naručili za svih 9 divizija. Tek nakon prijema 15.998 puškomitrnljeza, oficijelno nazvanih “Automatic Rifle, Model 1915 (Chauchat)”,  zaključeno je da je logistički neopravdano koristiti dve vrste municije: francusku, 8 mm (za “šoše”), te domaću, .30-06 (7,62×63 mm M1906, za puške). Tako je avgusta 1918. naručen 19.641 puškomitrljez CSRG u kalibru .30-06. Novo  oružje pretrpelo je neke izmene: zbog oblika američke municije, konstruisan je novi, kutijasti okvir, kapaciteta 16 metaka, te odgovararujći usadnik. Prednji rukohvat pomeren je ispred usadnika okvira (kod francuskog originala, zbog velikih gabarita polukružnog okvira, ona se nalazila između branika obarače i usadnika – ”iza usadnika”),  a izmenjen je i zadnji nišan. Tako je nastao “američki” “Cal.30-06 M1918 LMG CSRG“.  Ubrzo su se puškomitraljezi M1918 pokazali lošijim i od originala: zbog  blažeg konusa američkih čahura, kod zagrejanog oružja dolazilo je do čestih  zastoja (zaglavljivanje čahura).

 Verovatno pod utiskom američkog rešenja, i  Belgija se odlučila za adaptaciju CSRG dobijenih iz Francuske na domaći metak 7,65x54mm M89 sa oživalnim zrnom; zbog različitog oblika metka, belgijsko oružje je koristilo novoprojektovani lučni okvir kapaciteta 12 metaka i prednji rukohvat ispred usadnika okvira.

Nakon  Albanake  epopeje, u Solunu je započeta reorganizacija  i preoružanje srpske vojske. Na savezničkoj konferenciji, održanoj u Parizu  od 8. do 10. februara 1916, doneta je francusko-britanska konvencija o snabdevenju srpske vojske. Obaveze oko isporuke naoružanja i municije na sebe je preuzela francuska vlada. Do  14. jula 19l6, srpskoj vojsci, međutim, nije isporučen ni jedan puškomitraljez. Ovo oružje ne spominje se ni u francuskom popisu naoružanja dostavljenog Srbima do 1. oktobra iste godine. Vrhovna komanda tek 18. decembra 1916. je izdala naredbu O.Br.8927 o organizovanju kureva za obuku ljudsva u rukovanju puškomitraljezima. To, praktično, znači da je srpska vojska tek sredinom decembra 1916,  u zasebnom kontigentu, dobila 1962 PM ”šoša” M15.

Neposredno nakon rata, francuski vojni ataše Rajmon Deltal (Raymond Eugène Deltel), inače zagovornik ofanzivne taktike pešadije uz primenu automatskog oružja, u izveštajima iz januara 1920 i 1921 godine, zabeležio je da su novoformirane oružane snage Kraljevine SHS raspolagale sa 1900 puškomitraljeza M1915, zaostalih iz fundusa srpske vojske. Osim francuskih PM, u armijskom naoružanju su se nalazili i nemački ”laki mitraljezi M8/15M” sistema Maksim u kalibru 7,9x57mm na tripodima, te austrougarski ”laki mitraljezi M7/12 M16 god.” u kalibru 8x50mmR na bipodima, tripodima ili drvenim postoljima. Navedeni sistemi, kao relikt ”Velikog rata”, bili su prevaziđeni po koncepciji i kalibru (Chauchat), a stvarali su probleme oko logističke pordške.

Istovremeno, domaći stručnjaci izneli su prilično kontradiktorna mišljenja o ”šoši”. Pukovnik Ranković, instruktor jurišne škole u Štipu, 1922. godine je naveo da je CSRG ”bio najlakši laki mitraljez” sa ”izvrsnim balističkim osobinama”, te da je u ratu ”dao odlične rezultate”. Ali, nekoliko redaka dalje, specijalista navodi da se kod istog oružja ”pri automatskoj vatri preciznost smanjuje zbog male stabilnosti, promene nišanske linije usled potresa,  te velikog zagrevanja” (već poznate mane). U svakom slučaju, vojska Kraljevine SHS je ”šoše” u izvornom obliku i kalibru zadržala u naoružanju sve do odluke o unifikaciji kalibra streljčkog oružja na 7,92 mm.

Pariz je pitanje izbora puškomitraljeza sagledao kao novu mogućnost pritiska na SHS da se deo kredita iz 1923 godine plasira u francusku vojnu industriju. MViM je ponuđen novi puškomitraljez 7,5x58mm Šaterloa (Châtellerault) M1924,  iako se još uvek nalazio u fazi otklanjanja nedostataka i priprema za proizvodnju ”nulte” serije. Šef sekretarijata Saveta zemaljske odbrane i pomoćnik MViM, general Danilo Kalafatović (1875-1946), koji je imao odlične veze u Parizu, tokom prve polovine 1924. poslao je u Francusku načelnika Artiljerijsko-tehničkog odeljenja, Milivoja Joksimovića (1879-1973), sa zadatkom  da ispita mogućnost nabavke PM. Odmah po Kalafatovićevom povratku, MViM je donelo odluku o nabavci 10.000 PM ”fusil-mitrailleur MAS”. U svetlu ove odluke, od Francuza je zatraženo da do početka juna 1924. (znači, pre osvajanja serijske proizvodnje oružja) pošalju na testiranje puškomitraljez Mle.1924.  Francuzi su 23. juna 1924.  ponudili da do kraja 1926 godine isporuče 2000, tokom 1927 – 4000 i tokom 1928. godine preostalih 4000 PM. No MBiM ni do 5. novembra 1924 godine nije odgovorilo na ponudu. Po svemu sudeći, Artiljerijsko-tehničko odeljenje je sagledalo mane ovog oružja, prvenstveno prouzrokovane nesrećnim opredeljenjem za metak ”7,5mm Mle.1924”, te se posvetilo ispitivanjima drugih inostranih modela.

U želji da iskoristi postojeće resurse i uštedi sredstva iz budžeta, MViM je donelo jednu ishitrenu odluku. Tokom preogovra u Liježu o otkupu licence za pušku, jugoslovenska delegacija je imala uvid u puškomitraljeze zaostale nakon povlačenja američkih ekspedicionih snaga (AEF), ali i u adaptirane belgijske puškomitraljeze ”šoša”’, koji su u ”F.N” upravo usavršavani u ”FM CSRG Mle 1915/27” (u suštini, produžetak adaptacija započetih još 1917. godine).

Kako je Kraljevina SHS u to vreme raspolagala sa velikim količinama trofejne nemačke municije 7,9x57mm M88 sa oživalnim (ovalnim, ”0”) zrnom, zaključeno je da je najbrže i najisplativije prilagoditi belgijske ”šoše” za ovaj metak. Od fabrike ”F.N.” je kupljeno 4000 starih PM 7,65mm M1915/17, a adaptacija je poverena Vojno-tehničkom zvodu u Kragujevcu. Adaptacija se sastojala u uklanjanju žlebova sa zadnjeg dela cevi na dužini od 40 mm radi lakše prekalibracije zrna (prečnik zrna M88 je bio 8,09mm a zrna M89 – 7,9mm), zameni originalnog lučnog okvira kapaciteta 20 metaka zakrivljenim okvirom kapaciteta 12 metaka (razlika u dimenzijama i konfiguraciji municije), te zamenom nišana. No, najveći posao se ogledao u prilagođavanju nemačke municije; u periodu od 1924. do 1928 godine odeljenje Pirotehnike VTZ Kragujevac je sve metke 7,9mm M88 sa ”0” zrnima skratilo za 2 mm kako bi odgovorali ležištu i okvirima predviđenim za belgijsku municiju. Kako ne bi došlo do zabune, prilikom pakovanja na svim sanducima je postavljan crveni trougao i natpis ”Izdavati za franc. puškomitraljez popravljen za ovalnu nemačku Mauzerovu boj. municiju kal. 7,92”.

Do februara 1927 godine Zavod je jedinicama isporučio 1700 adaptiranih primeraka pod novom oznakom ”puškomitraljez 7,9mm M.15/26”. Do kraja iste godine završena je adaptacija narednih 2000, a početkom 1928 – svih 4000 PM Chauchat M1915/1926. Tako se u naoružanju vojske našlo 4000 PM 7,9mm Chauchat M1915/1926 kao i 1900 originalnih 8mm CSRG Mle.1915, zaostalih još od rata.

Na levoj strani sanduka oružja M.15/26, uz izvornu oznaku modela (C.S.R.G.), dodat je sufiks ”A”, a stari, originalni serijski brojevi su poništeni; ispod ili iznad njih, ukucavani su novi.

Prema sačuvanoj građi, jugoslovenska vojska bila je zadovoljna adaptiranim ”šošama” CSRGA M15/26. Indikativno je da su na komparativnim gađanjima, decembra 1929 u Kragujevcu, te septembra 1930. u streljačkoj školi u Sarajevu, puškomitraljezi CSRGA dobili boje ocene od novog, modernog čehoslovačkog puškomitraljeza 7,92 mm ”zbrojovka” M19.