Prva pomoć na ratištu

U senci medijskih zvezda Specijalne vojne operacije u Donbasu, kindžala, cirkona, kalibara, gerana, kamova i himarsa, na beskrajnim stepama, u hiljadama rovova borci, kao crvići, pokušavaju da prežive u svojim rovovima i zaklonima koliko god duže mogu.

Kad nekoga i nešto pogodi, u najvećem broju slučajeva oslonjen je na svog saborca, često i na samog sebe, a najređe na organizovanu medicijsku službu kojoj treba vremena i povoljnih okolnosti da dođe do ranjenika – i obratno. Kao i u svim ratovima ovoga sveta do sada, vojnik mora da se pouzda u prvu pomoć.

Čovek ne treba da bude školovan medicinski radnik da bi nekome pomogao. Prva pomoć je u današnjim uslovima čak i predmet opšte kulture jer je presudna u mnogim situacijama. Okruženi smo brojnim opasnostima, od sopstvene kuće do posla i ulice. U Francuskoj oko 80.000 ljudi godišnje nastrada u kućnim nesrećama (stepenice, kupatilo, struja, kotlarnica, priručna radionica, itd).

O tome koliko je prva pomoć dragocena, svedoči podatak da je komplet prve pomoći obavezan deo opreme u svim prevoznim sredstvima, radnim organizacijama, ustanovama, itd. Dok ne stigne hitna pomoć i ugrožena osoba se ne prebaci u stacionarnu ustanovu, često će upravo ona nekome spasiti – ili okončati život. Vozači, rudari, vatrogasci, radnici s opasnim materijama, građevinari, pa i sportisti…

Ipak, ratište je to mesto gde je prva pomoć od presudne, vitalne važnosti. Iz rova je teško pozvati hitnu pomoć, a ponekad i nemoguće transportovati ranjenog na sigurno. Stoga smo prepušteni sami sebi, svojoj veštini, prisebnosti i onome što priručno, na licu mesta, raspolažemo.

Najsloženiji vid pružanja prve pomoći je ona koja se obavlja tokom borbenog dejstva, pod vatrom protivnika, stoga se ona najviše i izučava. Tada su ugroženi i ranjenik i onaj koji mu pomaže, a svedena je na ono što se našlo pri ruci. Ako je to individualni komplet prve pomoći, to je već dobar znak da je ranjenik bio pripravan za nastalu situaciju.

Univerzalna uputstva

Radi pružanja prve pomoći u toku borbe neophodno je da se pridržavamo sledećih uputstava (koliko je to moguće) koja su rezultat iskustva mnogih savremenih armija:

1. Najbolja pomoć povređenom je potiskivanje, odbacivanje protivnika. Ono što je dobro za ranjenika (angažovanje ljudi oko njega) često nije dobro za ukupnu situaciju. Možda spasilac neće moći da se približi ranjenom i da mu pomogne usled dejstva neprijatelja. U tom slučaju ranjenik, ako je svestan, mora da pristupi samopomoći. Najbolje je da jedinica nastavi borbu prikrivajući pomoć ranjenom.
2. Nije svako ranjavanje izbacivanje vojnika iz stroja. Kod lakših rana vojnik može da izvrši samopomoć i da nastavi borbu.
3. Vojnik je dužan da poznaje prvu pomoć i da najpre sam sebi pomogne. Ukoliko je ranjenik u situaciji da mu se ne može prići, on savete prima glasom ili putem radio veze.
4. Davalac pomoći treba da zaštiti ranjenika od daljih povreda ili smrti. Skloniti ga s linije vatre i pripremiti plan za moguću evakuaciju.
5. Ukoliko se ranjenik nalazi na mestu požara ili postoji mogućnost za njegovo izbijanje, onda evakuacija mora da bude prioritet. Posle toga se pristupa gašenju ili lokalizovanju požara i davanju prve pomoći.
6. Ako je moguće, okrenuti ranjenog na stomak stoga što se u obuci za pružanje prve pomoći ne vežbaju postupci kojima se na složen način uklanjaju smetnje iz disajnih puteva. To se obavlja u poljskoj bolnici. Ležanjem na stomaku sprečava se gušenje jezikom, zemljom ili krvlju.
7. Istovremeno s pružanjem prve pomoći planira se i evakuacija. Ukoliko ranjeni nije u stanju da se brine o sebi, onda je evakuacija prvenstveni postupak. Plan evakuacije treba da uključi:

• Broj žrtava i njihovu trijažu (stepen ugroženosti).
• Procenu ko je od ranjenih sposoban za dalju borbu.
• Koliki je i kakav rizik za spasioca.
• Koji je najbolji način evakuacije.
• Masa (težina) ranjenog.
• Pre evakuacije pokušati komunikaciju s ranjenikom, upoznajući ga s planom i mogućnošću da ponovo budu meta napada.
• Ukoliko je moguće, sa ranjenim se evakuiše i njegovo oružje, a posebno oprema za komunikaciju ili dokumenta ako ih je imao sa sobom.

Kakav je postupak ako evakuacija nije moguća?

Mora se improvizovati i smisliti način da se ranjenik i onaj ko mu pruža pomoć zaštite koliko je moguće od neprijateljskog dejstva. Treba izvesti privremenu, lokalnu taktičku evakuaciju i premestiti se u najbliži zaklon.

Na ratištu postoje nepisana (ali i pisana) pravila u koje spada i to da se ne dejstvuje po bolničarima i ranjenima, ali metak i granata ne biraju, pa se bolničar isto tako može naći u ulozi žrtve; mogućnost pogibije se povećava sa svakom intervencijom. Američka iskustva u Vijetnamu, a kasnije i sovjetska u Afganistanu, govore da se u tom slučaju mora pozvati vazdušna podrška, angažovati snajperi ili oklopna vozila koja bi predstavljala štit.

Poslednja stavka na koju treba da se uzda onaj koji pruža prvu pomoć je sreća i slučajnost. Stoga je potrebno da svi na ratištu budu spremni za takve sitaucije. Kada je reč o medicinskoj obuci, protokol pomoći stradalima od vatrenog oružja istovetan je kod primena na žrtvama saobraćajnih nesreća.

Prva pomoć u JNA i VS

Vojska je na ovom prostoru imala mnogo iskustva s ratovanjem i njegovim posledicama, u koje spadaju i ranjavanja, odnosno traume svih vrsta. Stoga su i JNA i VS tom problemu pristupale vrlo ozbiljno kroz određene vidove obuke i opremanja sastava, od individualnog, preko formacijskog sanitetskog obezbeđenja na svim nivoima.

Svaki vojnik mora da ima pri sebi jedan komad ”zavoja prvog individualnog”. To je jedino formacijsko sredstvo koje pojedinac ima pri sebi. Reč je o zavoju na kome se nalazi jedan pokretni tampon (kao na kajišu) koji služi da se pokrije prostrelna rana, a sama obloga (pakovanje) zavoja je plastično, pa može poslužiti za pneumatoraks (zaštitu prostrelne rane pluća i olakšavanje disanja) ili zaustavljanje obilnog krvarenja.   

Najčešći uzroci stradanja i smrtnog ishoda u današnjim sukobima:

1. Krvarenje. Ono može biti spoljno i unutrašnje. Najopasnije je arterijsko jer se teško zaustavlja i za njegovo saniranje potrebna je hitna, trenutna reakcija. Unutrašnje krvarenje je dugoročno opasnije i ono se tretira u stručnim jedinicama (poljskoj ili stacionarnoj bolnici). Unutrašnje krvarenje može biti stomačno ili plućno. Ovo drugo prepoznaje se po mehurićima u krvi i nešto je svetlije boje. U zavisnosti da li je vensko, kapilarno ili mešovito, krvarenje se uspešno može zaustaviti digitalnom kompresijom, kompresivnim zavojem, poveskama (Esmarhova je stanardna), ali i drugim pomoćnim sredstvima (kajiš, zavoj kojim se pomoću grane ili drugog predmeta zateže poveska, itd).
2. Prestanak disanja i rada srca.
3. Stanje šoka. Šok je vanredno stanje organizma izazvano bolom, dehidriranjem, strahom i panikom. U tom slučaju veoma je važan psihološki pristup osobe koja pruža pomoć – mora se smireno razgovarati s ranjenim, održavati ga u stanju budnosti i koncentracije, ohgrabrivanjem i davanjem formacijskih lekova – morfina ili infuzije.  
4. Opekotine i ”kraš povrede”. Opekotine dovode do šoka, otežanog disanja, pa i kome. ”Kraš povrede” su izazvane padom teških predmeta na mišićno tkivo i telo žrtve (građevinski delovi, komadi tehnike, itd). Oni dovode do nagnječenja ili kidanja tkiva.
5. Nestrucno obavljeno izvlacenje i transport ranjenika. U žurbi se često preskoče elementarni postupci i procedura. Najčešće dolazi do zaboravljanja na imobilizaciju (ona traži pažljiv postupak i vreme, što pod vatrom ili stresom nije uvek moguće). U medicinskoj praksi postoji izraz ”zlatni sat”, nepisano pravilo da se ranjenik mora u tom roku dostaviti najbližoj sanitetskoj službi. U svakom slučaju, što pre se ranjenik pravilno prebaci, veće su mu šanse da će preživeti.

Procedura ukazivanja prve pomoći.

1. Početna procena (procena okruženja, dejstva neprijatelja, položaja ranjenika i drugih opasnosti za njega, mogućnosti za pružanje pomoći, identifikacija vrste i obima povrede, njena kategorizacija; postavljanje prioriteta u pružanju prve pomoći).
2. Zaustavljanje krvarenja. Sva ranjavanja povlače za sobom i krvarenja, pa se u ovoj fazi tome i pristupa i to što pre. Vrši se kompresija ranjenog mesta i vena, tamponizacija i previjanje.
3. Provera disajnih puteva i rada srca. Ukoliko nema obilnijeg krvarenja ili smo ga zaustavili, kod osobe koja ne diše ili diše otežano proveramo disajne puteve (usta, nos, dušnik, grlo) i čistimo ih. Postupak se zove ”gledam-slušam-osećam”. Glava ranjenika se zabacuje blago unazad kako bi se oslobodili disajni putevi. Pristupa se, po potrebi, veštačkom disanju i masaži srca.
4. Opekotine. One nastaju hemijskim, toplotnim i radijacijskim putem. Na ratištu se koristi napalm, fofsorne bombe, ali i vatra od pogođenih vozila i sredstava. Hemijske opekotine nastaju dejstvom kiseline ili belog fosfora, a klasične opekotine od vatre. Opekotine se dele na četiri stepena, u zavisnosti koliko su duboko zašle u tkivo i na kojoj površini. Najpre gasimo ranjenika. Zatim proveravamo da li diše. Proveramo disajne puteve, čistimo ih ako treba. Hemijske opekotine tretiramo ispiranjem vodom. Nikada se ne skida odeća vojnika jer se s njom može povući i tkivo i pokidati delovi tela koje je vatra kauterizovala. Time bismo naneli možda još veću štetu nego sama vatra. Sledeći postupak, posle gašenja i pranja je stavljanje prvog zavoja i plastične folije preko njega koju hermetizujemo koliko god je moguće.Time se sprečava isparavanje tečnosti iz rane i stalno održava okolina rane vlažnom. To usporava odumiranje delova tkiva i umanjuje bolove. Ranjeniku treba davati što više tečnosti, oralno ili infuzijom, sredstvo protiv bolova i što pre evakuisati. Važno je i proceniti koji deo tela je opečen. Kod opekotina trećeg i četvrtog stepena koje zahvataju više od 50% tela, smrtnost je gotovo stoproentrna, čak i ako sve uradimo kako treba.
5. Šok stanje. U stanje škola se može doći zbog gubljenja telesnih tečnosti, pada temeprature, jakih bolova ili straha. Bolesnik se mora utopliti, dati mu infuziju i postaviti ga što udobnije da bi manje patio, čime se postiže smirivanje.
6. Kraš povrede. One, kako smo naveli, nastaju padom tupih i teških predmeta, gnječenjem ili kidanjem tikva. Treba osloboditi osobu iz ruševina ili ispod prepreke i pristupiti navedenim procedurama, uz hitnu evakuaciju.
7. Kada smo obavili prethodne radnje, pristupamo imobliziaciji koja se primenjuje UVEK pre transporta ili pomeranja, pogotovo ako procenimo da je povređen kičmeni stub ili je došlo do preloma kostiju, uočava se strano telo u rani, itd. Imobilizacija se vrši formacijskim i priručnim sredstvima (udlage, vojnički ašovčić, daske, čak i delovi nameštaja).
8. Trijaža i transport. Trijaža se obavlja kada je saniran većih broja ranjenika na jednom mestu. Njen cilj je da se proceni stanje ugroženosti i prioritet transporta ranjenika. Ako treba, pridodati i grupu za obezbeđenje, bez obzira da li je praksa na ratištu pokazala da se poštuje Ženevska konvencija ili ne.

Kada se ranjenik živ (svestan ili nesvestan) bezbedno evakuiše u formacijsku ustanovu, smatra se da je postupak prve pomoći okončan i odgovornost za njegovu dalju sudbinu preuzimaju drugi organi. Sve ovo navedeno deluje složeno kada se pročita prvi put. Međutim, ratna praksa je pokazala da je pravilna, pa i improvizovana prva pomoć u borbi spasila veliki broj života. Bolje ikakva nego nikakva.