U Vojnom muzeju u Beogradu čuva se kavkaski, čerkeski tip šaške (черкесская, адыгская шашка кавкаского образца), inv. br. 12223, sa karakterističnom drškom koja do jabuke ulazi u kaniju.
Jednooštrično, čelično, blago zakrivljeno sečivo ima vrh na teluću sa dvooštričnim jalmanom. Duž obe strane oštrice iskovana su po dva plitka, široka oluka sa naglašenim rebrom. Uz teluće su takođe fasetirana i po tri dodatna, uska, dublja žleba; prvi (uz teluće) postepeno prelazi u oštricu jalamana, dok ostali produžavaju skoro do samog vrha.
Kod osnove sečiva urezana je s jedne strane stilizovana predstava Sunca sa zracima, ljudski lik, osmokrake zvezde i nejasan crtež. Druga strana ukrašena je istom tehnikom, sa dva polumeseca sa ljudskim profilom, okrenutim jedan nasuprot drugom, dve osmokrake zvezde i nečitkim crtežom. Sečivo predstavlja kopiju (ili importovani original) nemačkih radionica 18. veka (najviše asocira na rad Petera Miniha – Peter Münich, Solingen), a na Kavkazu je bilo veoma popularno pod nedovoljno razjašnjenim nazivom ”Abaz Mirza’‘ (Abbas-Mirza).
Detalj balčaka šaške iz zbirke Vojnog muzeja u Beogradu, inv br. 12223
Balčak je izrađen od dve drvene kabze, prekrivene srebrnim limom, a čini ga osnova, drška i jabuka u obliku stilizovane ptičije glave. Srebrni okovi balčaka ukrašeni su simetričnim kubanskim floralnim (tutta) ornamentom, krugovima i trouglovima od nijela, tipa ”maskov-nakiš” (maskov-nakыš). Na prednjoj strani jabuke je veća srebrna rozeta, a na dršku dve manje, okrugle, pozlaćene u sredini.
Kanije su drvene, presvučene mrkom šagrinskom kožom, sa srebrnim gornjim i donjim okovom i dve obujmice sa alkama na konkavnoj strani. Srebrni gornji okov ukrašen je u istom stilu kao i balčak, dok su na prstenovima i donjem okovu izvijene cik-cak linije i šestokraka zvezda u nijelu. Na unutrašnjoj strani donjeg okova arapskim pismom je naneseno ime majstora – ”Amel-iHusein” (Izradio Husein). Ukupna dužina oružja je 770 mm, dužina sečiva – 720mm a maksimalna širina sečiva – 30 milimetara. Po svim karakteristikama, šaška je tipični proizvod kavkaskih radionica 19. veka. Ovo oružje je, navodno, ”(Mehmed Ferik) Šukri-paša (Mehmet Ferik Şükrü Paşa, 1857-1916), prilikom kapitulacije Jedrena, predao komandantu Druge srpske armije, đeneralu StepiStepanoviću(1856-1929)’’.
U knjizi inventara, r. br. 1327/52, zabeleženo je da je oružje otkupljeno 1952. godine od Marije Pešić iz Beograda, Kralja Vladislava br. 6, kao ”sablja ruska kozačka – poklon Šukri-paše vojvodi Stepi Stepanoviću”. To, praktično, znači da je atribucija izvršena isključivo na osnovu izjave prodavca.
Poznato je da su Turci 1864. godine na prostorima Kosova, u bitoljskom kraju, Skoplju, Đevđeliji i Kumanovu, naselili oko 40.000”mahadžira” – Čerkeza Adiga, koji su u Osmansko carstvo emigrirali posle ruskog osvajanja Kavkaza. Tako je na naše prostore dospeo veliki broj kavkaskih šaški koje je Vojni muzej nabavljao pojedinačnim otkupom. Osim toga, na teritoriji Kraljevine Jugoslavije, nakon Oktobarske revolucije, utočište našao veliki broj ruskih carskih oficira i vojnika, uključujući sastav Prve konjičke divizije 1. armijskog korpusa generala Vrangela, Prve kozačke divizije Donskog, te Prve kozačke divizije Kubanskog korpusa. Tako su šaške relativno često zastupljene u našim muzejskim i privatnim kolekcijama. Bez tačne legende o poreklu, teško je izvršiti atribuciju ovog tipa oružja, pogotovo ako se zna da je onorelativno često bilo zastupljeno i u turskoj vojsci.
Radi unifikacije oružja mlađeg (Zabitan) i starijeg oficirskog kora (Büyük zabitan), naime, u vreme vladavina Mahmuda II (Mahmûd II, 1808-1839)i AbdulmedžidaI (‘Abdül-Mejîd I, 1839-1861), uvedene su reglamentirane sablje – k’lč (kılıç) i šaška (şaşka) domaće proizvodnje. Šaškama je bio opremljen Čerkeski puk (Çerkez Alay, u funkciji lične gadre Sultana), formiran od Čerkeza Adiga, zatim Kozački gardijski puk, nastao od nekrasovskih kozaka iz sastava ”Puka bezbožnika” MihailaČajkovskog (Michael Czaykowski,1804-1886), alias MehmetSadik-paše (Mehmet Sadik Paşa), te konjanici pukova Hamidija (Hamidiye Alaylari), sastavljenih od aširetskih(aşiret)Kurda. Viši turski oficiri, uključujući i generale, propisom od 7 avgusta 1909. godine, dobili su standardnu sablju evropskog tipa, sa čeličnim kanijama, zasnovanu na starom pruskom modelu iz 1811 godine (stari i novi tip, a/M,n/M). No, višim činovima (Büyük zabitanveErkaniAskeriye) je bilo dozvoljeno da nose i nasledno, porodično oružje. Tako su mnogi stariji oficiri imali sablje turskog, k’lč ili persijskog (šamšir, şaşmir)tipa, ali i turske i kavkaske šaške.Primera radi, u osmanskoj vojsci šaške su nosili budući predsednik Republike, Kemal Ataturk (Mustafa Kemal Atatürk, 1881 —1938), kao i budući premijer, Ismet Ineni (Mustafa İsmet İnönü, 1884 –1973). Znači, sasvim je moguće da je šašaku posedovao i Mustafa paša.
No, trenutno se u muzejskim postavkama u Bugarskoj, Turskoj i Srbiji nalaze čak četiri sablje koje se pripisuju zapovedniku odbrane Jedrena (Edirne,Adrianòpolis, Odrin) u Prvom balkanskom ratu, generalu Šukri paši. Osim oružja iz zbirke Vojnog muzeja, uNarodnom muzeju u Čačku čuva se ’’sablja (persijskog tipa, šamšir) Šukri-paše, zadobijena prilikom predaje Jedrena, 26. marta 1913. godine’’(inv. br. I 2054).U Narodnom vojno-istorijskom muzeju (Nacionalniяt voennoistoričeski muzeй) u Sofijitakođe se nalazitrofejna sablja Šukri paše. Isto oružje bilo je izloženo 2.oktobra2007. godine na jubilarnoj izložbi ”Od pobede ka pobedama” (Ot pobed kъ pobedam), u ”pohodnom šatoru bugarskog cara Ferdinanda I”. Konačno, novembra2000 godinei Turci su u foru Kijiktabija (Kiyik Tabya)uJedrenu otvorili Memorijal Šukri paše – muzej posvećen Balkanskim ratovima (Şükrü Paşa Anıtı ve Balkan Savaşı Müzesi, Kıyık Tabya, Edirne). U foru je izložena sablja Šukri paše sa legendom koja objašnjava kako je ”general to oružje predao bugarskom vrhovnom zapovedniku no, car Ferdinand je, u znak priznanja za hrabrost, sablju vratio Šukri paši. Istina, to nije bila lična sablja ‘nepobedivog’ generala. Kako paša nije posedovao nikakvo oružje, a u cilju ispunjavanja uobičajenog rituala, Ferdinand je sviti naredio da mu za tu priliku pozajme bilo koju sablju ”.
Zauzimanje fora Hidirlik – komandnog mesta odbrane Jedrena
Komandant Druge srpske armije, đeneral Stepa Stepanović, 4. novembra 1912. godine je u Krivoj Palanci(Egri Palanka)dobio naređenje Vrhovne komande da se sa Timočkom divizijom Ipoziva i Dunavskom divizijomIIpoziva stavi na raspoloženje bugarskoj Vrhovnoj komandi radi blokade Jedrena. Stepanović je u Mustafa pašu (Mustafa paşa, Svilengrad) stigao 6. novembra u 14:00, i odmah se javio general-lajtnantu Ivanovu (Nikola Ivanov Ivanov, 1861-1940), komandantu 2. bugarske armije i zapovedniku opsade Jedrena.
U daljem radu razmatraćemo samo rad Timočke divizije, odnosno, 20. pešadijskog puka i divizijske konjice, jer su ove jedinice direktno bile umešane u slučaj zarobljavanja Šukri paše.
Prema zapovesti komandanta opsade od 13. novembra 1912, komandant IIsrpske armije je sutradan, u 14:15, izdao dispoziciju, prema kojoj je Timočka divizija Ipoziva raspoređena na severozapadni sektor. Položaje ispred Timočke divizije držali su 99. (Dedagač, Dedeağaç Redif Alayi), 102. (Košukavak, Koşukavak Redif Alayi)i 97. redifski puk (Jedrene, Edirne Redif Alayi) Jedrenske redifske divizije(Edirne Redif Tümeni). Konjički puk Timočke divizije detaširan je pod komandu zapovednika istočnog sektora, general-majora Velčeva (Vъlko Stamov Velčev, 1859-1935), a Dunavski konjički divizion je stavljen na raspoloženje komandatnu opsade. Dunavski divizion je oko 17. novembra bio u sastavu Ortakejskog odreda bugarske 8. Tundžanske divizije (Tundžanskata 8-a diviziя), a januara 1913. ušao je u sastav Konjičkog odreda.
Odlučujuća bitka za Jedrene započeta je 24. marta 1913. godine. Komandant Timočke divizije je još 21. marta izdao naređenje Obr. 1330 da 20. pešadijski puk izvrši pripremne radnje za zauzimanje dela čiflik Papas Česma–Mogilata(Mogilata), zaključno sa putem čiflik Kara Smailče – Kuru česma (Kuru Çeşme, kod Kemer tabije – KemerTabya). Prednji delovi puka su 25. marta, do 6:40, zauzeli Mogilatu, a posle 13:30, pet bataljona, vod pionira i mitraljeski vod, izbili su na kosu severozapadno od čiflika Kadinkej (Kadınköy), gde su i zanoćili.
Poslednjeg dana bitke, 26. marta, puk je u 7:00, u sadejstvu sa ostalim jedinicama, započeo nastupanje u talasima i 1. bataljon je zauzeo humku zapadno od čiflika Kadinkej. U 7:40, puk je primio naređenje da osvojiliniju Kazantepe(KazanTepe)iHadži Kostju-Bekšli. Turci, međutim, u 8:25 počinju da miniraju magacine, što je otežavalo napredovanje 20. puka. Samo 4 minuta kasnije, na odsek 3. bataljona (toga dana je komandu nad bataljonom od majora Todora Stanisavljevića primio major Vladimir Milojković), u visini čiflika Kadikej, pojavili su se turski parlamentarci sa belim zastavama: major Rešid, ordonans oficir Šukri paše major Arif, još dva oficira i tumač. Kapetanu Iklase Dušanu Stamenkoviću, te rezervnom poručniku Miloradu Kurandžiću, koji su ih dočekali, izjavili su da traže prijem kod srpskog komandanta radi pregovora o prekidu ratnih dejstava. Kurandžić ih je pitao da li samo žele da izveste srpsku komandu da se predaja već vrši na istočnom sektoru, ili nose molbu Šukri paše da se preda na sektoru koji je držala Timočka divizija. Štab Šukri paše i stanica bežičnog telegrafa, naime, bili su smešteni u starom, nenaoružanom foru Hidirlik (Hidirlik Tabya)jer se sa njega pružao pogled na sve odbrambene sektore. Hidirlikje činio redvi druge linije upravo na severozapadnom sektoru (oko 5800 m jugoistočno od Kadinkeja, gde je vođen razgovor), a bio je izgrađen u obliku glavnog grudobrana sa kavalirom (savalier) za dva artiljerijska postolja, ispod koga su se nalazili kazamati, izgrađeni od cigle, prilagođeni za smeštaj posade od 300 do 400 ljudi.
Major Arif je odgovorio da poruku želi da preda lično komandantu IIsrpske armije. Srpski oficiri su objasnili da nisu ovlašćeni za dalja postupanja, te da moraju pozvati nadređenog oficira.
Komandant 20. puka, potpukovnik Jovan Ugrinović, međutim, u tom trenutku se nalazio na suprotnom, levom krilu rasporeda, pa je bilo potrebno vreme dok nije stigao do parlamentaraca.Kako major Arif nije imao punomoćje, naloženo je da se jedan turski oficir vrati u komandni for i donese validni dokument. U 10:25, međutim, stiže naređenje komandanta opsade, generala Ivanova, da se Šukri paša može predati samo njemu a, ukoliko se pojave turski parlamentari, da se upute u selo Ortakči (Ortakçi, selo na levoj obali Tundže, 25 km severoistočno od Jedrena), gde se nalazio njegov štab. Osim toga, zahtevao je da se trupe zadrže na liniji forova te da ne ulaze u grad. Isto naređenje bugarska komanda je ponovila i u 10:50 časova. Ovo insistiranje, navodno, bilo je prouzrokovano ”proverenim saznanjima”generala Mihaila Popova Savova (1857- 1928), pomoćnika glavnokomandujućeg bugarskih oružanih snaga, cara Ferdinanda, da ”Šukri paša ima nameru da se preda Srbima kako bi izdejstvovao blaže uslove predaje”.
U duhu prve naredbe Ivanova, 20. pešadijski puk Timočke divizije je u 10:25 pokrenut ka forovima Kazantepe (Kazantepe) – Bondžakuru češmei do 11:30 je stigao do linete Kazan tepe.
Komandant Timočke divizije, pukovnik Vladimir Kondić, tek u 11:45 je primio depešu komandanta 20. pešadijskog puka da mu se ”predstavio ađutant Šukri paše i da paša, navodno, želi da pregovara sa zapovednikom Druge srpske armije”. Bugarski telegrafista, koji se nalazio u štabu Timočke divizije, izvestio je svoju komandu o ovome, pa je Ivanov i treći put uputio depešu da se Šukri paša može predati samo njemu a da se turski pregovarači uputeu Ortakči. U isto vreme, pukovnik Kondić je izvestio generala Stepanovića o dolasku izaslanika Šukri paše. Na osnovu odgovora komandanta Druge armije, koji je bio u duhu naređenja zapovednika opsade Jedrena, Kondić je u 12:30 komandantu 20. pešadijskog puka naložio da majoru Arifu prenese zapovest po kojoj je Šukri paša dužan da se odmah javi generalu Ivanovu koji je u međuvremenu stigao u for Kuru-Češme(Kuru Çeşme) na istočnom sektoru. Ovo potvrđuje i telegram koji je general Stepanović uputio Vrhovnoj komandi, a u kome stoji:”Šukri-paša poslao je svoga ađutanta našem dvadesetom puku i izjavio želju, da pregovara o predaji sa komandantom srpske armije. General Ivanov je naredio da niko osim njega nema prava da ulazi u pregovore sa Šukri-pašom, i da turski zapovednik može samo njemu da se preda. Prema tome, general Stepanović nije ulazio ni u kakve pregovore sa Šukri-pašom”.
Osim toga, komandant Druge srpske armije je u 13:30 časova Timočkoj diviziji dostavio naređenje komandanta opsade № 3910da ”…trupe zauzmu linije forova, da se na njoj utvrde i da (mu) se o tome javi. Za dalje kretanje da se čeka…zapovest (Ivanova)”. Pukovnik Vladimir Kondić je u vezi sa ovom relacijom odmah izdao zapovest za posedanje položaja. No, 20. puk je već oko 13:00 produžio napredovanje preko linije forova Kazan-tepe – Bondža kuru češme i prikupio se kod fora Hadirlik, dok su prednji delovi stigli do severozapadnog predgrađa Jedrena – Jildirim Mahale (Yildirim). Komandant 4. bataljona, major Milovan Gavrilović i major Vladimir Milojković ušli su u for Hadirlik, što će kasnije izazvati spor oko zarobljavanja Šukri-paše. Gavrilović, naime, u foru nije zatekao pašu, koji se u to vreme nalazio u Kaik-tabiji, kod generala Ivanova Ovo je potvrdio i Milojković, ali i zarobljeni komandant Jedrena lično, u izjavi za strane dopisnike, datoj u Sofiji, 28. aprila 1913. godine.
Zapovednika odbrane Jedrena je, naime, još u prepodnevnim časovima 26. marta 1913, zarobio zapovednik Konjičkog odreda (Konniяtotrяd), bugarski pukovnik Genko Ivanov Marholev (1865-1937).
Zarovljavanje Šukri-paše
Još 25. oktobra 1912. godine, u 9:00, komandant istočnog sektora dobio je Naređenje № 18 o formiranju Konjičkog odreda, u čiji sastav su ušli bugarski Lajbgardijski konjički puk Njegovog Veličanstva (Leйbgvardeйski na Negovo Veličestvo konen polk – 13 oficira, dva lekara, dva eskadrona sa ukupno 363 oficira i podoficira), konjički puk Timočke divizijeI poziva (16 oficira, dva lekara, tri eskadrona sa po 307 konjanika i mitraljesko odeljenje sa četiri mitraljeza), te 2. bataljon 54. bugarskog pešadijskog puka (četiri čete sa ukupno 13. oficira i 1709 nižih činova). Odredu je 4. januara 1913. priključen i konjički divizion Dunavske divizijeIIpoziva (dva eskadrona i 2 mitraljeza). Za načelnika odreda postavljen je komandant Lajbgardijskog konjičkog puka, major Vladimir Nikolov Daskalov (1869- 1941). U puku, njegovu dužnost je preuzeo komandir 2. eskadrona, rotmistr Markov. No, 7. novembra, komandu nad Lajbgardijskim pukom i Konjičkim odredom dobio je Genko Marholev.
Komandant 2 bugarske armije je 24. marta doneo odluku da se sa južnog sektora, kojim je komandovao general-major Georgi Minčov Vazov (1860-1934), na jedrenska utvrđenja izvrši noćni juriš iz dva pravca. Shodno tome, sektor je podeljen na severni i južni deo. Oko 22:00 časa, načelnik južnog sektora je Lajbgardijskom konjičkom puku uputio Naredbu № 87 da je pravac nastupanja Mezarlidžitepe(Mezarlığı Tepe)- Demirkapu (Demirkapy)–reka Marica (Meriç Nehri). Trupe južnog dela trebalo je da počnu nastupanje 25. marta u 4:00 časa, i to u dve kolone: desna (57. pešadijski puk), pravcem severno i južno od Mezartepe, potiskujući Turke do Halvadži dere, a leva (58. pešadijski puk), u sadejstvu sa Konjičkim odredom, pravcem severno od Demirkapu do puta Jedrene – Lozengrad (Kirklareli) – Carigrad.
Černova, zbirka Arhiva Srbije, Beograd
Konjički odred pod komandom pukovnika Marholeva dobio je zadatak da napada položaje južno od puta Jedrene -Havsa(Havsa)- Carigrad, sadejstvujući sa susedima – desno, sa 58 pukom, te levo, sa 8. Tundžanskom pešadijskom divizijom.
Radi ispunjenja zadatka, konjica je 25. marta u0:30 krenula iz sela Kara-Kasum i u 2:00 časa se prikupila na visu KaraBair(Kara BayırTepe), istočno od reduta № 8. Radi veze sa 58. pukom, određen je jedan vod Lajbgardijskog puka sa rotmistrom Filipovom, a u štab 8 divizije upućen je vod Timočkog konjičkog puka.
Istovremeno. 1. eskadron sa dva mitraljeza Timočkog konjičkog puka, bez konja, upućen je drumom Carigrad – Jedrene, zapadno od čiflikaPašatča, da se kreće u visini 58. bugarskog pešadijskog puka, te da uhvati vezu sa susedima.
U želji da, koristeći maglu i mrak, izvrši juriš, komandant Konjičkog odreda uputio je 4. oficirske patrole da rekognosciraju dolinu Marice prema Jedrenu i naprave prolaz kroz žičane prepreke.
Čim je počelo da se razdanjuje, jedna turska četa, razmeštena južno od hana Hadimaa, primetila je i napala eskadron Timočkog puka koji se kretao u pešačkom stroju, pa je ovoj grupi upućen u pomoć još jedan eskadron. Koristeći gustu jutarnju maglu, uskoro se ceo odred spustio na put u visini hana. Oko 10:00, međutim, magla se podigla a porušene zapreke nisu omogućavale prolaz, pa se odustalo od juriša i konjanici su se povukli ka KaraBairu. U to vreme, delovi leve kolone nalazili su se na istočnim padinama Halvadži dere a Mezartepe i Demirkapu su bili zatuzeti još u 7:00 časova. Kako su se forovi Ajvazoglu (Ayvazoğlu Tabya) i Ajvazbaba (Ayvazbaba Tabya) nalazili u bugarskim rukama, na južnom sektru je neosvojena ostala samo Kavkaz tabija (Kavkas Tabya).
Konjički odred se tek oko 19:30 ponovo spustio u dolinu ka čifliku Pašatča i oko 22:00 izbio je na drum kod hana Hadimaa. Ovde je ostavljen 1. eskadron Timočkog puka da obezbeđuje prostor do Marice i drži vezu sa 58. bugarskim pešadijskim pukom; dve oficirske patrole odaslate su u izviđanje južno od puta za Jedrene, dok je glavnina odreda zanoćila 500 metara iza zaposednute linije.
Komanda istočnog sektora je 26. marta u 00:10 časova izdala naredbu da trupe južnog dela napadnu front Kavkaz tabija – Topjolu tabija (Topyolu Tabya), odnosno, da leva kolona nastupa ka Kavkaz tabiji. Konjički odred je dobio zadatak da sadejstvuje sa 58. pukom i drži levu obalu Marice. Napad je trebalo da počne u 3:30 časova.
Konjički odred je odaslao oficirsku patrolu jačine voda (poručnik Ilijev) da tačno locira prepreke i isturene protivničke položaje oko fora i raspored artiljerije na ulazu u Jedrene. U 3:30, eskadronu Timočkog puka, koji se bez konja od sinoć nalazio u zoni čiflika Hadimaa, naređeno je da nastupa levom stranom puta Carigrad-Jedrene. Eskadron je stigao do žičanih prepreka i tu se zaustavio. U 4:30, Turci su napali pešadijski bataljon na levom krilu 58. puka, pa su konjanici Timočkog eskadrona, radi zaštite bugarske pešadije, otvorili vatru na dve neprijateljsk čete u nastupanju. To je, međutim, na njih privuklo pešadijsku i artiljerijsku vatru sa Kavkaz tabije, pa su bili prinuđeni da se povlače zapadno od puta, ka hanu Hadimaa. Izviđački vod poručnika Ilijeva obavestio je komandu o teškom položaju levog krila 58. puka i timočkog eskadrona pa im je komandant odreda uputio u pomoć Dunavski konjički divizion.
Nešto posle 7:00 časova, guste turske kolone počele su da napuštaju zaklone Kavkaz tabije i povlače se ka zapadu. Ovo je bio znak da se konjička grupa, prikupljena iza Kara Baira, reorganizuje i započne napad. Kao avangarda je određen 1. vod 2. eskadrona Lajbgardijskog puka sa rotmistrima Bosilkovom i Filipovom, te podporučnicima Botevom i Bleskovom (Blъskov) na čelu. Na 300-400 koraka iza avangarde, u koloni po četiri, na glavnom putu Carigrad-Jedrene postrojena su dva esadrona bugarskog gardijskog puka, tri eskadrona Timočkog konjičkog puka i dva eskadrona Dunavskog konjičkog diviziona. Oko 9:00, sa isukanim sabljama, konjica je u kasu krenula ka Jedrenu. Odred je bez otpora uleteo u grad u kome je vladao haos. Turci su u panici bacali oružje i sakrivali se po kućama. Napušteni neprijateljski konji instiktivno su se pridružili galopirajućem odredu, što je samo povećalo psihološki efekat juriša.
Odred je projurio kroz čitav grad, pored Selimije džamije, (Selimiye Camii) i zastao tek na severozapadnoj strani, na levoj obali Tundže (Tunca Nehi), u blizini kasarne Janik(Yanık Kışla). Glavnina se, potom, vratila u centar, do komande mesta. Pukovnik Marholev je u konaku primio sablju komandanta mesta Jedrene, Ismail Haki paše (Müşîr İsmailHakkiPaşa), i zadržao se sa njim u razgovoru oko 30 minuta. Za to vreme, glavnina odreda je odjahala do mosta na Tundži, gde je razoružala i čuvala zatečene turske vojnike. Ovde se komandantu Dunavskog konjičkog diviziona, majoru Vlastimiru Jakovljeviću, javio turski ordonans oficir koji je nosio pismo Mustafa paše Ismail paši. Jakovljević je zadržao glasnika sve dok se nije pojavio Marholev. Bugarski pukovnik se, naime, sa Ismail pašom, u pratnji jednog voda 2. eskadrona, fijakerom, preko mosta na Tundži koji je obezbeđivao Jakovljević, odvezao do Kaik tabije (Kıyık Tabya) a odatle – u komandni for Hidirlik, gde su, oko 11:45, zatekli Šukri-pašu sa štabom. Marholev je turskog zapovednika obavestio da se forovi nalaze u savezničkim rukama te da je on od tog trenutka ratni zarobljenik. Paša mu je sa čuđenjem odgovorio:”Još u ranu zoru sam poslao parlamentarce sa uslovima za predaju tvrđave, no, do sada se od njih još niko nije vratio a vaša konjica je već u gradu!” Bugarski pukovnik mu je energično odgovorio da je ”Jedrene već zauzeto i da se ne može pregovarati ni o kakvim uslovima predaje”. Paša je na turskom jeziku napisao molbu da mu se dozvoli da ostane u Hidirliku i predao je Marholevu. Ovde je Marholevsaznao da je general-major Vazovu 11:30 stigao u Saračane-baši, pa je pašu poveo do zapovednika istočnog sektora. Konvoj je u štab generala Vazova stigao oko 12:15 časova. Komandant sektora je formalno razgovarao sa zarobljenikom i automobilom ga prevezao do fora Kaik-tabija, gde se, u međuvremenu, iz Ortakči,viaKuru češma, prebacio štab komandanta opsade, general-lajtnanta Nikole Ivanova. Na komandnom mestu 2. bugarske armije, u 13:30 časova, Šukri paša se zvanično predao generalu Ivanovu. Ivanov je uvažio molbu turskog zarobljenika i dozvolio mu da prenoći na svom komandnom položaju u foru Hadirlik, odakle bi bio prebačen u Sofiju.Shodno tome, paša je vraćen u svoj stan, gde su zatečeni delovi srpskog 20. pešadijskog puka (4. bataljon). U spomenutom kominikeu za štampu od 15/28. aprila 1913, ovaj sled događaja je potvrdio i Šukri paša: ”Trinaestog marta (1913) nalazio sam se sa štabom u starom foru Hildirlik, gde je bio i moj stan. Kako su se u gradu već nalazile trupe istočnog sektora, dao sam znak za prekid borbenih dejstava. Pola časa kasnije, pojavio se pukovnik Marholev, komandir Lajb-gardijskog puka Njegovog Veličanstva, sa kojim sam se zadržao oko jedan sat. Posle toga, sa dvojicom oficira gardijskog puka, otišao sam do generala Vazova, koji se nalazio na donjem kraju grada, prijavio mu se i proveo sa njim oko pola časa. Sa generalom Vazovom, automobilom smo se odvezli do načelnika Druge armije, generala Ivanova, sa kojim sam razgovarao oko 30 minuta. Odatle sam se vratio u moj stan, gde su me obavestili da se pojavilo nekoliko srpskih vojnika sa jednim majorom, ali ih nisam lično video”.
No, major Gavrilović je u domaćoj štampi izneo tezu kako je on zarobio Šukri-pašu. Kako je Gavrilovićevu verziju kasnije podržala i srpska komanda, ovo je bio jedan od povoda za otvoranje polemike oko doprinosa srpske vojske. Izveštaj generala Ivanova o zauzimanju Jedrena, u kome je uloga srpke vojske minimizirana, naime, pobudio je srpskog ministra vojnog, pukovnika Miloša Božanovića (1863-1922), da se 30. marta obrati đeneralu Stepi Stepanoviću sa naređenjem kojim je, između ostalog, traženo razjašnjenje ”…kog datuma i u koje je vreme 20. puk naišao na Šukri-pašu, generale i oficire u foru?”. Komandant Druge armije je istog dana odogovorio da je ”…U 12 (časova, 26. marta 1913) bila zauzeta i druga linija forova, a u 13:30 posednuti su mostovi koji vezuju severozapadni deo sa varoši.
20. pešadijski puk zauzeo je u 13:15 Hadurluk (Ildirm) i u njemu zatekao Šukri-pašu sa dva generala i velikim brojem oficira.
Šukri-paša je predat Bugarima 27. (marta) u 8:30 pre podne, kada je odveden generalu Ivanovu…”.
O srpsko-bugarskom sporu oko zauzimanja Jedrena i zarobljavanja Šukri paše raspravljalo se na HLVІІ zasedanju druge redovne sesije bugarskog Narodnog sobranja, 25. aprila 1913. godine. Poslanik Mihail Takev (Mihail Takev Юnakov, 1864-1920) je pročitao interpelaciju, o navedenom Stepanovićevom izveštaju, koji je srpski Ministar vojni izneo i pred Narodnom skupštinom u Beogradu.
U odgovoru na interpelaciju Takeva, bugarski ministar vojni, general Nikifor Nikiforov (1858-1935), pozvao se na sporno razjašnjenje generala Ivanova, objavljeno u listovima “Mir” i “Bъlgariя”.”Mimo naređenja Ivanova № 3910 da se trupe zadrže i utvrde na dostignutim forovima”, naime, ”jedna ili dve čete srpskog 20. puka su se oko 15 časova pojavile kod Hirdilika, 3 km iza pojasa forova. Kako je Jedrene već bilo u savezničkim rukama a Šukri paša zarobljen od strane bugarske vojske, general Vazov, da bi izbegao međusavezničko trvenje, a inače zauzet zavođenjem reda u gradu, pristao je da jedna srpska četa (20. pešadijskog puka Timočke divizije I poziva) obezbeđuje Hidirlik”.
Danas je teško razjasniti tačan redosled događaja. Po svemu sudeći, major Gavrilović se kasnije ponovo vratio u for i predstavio Šukri-paši, koji je, u međuvremenu, doveden iz Kaik tabije. Uskoro je pristigao i komandant puka, potpukovnik Ugrinović, koji je takođe razgovarao sa zarobljenikom. Moguće je da je, nedovoljno informisan o prethodnim događajima, Gavrilović nenamerno protumačio kako je on prvi oficir koji je kontaktirao Šukri pašu i tako uneo zabunu u srpske izveštaje.
Sutradan,27 marta u8:30časova, bugarski pukovnik Zlatanovpojavio se u foru i po naređenju generala Vazova, odveo je Šukri pašu, dva generala i 4 viša oficira generalu Ivanovu. Ivanov se sa zarobljenikom odvezao do Oficirskog kluba, radi oficijelne predaje glavnokomandujućem bugarskih oružanih snaga, caru Ferdinandu I Koburgskom.
Predaja Šukri-paše generalu Ivanovu. Ilustracija iz francuskog ”Malog žurnala”
Sablja Šukri-paše
Ostaje nerazjašnjena sudbina lične sablje Šukri-paše, koju je formacijski svakako dužio.
Major Gavrilović, kao i đeneral Stepa Stepanović, ni jednog trenutka nisu spomenuli da su od zarobljenika primili oružje.
Prema bugarskim izvorima drugog reda, koji nikada nisu potvrđeni, zapovednik Jedrena je sablju predao pukovniku Marholevu, koji je, opet, oružje uručio zapovedniku Druge bugarske armije, generalu Ivanovu.
U oficijelnoj bugarskoj dokumentaciji izričito se navodi da je Šukri paša tokom dve ceremonije predaje (generalu Ivanovu, 26 marta, te bugarskom caru Ferdinandu, 27. marta) koristio pozajmljenu sablju.
Prilikom susreta u Kaik tabiji, 26. marta u 12:30, formalna procedura predaje nije se mogla obaviti jer Šukri-paša nije imao svoje oružje. Bugarskom generalu je objasnio kako turski oficiri tokom opsade, iz praktičnih razloga (kretanje po forovima i poljskim fortifikacijama), nisu nosili sablje. Kako bi se ceremonijal ipak ispoštovao, zarobljeniku je pozajmljena jedna (bugarska ili zaplenjena turska) sablja, koju je on predao Ivanovu a ovaj mu je, u znak priznanja za pokazanu hrabrost, vratio.
Pukovnik Zlatanov je27marta u8:30časova, po naređenju generala Ivanova, odveo Šukri pašu, dva generala i 4 viša oficira, iz fora Hidirlik u Oficirski klub, radi oficijelne predaje bugarskom caru Ferdinandu.Ferdinand Ise sa prinčevima Borisom (Boris Klement Robert Mariя Piй Stanislav Sakskoburggotski, 1894-1943) i Kirilom (Kiril Haйnrih Franc Ludvig Anton Karl Filip, knяz Preslavski, 1895-1945), te generalima Savovom, Ivanovom i Stojanovom (RačoPetrovStoяnov, 1861 -1942), u Jedrene prebacio kolima. Carska svita je prošla pored postrojenih zarobljenih turskih trupa i ušla u Vojni (oficirski) klub, gde se već nalazio Šukri paša sa saradnicima. Car je od paše primio sablju i, posle nekoliko prigodnih reči, protivniku, u znak priznanja za iskazanu hrabrost, vratio oružje. No, i ovom prilikom Šukri paši je radi ispunjavanja uobičajenog ceremonijala, pozajmljena sablja. Većina izvora slaže se da je to bilo isto oružje koje je korišćeno dan ranije, u foru Kijik tabija.To, praktično, ukazuje da je paša u zarobljeništo, u Sofiju, te nakon oslobađanja, u Carigrad, poneo pozajmljenu sablju.
Na prvi pogled, znači da je ispravna atribucija oružja koje su Turci izložili u jedrenskom foruKijiktabija. U svakom slučaju, ostaje otvoreno pitanje šta se dogodilo sa generalskom formacijskom sabljom Šukri-paše, osim ako oficiri u Jedrenu zaista nisu nosili sablje.
Bugari su na više mesta pokušali da opravdaju pojavu navodne sablje Šukri paše u Beogradu.
Po jednoj verziji, ”veče pred oficijelnu predaju (znači, u noći 26/27 marta), dvojica srpskih oficira (majori Milovan Gavrilović i Vladimir Milojković ?) uzeli su pašino oružje iz fora Hidirlik. Sutradan, tokom ceremonije predaje, prisutni su došli u neugodnu situaciju pošto turski general nije imao sablju koju je bio dužan da uruči generalu Ivanovu. Izlaz iz neugodne situacije pronađen je tako što su Šukri paši pozajmili jednu bugarsku sablju, koju je ovaj predao Ivanovu. Komandant opsade Jedrena potom je zarobljeniku vratio oružje”.
Potpuno neutemeljenu verziju, punu netačnosti, sa negativnom političičkom konotacijom, izneo je profesor veterine, dr Ljubomir Kostov (d-r Lюbomir Kostov) iz Stare Zagore.
Prema Kostovu, ”neposredno pred proboj i zauzimanje fororva od strane bugarske vojske, ….. Šukri-paša, komandant tvrđave, bio je zarobljen od jednog bugarskog kapetana, koji je ujahao u Jedrene (pukovnik Marholev ?). Konjanik je neočekivano naleteo na Šukri pašu u jednoj od ulica na periferiji, gde je turski oficir, praktično bez pratnje, bio u inspekciji. Kapetan je generala odveo do Ivanova, kome se ovaj oficijelno predao. Ivanov je bio razočaran što Šukri paša ne nosi sablju koju bi mu predao, na šta mu je paša objasnio da viši turski oficiri već duže vreme u Jedrenu ne nose sablje koje su im samo smetale u obavljanju uobičajenih dužnosti. General Ivanov je velikodušno ispunio molbu Šukri paše da se iz Jedrena vrati u svoj stan gde je živeo sa porodicom. Pri tome, bugarski štab je na vreme pred stanom postavio danonoćnu stražu.
No, komanda malobrojnih srpskih trupa, koje su u sastavu bugarske vojske učestvovale u zauzimanju Jedrena (više kao savezničko diplomatsko predstavništvo), beskrajno je zavidela što je Šukri-paša bugarski azrobljenik.
Saznavši da paša sablju drži u stanu, Srbi su tokom noći izveli prevaru: putem dezinformacija smenili su bugarsku stražu srpskom, u ponoć ušli u stan, ponovo zarobili začuđenog turskog oficira i uzeli mu sablju. (Tom sabljom i danas Srbi ”dokazuju” da su oni zarobili Šukri pašu u Jedrenu…). Sutradan, kada je car Ferdinand, na čelu Generalštaba svečano ušao u Jedrene….., Šukri-paši je naloženo da se i njemu (po treći put) preda. No, paša nije imao sablju – Srbi su je ukrali i ni pod kojim uslovima nisu želeli da je vrate, pa su pobednici iskoristili jednu drugu tursku konjičku sablju, koju je paša ritualno predao u Ferdinandove ruke”.
Zaključak je da šaškabr 12223 ne može biti ”poklon Šukri-paše vojvodi Stepi Stepanoviću”. Ukoliko se uopšte radi o oružju iz opreme oficirskog kora odbrane Jedrena, šaška je, u najboljem slučaju,pripadala nekom od 468 viših činova zarobljenih na sektoru Timočke i Dunavske divizije.
Branko Bogdanovic
