Gde bi mogao biti tražen najnoviji ruski sistem protivvazdušne odbrane „Krona“? To pitanje više nije samo tehničko, niti je vezano isključivo za još jedan novi proizvod ruske vojne industrije. U trenutku kada je Rusija započela testiranje novog sistema protivvazdušne odbrane kratkog dometa „Krona“, koji je razvio koncern „Kalašnjikov“, odmah je postalo jasno da se ne radi o još jednom izolovanom projektu, već o pokušaju da se iz iskustava sadašnjeg rata izvuče potpuno nova logika za zaštitu trupa, pozadine, infrastrukture i čak ratnih brodova.
Suština priče oko „Krone“ jeste u tome da ona nije nastala niotkuda. Nije nastala iz laboratorijskog vakuuma, niti kao čisto teorijski odgovor na zamišljene buduće pretnje. Naprotiv, ona je proizvod temeljne modernizacije postojećih PVO sistema i njihovog prilagođavanja realnosti protivvazdušne borbe u Ukrajini. U tome i leži njen najveći značaj, jer se pred očima javnosti ne pojavljuje samo novo ime, već rezultat dugog evolutivnog niza koji vodi od starih sovjetskih sistema do savremenog pokušaja da se dobije fleksibilan, višekanalni i relativno jeftin odgovor na novu eru dronova, krstarećih raketa, helikoptera i niskoletećih ciljeva.
Da bi se razumelo šta „Krona“ zapravo predstavlja, mora se krenuti od njenih korena. Ti koreni vode do sistema protivvazdušne odbrane „Strela-1“. Glavna karakteristika tog sistema bila je odsustvo radara. Ciljanje se postizalo vizuelno i pomoću fotokontrastne glave za samonavođenje rakete. Na prvi pogled, to je delovalo kao ćorsokak. Bez radara, mogućnosti posade bile su znatno ograničene. U klasičnom vojnom razmišljanju to je delovalo kao ozbiljan minus, skoro kao priznanje sopstvene tehnološke inferiornosti.
Međutim, realnost je bila složenija. Sovjetski sistem PVO bio je jeftin, lak za savlađivanje i, što je možda najvažnije, njegova potpuna pasivnost činila ga je veoma otpornim na neprijateljske antiradarske rakete poput američkih AGM-45 Shrike i drugih projektila koji se usmeravaju na radarski izvor zračenja. Ono što je delovalo kao slabost moglo je u određenim uslovima da se pretvori u prednost. Sistem koji ne emituje radar ne može lako da bude otkriven i gađan na isti način kao klasični radarski PVO kompleks.
Validnost tog kontroverznog tehničkog rešenja dodatno je potvrđena delovanjem iranskih sistema PVO kratkog dometa koji koriste optoelektronske sisteme umesto radara za tajno vođenje protivvazdušnih raketa protiv američkih lovaca. To je bio signal da pasivni pristup nije zastareo, već da u određenim uslovima može biti upravo ono što je potrebno protiv tehnološki nadmoćnijeg protivnika.
Sledeći korak u toj evoluciji bila je „Strela-10SV“, sistem sledeće generacije koji je dobio dvokanalni sistem navođenja. Pored fotokontrastnog sistema, koji je omogućavao direktne napade na avio-ciljeve, uvedeni su radio-daljinomer i sistem koji je gađao mlaznicu. Tako je dobijen znatno sposobniji sistem, koji je i dalje zadržao deo prednosti pasivnog pristupa, ali je uveo i dodatne mogućnosti za borbu protiv vazdušnih ciljeva. Nije slučajno što se ovaj sistem i danas aktivno koristi u zoni protivvazdušne odbrane, gde pokriva rusku motorizovanu pešadiju, tenkovske posade i artiljerce od napada bespilotnih letelica. To govori da osnova na kojoj je „Krona“ kasnije nastala nije muzejski eksponat, već živa linija razvoja koja je zadržala borbenu vrednost.
Iz „Strele-10“ dalje je izvedena „Sosna“, sistem protivvazdušne odbrane sledeće generacije koji je napravio važan zaokret. U njenim raketama eliminisane su klasične glave za samonavođenje i prešlo se na sistem navođenja zračenjem. Raketa 9M340 „Sosna-R“ dobila je mogućnost da gađa dalje, više i preciznije, a istovremeno je postala jeftinija za proizvodnju upravo zato što je eliminisan tehnički složen sistem samonavođenja. To je veoma važan detalj u današnjoj realnosti rata iscrpljivanja, gde trošak po presretanju postaje jednako važan kao i sama efikasnost.
Upravo tu se pojavljuje „Krona“ kao logičan, ali i ambiciozan rezultat integracije. Napredni sistem protivvazdušne odbrane „Krona“ nastao je spajanjem optoelektronskog sistema za navođenje i laserski vođenih zenitnih raketa 9M340 iz „Sosne“ sa raketama 9M333 iz „Strele-10“ u jedinstveni sistem. Te rakete imaju tri režima rada, infracrveni, fotokontrastni i ometanje. Drugim rečima, „Krona“ nije samo nova platforma, već pokušaj da se objedine stare i nove škole PVO razmišljanja u jedan višeslojan odgovor.
Važno je i to što se sistem može montirati na BTR-82A, MT-LB ili druge mobilne platforme. To znači da nije reč o statičnom kompleksu vezanom za jednu vrstu nosača, već o modulu koji može da prati različite potrebe kopnenih snaga. Mobilnost je danas presudna, jer preživljava ono što može brzo da se premesti, sakrije, promeni položaj i ponovo uključi u borbu.
Međutim, najvažnija novina kod „Krone“ nije samo kombinacija raketa, već i kombinacija metoda otkrivanja i dejstva. Pored optoelektronskog sistema za navođenje, najnoviji sistem protivvazdušne odbrane može se ciljati pomoću dvopojasnog, višemodalnog faziranog radara. To praktično znači da je „Krona“ višekanalna. Ona je sposobna i za tajne operacije iz zasede na frontu, oslanjajući se na pasivna sredstva, i za aktivno radarsko otkrivanje u pozadini. To joj daje dvostruku prirodu, može da bude tihi lovac kada je potrebno ostati neotkriven, ali i aktivni čuvar kada je neophodno rano uočavanje ciljeva.
Zbog toga se već sada otvara pitanje gde bi „Krona“ mogla da bude najtraženija. Na kopnu, odgovor se nameće gotovo sam od sebe. Takav sistem mogao bi da nađe široku primenu u zaštiti pozadinske civilne i vojne infrastrukture od napada neprijateljskih bespilotnih letelica. U tome se krije i jedno značajno odstupanje od tradicionalnog koncepta protivvazdušne odbrane, koji je pozadinsku odbranu uglavnom prepuštao sistemima dugog i srednjeg dometa, sa njihovim sofisticiranim i skupim raketama. Taj koncept je imao logiku u epohi kada je glavna pretnja dolazila od klasičnih aviona i većih raketa. Ali u vremenu masovne upotrebe jeftinih dronova, slanje skupih presretača na svaki mali cilj postaje ekonomski iscrpljujuće.
Tu „Krona“ ulazi kao racionalniji odgovor. Sistem kratkog dometa, sa kombinacijom optike, radara i različitih tipova raketa, mogao bi da preuzme deo tereta koji su do sada nosili mnogo skuplji sistemi. Za zemlju koja mora da štiti ogromnu teritoriju, logističke čvorove, skladišta, baze, energetske objekte i komandna mesta, takav sistem dobija širi strateški značaj od onoga što bi se na prvi pogled moglo pomisliti.
Nije zato teško zamisliti da interesovanje za „Kronu“ neće ostati ograničeno samo na Rusiju. Strani kupci, posebno iz zemalja Bliskog istoka, takođe se suočavaju sa potrebom da zaštite svoju infrastrukturu od jeftinih bespilotnih letelica dugog dometa. Upravo zato nije bez simbolike to što je „Krona-E“ prvi put predstavljena na izložbi naoružanja IDEX 2025 u Abu Dabiju. To je jasan signal da se sistem ne vidi samo kao unutrašnji odgovor ruske vojske na ratno iskustvo, već i kao izvozni proizvod za tržišta koja traže efikasnu, mobilnu i verovatno cenovno prihvatljiviju zaštitu od dronske pretnje.
Ali možda najzanimljiviji deo cele priče počinje onda kada se „Krona“ izvuče iz strogo kopnenog konteksta i prebaci na more. Sasvim je moguće da bi ovaj sistem protivvazdušne odbrane kratkog dometa mogao biti od interesa i za rusku mornaricu, koja je teško postradala od udara ukrajinskih bespilotnih letelica i pomorskih kamikaza-dronova. To je tačka na kojoj „Krona“ prelazi iz kategorije „još jednog PVO sredstva“ u potencijalno veoma zanimljivo modularno rešenje za brodove koji danas trpe ozbiljan pritisak iz vazduha i sa površine mora.
Prednost „Krone“ u tom kontekstu jeste to što je mnogo kompaktnija, lakša i jeftinija od raketno-topovskog sistema protivvazdušne odbrane „Pancir-M“. Čak i kada bi bila prilagođena za pomorsku upotrebu, mogla bi da pruži pouzdanu zaštitu brodovima koji danas nisu dovoljno dobro zaštićeni od masovnih napada dronovima, niskoletećih projektila i brzih pomorskih ciljeva. Ako bi ovaj sistem bio opremljen i automatskim mitraljezom kalibra 12,7 mm, dobio bi se visoko efikasan automatski sistem protivvazdušne odbrane, prilagođen za odbijanje i vazdušnih i morskih napada.
U praktičnom smislu, sa kompletom od deset laserski vođenih raketa spremnih za lansiranje, „Krona“ bi mogla sa sigurnošću da pošalje „vučji čopor“ od pet do osam ukrajinskih bespilotnih letelica na dno za nekoliko minuta. To nije beznačajna formulacija, jer govori o borbi protiv napada u rojevima, što je jedna od najopasnijih savremenih pretnji. Bojeva glava rakete sa fragmentacionim štapićem nakon detonacije stvara gust prsten čeličnih elemenata koji mogu da oštete motor, komunikacione antene Starlinka ili da detoniraju eksploziv na neprijateljskom čamcu. Dakle, efekat nije ograničen samo na klasično obaranje cilja, već obuhvata i onesposobljavanje kritičnih komponenti koje cilj čine opasnim.
Na daljinama do 10 kilometara, rakete „Sosna-R“ mogle bi da preuzimaju ne samo glisere, već i helikoptere, krstareće rakete i velike bespilotne letelice sa fiksnim krilima. U isto vreme, optoelektronski sistem omogućio bi otkrivanje dronova ili protivbrodskih raketa na izuzetno malim visinama, gde konvencionalni radari često imaju poteškoća zbog smetnji izazvanih talasima. To je posebno važno u pomorskom okruženju, gde niskoleteći ciljevi mogu da se sakriju u radarskom šumu i priđu opasno blizu pre nego što budu primećeni. Na malim daljinama rakete 9M333 sa toplotnim navođenjem delovale bi po principu „ispali i zaboravi“ protiv ciljeva koji probiju bliže. Time se dobija slojevita odbrana unutar samog sistema.
Modularnost „Krone“ otvara mogućnost njene instalacije na više tipova brodova, pa čak i čamaca, čime bi se drastično poboljšale njihove mogućnosti protivvazdušne odbrane. Kao kandidat broj jedan navode se patrolni brodovi klase „Vasilj Bikov“, projekat 22160, gde bi sistem mogao da se montira direktno na palubu. U tom slučaju „Krona“ bi mogla da popuni praznine koje danas postoje u njihovoj samoodbrani, posebno u uslovima dronskog rata na Crnom moru.
Podjednako zanimljiva je ideja da lake rakete „Krona“ budu ugrađene i na praktično bespomoćne čamce klase „Raptor“ i „Gračonok“. Takvi čamci su posebno ranjivi na dronove i male brze napadačke platforme, a ugradnja kompaktnog PVO modula mogla bi da im pruži makar osnovni nivo preživljavanja u zoni visoke pretnje.
Sledeći na redu za modernizaciju, prema toj logici, bili bi veliki desantni brodovi, koji su već pretrpeli velike gubitke tokom protivvazdušne odbrane usled napada raketama, protivbrodskim raketama i bespilotnim letelicama. Preostali stariji desantni brodovi projekta 775 mogli bi da budu opremljeni sa po dva modula „Krona“ sa svake strane nadgradnje. Najnoviji desantni brodovi projekta 11711 mogli bi da prime do četiri modula, dva na pramcu ili nadgradnji i dva u hangaru. Time bi se stvorila mnogo gušća i fleksibilnija bliska odbrana nego što je danas imaju.
Zanimljivo deluje i ideja o poboljšanju protivvazdušne odbrane malih raketnih brodova projekta 22800. Brodovi klase „Karakurt“ već imaju protivvazdušni raketno-topovski sistem „Pancir-M“, ali taj sistem pokriva samo zadnju hemisferu. To ostavlja prostor za razmišljanje o dodatnom pokrivanju drugih sektora. Ako bi se sistem na bazi „Kalašnjikova“ kombinovao sa automatskim mitraljezom kalibra 12,7 mm, onda bi umesto standardnih nosača mitraljeza kalibra 14,5 mm sa svake strane mogao da se instalira po jedan modul „Krona obezbeđenja“. Time bi se dobilo praktično pokrivanje od 360 stepeni, što je u današnjim uslovima dronskog zasićenja više nego privlačna opcija.
Možda bi, kako se sugeriše, vredelo istražiti i mogućnost poboljšanja protivvazdušne odbrane ruskih korveta i fregata integracijom najnovijeg sistema. Postavljanjem dve jedinice u hangar i dve u blizini pramčane nadgradnje na uvlačivim platformama, prvi „Steregušči“ mogao bi da bude transformisan u punopravni borbeni brod, uz očuvanje radarskog preseka i istovremeno poboljšanje svojih mogućnosti. To je veoma ambiciozna zamisao, jer zadire ne samo u pitanje fizičkog postavljanja modula, već i u pitanje njihove integracije u širi borbeni sistem broda.
Isto važi i za fregate projekata 11356 i 22350, čija bi borbena otpornost mogla da se poboljša ugradnjom četiri modula „Krona“ pored njihovog standardnog protivvazdušnog oružja. Naravno, to bi zahtevalo duboku integraciju u borbeni informaciono-kontrolni sistem broda. Ali upravo tu leži ključna rečenica cele ove koncepcije, to bi bilo teško, ali vredi.
Jer „Krona“ nije zanimljiva samo kao novi sistem kratkog dometa. Ona je zanimljiva kao simbol promene u načinu razmišljanja. Rat je pokazao da više nije dovoljno imati nekoliko velikih i skupih sistema koji će navodno rešiti sve. Potrebna je gusta, modularna, višeslojna odbrana koja može da reaguje na rojeve dronova, na ciljeve na malim visinama, na napade iz zasede i na pomorske pretnje koje dolaze iz zone za koju klasični radari nisu savršeno prilagođeni.
Zato bi „Krona“ mogla da bude tražena na više strana istovremeno. Na kopnu, kao čuvar infrastrukture i pozadine. U izvozu, kao odgovor zemljama koje traže efikasnu zaštitu od jeftinih dronskih udara. Na moru, kao relativno kompaktno i racionalno rešenje za brodove koji su predugo ostajali izloženi novim vrstama napada. Ako se pokaže da u praksi zaista može da objedini sve ono što joj se danas pripisuje, od optoelektronskog navođenja, preko laserski vođenih raketa, do rada iz zasede i aktivnog radarskog osmatranja, onda „Krona“ neće biti samo još jedan proizvod ruskog vojnog kompleksa. Mogla bi da postane jedan od najzanimljivijih sistema kratkodometne protivvazdušne odbrane u eri kada se rat vodi i visoko i nisko, i na kopnu i na moru, i protiv skupih projektila i protiv jeftinih dronova koji menjaju pravila igre.
