U složenoj geostrateškoj i geopolitičkoj situaciji, pred očito sve neminovnijim ratom sa Portom, ali i prema planovima zacrtanim Protokolom tajnog ugovora o savezu i trajnoj pomoći između Srbije i Crne Gore od 5. i 28. oktobra 1866, pred Crnom Gorom se kao imerativ nametala nabavka savremenog oružja.
U tom cilju, knjaz Nikola je planirao da iskoristi trenutno dobre odnose i sa Rusijom i sa Austrijom. Tako je 17 decembra 1868 godine obavestio zastupnika ministra inostranih dela Srbije, Radivoja Milojkovića, da namerava da poseti barem neke dijelove Njemačke i Rusije na nekolike sedmice. Knjaz Nikola, kneginja Milena, vojvode Đuro Dragov Petrović, Stanko Ivov Radonjić, Ilija Plamenac i serdar Savo Plamenac krenuli su na put u Rusiju brodom do Trsta a, potom, železnicom preko Beča, u St. Peterbug, gde su stigli 8. januara 1869. godine. Knjaza je car Aleksandar II primio 10. januara. Tom prilikom je ruski imperator crnogorskog knjaza darivao dragocenom zlatnom sabljom, sa imenom Njegovog Veličanstva ispisanim brilijantima a kneginju Milenu je odlikovao ordenom Svete Velikomučenice Katarine. Crnogorska delegacija je iz Rusije za Berlin krenula 10. februara. U nemačkoj prestonici je boravila do 14. februara.
U tom periodu je knjaz Nikola obišao firmu Ludwig Löwe a imao je susrete sa kraljem Vilhelmom I, predsednikom pruske vlade Bizmarkom i turskim poslanikom Aristarhi-bejom. Crnogorska delegacija je iz Berlina u Beč stigla 16 februara, a knjaz je odseo u omiljenom hotelu Kod zlatnog jagnjeta. Kao ordonans-oficir određen mu je austrijski kapetan II klase pešadijskog puka br. 48 iz Nađkanjiže, Gustav fon Temel, inače budući austrougarski ministar-rezident u Cetinju. Delegacija je u Beču boravila do 19 februara 1869 godine.
Boravak u Rusiji i Austriji se pokazao kao idealna prilika za nabavku ostragpunećeg oružja za crnogorsku vojsku. Knjaz Nikola je, naime, tokom boravka u St. Peterbugu uspeo da izdejstvuje novčanu pomoć neophodnu za modernizaciju crnogorskog naoružanja.
S druge strane, upravo za vreme Nikoline posete, u Rusiji se privodio kraju rad na izboru prve konvertovane jednometne ostragpuneće puške. Komisija za izbor oružja (Оружейная комиссия, naslednica starog Комитета об улучшении штуцеров и ружей) započela je radove još sredinom 19. veka. Komisiji je prve informacije o konverzionom sistemu austrijskog podanika češkog porekla, konstruktora Silvestra Krnke, 20. aprila 1867. poslao pukovnik Lajb-gardijskog ulanskog puka baron Teokar Fjodorovič fon Han.
Han se, naime, u Rumuniji lično upoznao sa Krnkom i od njega dobio sve podatke o oružju. Pukovnik je nakon povratka ”sa odsustva u inostranstvu”, iz Beča u St. Peterburg uskoro doneo i jedan egzamplar Krnkinog oružja. Komisija je ispitivanja ovog oružja na Volkovom polju započela u julu iste, 1867. godine. Uporedni testovi sa ostalim predloženim sistemima trajali su dve godine. Dva dana pre Nikolinog prispeća u St. Peterburg, tačnije, 11. januara 1869, u rusku prestonicu je sa dva primerka svoje puške doputovao i Silvester Krnka, što je označilo početak završnih testova u cilju opredeljenja između njegovog i domaćeg sistema mornaričkog poručnika Baranova. Konačno, 30. marta 1869, naredbom cara Aleksandra II, u naoružanje ruske armije je uvedena konvertovana puška kalibra 6”’ (6 linija, 15,24 mm) sistema Krnka M1869 (Стрелковая переделочная винтовка системы Крнка образца 1869 г.).
Knjaza Nikolu je tokom boravka u ruskoj prestonici pukovnik Han upoznao sa puškom konvertovanom po sistemu Krnka i napomenuo mu da je prerada sprednjača na ostraguše po istom principu jednostavnija, brža i jeftinija (jedinična cena 6 rubalja) od ostalih inostranih sistema. Od ne malog značaja za Nikolu je bila i informacija da je Krnka sklopio ugovor sa Crnoj Gori poznatim fabrikantom, Tomasom Sederlom, o proizvodnji konverzionih zatvarača ili novih pušaka po njegovom sistemu. Krnka, naime, nije imao političke veze koje bi protežirale njegova rešenja, niti finansijska sredstva i proizvodne pogone u kojima bi izrađivao zatvarače i puške. To ga je primoralo da krajem 1868. godine stupi u kontakt sa austrijskim kapetanom fregate na raspolaganju, članom Centralne kancelarije ratnog odeljenja Ministarstva mornarice baronom Edvardom Hohenbrukom, kao i bečkim puškarima Brunom Bartom iz Rihnova na Knježnoj i Tomasom Sederlom.
Četvorica partnera su 3. januara 1867. sklopili ugovor da zajedno eksploatišu ostraguše sistema Krnka. Istim ugovorom Sederl je dobio petogodišnje ekskluzivno pravo na proizvodnju pušaka krnka u svojoj fabrici u bečkom predgrađu Otakring, bilo da je u pitanju domaća ili inostrana narudžbina, bez obzira da li se radi o oružju prijavljenom od strane samog Krnke, Barta ili Hohenbruka. Ukoliko bi dobio neku narudžbinu iz inostranstva, Sederl se obavezao da će u roku od četiri nedelje proizvesti deset pušaka za demonstraciju i testiranje u toj zemlji.
Fabrikant je u tom slučaju trebalo da plati ostaloj trojici partnera po 20 krajcara od prodajne cene svake puške transformisane na Krnkin sistem. S druge strane, Bart i Hohenbruk su se istim ugovorom obavezali da Krnkinu konstrukciju patentiraju u Pruskoj, Rusiji, Engleskoj, Belgiji, Švajcarskoj, Italiji i SAD, bez prava da patentne zahteve podnose pod svojim imenom. Profit od prodaje partneri bi delili podjednako. U slučaju proizvodnje pušaka po sistemu Krnka u inostranstvu, odnosno, izvan pogona u Otakringu, Sederl bi dobijao po 50 krajcara od svakog primerka. Inače, Krnka status u zajedničkoj kompaniji osigurao patentom br. 3679/497 za svoj sistem zatvarača koji je dobio 1. marta 1867. i koji je postao sastavni deo prvobitnog ugovora sa partnerima.
Dobro obavešten o odnosima Krnke i Sederla, Nikola se u Beču sastao sa fabrikantom radi pregovora o narudžbini pušaka. Temel je u dogovoru sa Sederlom omogućio Knezu da pušku lično isproba na vojnom strelištu Turski šanacu 18. bečkom becirku Vering. Zadovoljan rešenjem, Nikola je početkom februara 1869. potpisao ugovor sa Tomasom Sederlom o izradi 2500 pušaka sistema Krnka (prvog sistema, konstrukcija iz 1866. godine) na sjedinjeni metak 14,8×40 mmR, sa rokom isporuke do kraja maja tekuće godine. To, praktično, znači da je Crna Gora sistem Krnka usvojila mesec dana pre Rusije, a prva se opredelila i za municiju sa mesinganom čahurom. Radilo se o konstrukciji metka koju je Krnka, u saradnji sa pukovnikom Hanom, predložio 1867, a za koje je 15. juna 1868. dobio austrijski patentni list br. 10688/948 (u ugarskom delu monarhije konstrukcija je bila zaštićena privilegijom br. Z 8404). Krnka je pravo na proizvodnju sjedinjene municije sa centralnim paljenjem u januaru 1869, za 500 guldena, takođe ustupio Tomasu Sederlu. Da bi se osigurao da će moći da u potpunosti ispoštuje ugovor, Sederl je od Ministarstva inostranih poslova odmah izdejstvovao dozvolu za izvoz pušaka u Crnu Goru.
U znak zahvalnosti za prvi ugovor za proizvodnju pušaka po Krnkinom sistemu, Sederl je za knjaza Nikolu izradio jedan lovački karabin istog sistema ali u kalibru 11 mm (za metak 11,3×35,6mmR Werndl) i Dvorskom liferantu njegovog Carskog i Kraljevskog Veličanstva, bečkom oružaru Antonu Mulaču, poverio ukrašavanje oružja duborezom, floralnim motivima i tauširanjem zlatnim nitima. Na cevi, kućištu zatvarača i medaljonu kundaka ugravirani su natpisi ”Patent Krnka”, ”Thomas Sederl in Wien”, ”Krnka Patent”, ”A. Mulacz in Wien”, ”Ant. Mulačž / v Vidni” i ”Für Sr. Hoh. (Seine Hochait) / Fürst von / Montenegro”. Karabin je Nikoli uručen kao poklon nakon uspešno realizovanog ugovora o isporuci pušaka. Dužina karabina bila je 1200 mm a dužina cevi – 700 mm (sa 4 žleba). Puška je danas u zbirci Vojnog muzeja u Beogradu, inv. br. 4943.
Kapetan Temel je 8/20 februara 1869. izvestio austrijskog ministra inostranih dela, Fridriha fon Bajsta da je … (po preporuci ruskog barona Hana) Knjaz (Nikola) zaključio pogodbu s ovdašnjim fabrikantom (Silvestrom) Krnkom da mu u roku od tri meseca liferuje 2500 ostraguša (kalibra 14,8 mm /.58). Ruski novac za isplatu porudžbine nalazi(o) se već u (ruskom) poslanstvu (u Beču)… Kao jedan od neposrednih očevidaca prijema pušaka (u Cetinje prispeo avgusta 1870), kapetan Jovan L. Vlahović, navodi da je u februaru 1869, na proputovanju kroz Beč tokom povrata iz Rusije, knjaz Nikola, prihvatajući sistem koji mu je predložio konstruktor Tomas Sederl, naručio dve hiljade pušaka iglenjača … (fusil a aiguille systeme Tomas Sederl).
U Beču su u cilju realizacije ugovora, izrade oružja i nabavke kako gotove municije tako i uređaja za njenu elaboraciju u Crnoj Gori, ostali Božo Petrović Njegoš, vojvoda Stanko Ivov Radonjići puškar Todor Denda. No, Sederl nije uspeo da ispoštuje ugovoreni rok. Vojvoda Radonjić je tek u avgustu 1869. obavijestio knjaza Nikolu da je Sederl poslao dva kontigenta od po 1000 pušaka a da će preostalih 500 biti ekspedovano uskoro, nakon proba ispucavanjem fišeka izrađenih po Krnkinom principu. Zastoj u isporuci je, naime, nastao upravo zbog municije. Ugovorom iz februara je bilo predviđeno da se iz Krnkine fabrike, uz 2500 Sederlovih pušaka, isporuče i gotovi komleti bojevih metaka, te da se jedan Crnogorac obuči u laboraciji kako bi se dalja prizvodnja nastavila u Crnoj Gori. No, austrijsko Ministarstvo spoljnih poslova je permit (dozvolu) izdalo samo za puške pa je na granici zadržana kompletna prva pošiljka. Da situacija bude teža, Austrija je pooštrila izvoz oružja zbog Bokeljskog ustanka. Zahvaljujući vezama u bečkoj administraciji, Sederl je naknadno urgirao da se dozvola proširi i na municiju. Stanko Radonjić je i lično posetio ministra Bajsta, zahvalio mu u ime Knjaza za dotadašnju predusretljivost i dobio obećanje da će biti regulisano i pitanje izvoza fišeka. Za to vreme, u Krnkinom pogonu se majstor Vladimir obučio u pravljenju municije i samostalno elaborisao metke za testiranje poslednjeg kontigenta od 500 krnki. Knjaz Nikola je 21. avgusta 1869. obavestio Visoko Knjaževsko Namjestinštvo u Beograd da je nabavio u Beču 2500 novih pušaka. Polovina te svote već je unešena u Crnu Goru (do sredine avgusta), a (za) drugu polovinu (se nadao) da će naskoro prispjeti. Po svemu sudeći, Sederl je kompletan kontigent pušaka i gotove municije isporučio do 19 decembra 1869. godine. Dnevni list ”Crnogorac” je 16. juna 1871. demantovao vesti da su puške dobijene na poklon od Austrije, navodeći da ih je kupila Crna Gora za svoje rođene novce u jednoj bečkoj fabriki. I Vlahović je zapisao kako su ..krajem iste (1869) godine, bez obzira na izvesne prepreke koje je činila Austrija, sve puške krnka dopremljene su u Crnu Goru a do 1871. su podeljeno Gardi.
Većina izvora navodi kako je, u želji da uveća broj ostraguša u naoružanju vojske, Crna Gora 1874 i 1875 godine kod Tomasa Sederla naručila adaptaciju na Krnkin sistem 4500 lorencovih sprednjača, nabavljenih 1865. godine. Istovremeno, kod Sederla su kupljeni zatvarači M1867 sa utisnutim monogramom ”NI” pod krunom, koje su Crnogorci iskoristili da u oružnoj radionici u Rijeci Crnojevića na Krnkin sistem adaptiraju 200 lovačkih štuceva, dobijenih od Franca Jozefa 1865 godine. No, uvidom u sačuvane primerke oružja, po svemu sudeći je oružje nabavljeno 1869. godine predstavljalo adaptirane sprednjače na Krnkin sistem iz 1866, a 1874. godine su naručene nove puške M1867. Naime, na puškama sa Krnkinim zatvaračima M1867 ugrađene su nove tabanske daščice tipa lorenc M1862 – proizvod firme Leopolda Gasera iz 1874 i 1875. godine, što jasno potvrđuju žigovi ”LG/874” i ”LG/875”. Puške su opremljene čeličnim blok-zatvaračem, kućištem i udaračem sistema Krnka M1867 i zadnjim nišanom sa podelom na preklapači od 300 do 1100 koraka. Kundak i okovi rađeni su po uzoru na austrijsku pušku sistema Verndl M1867. Svako oružje na glavi kućišta zatvarača nosilo je žig proizvođača ”TH. SEDERL”, na gornjoj strani tela zatvarača – oznaku sistema ”PATENT KRNKA”, a na gornjoj strani cevi, pri kućištu zatvarača, inicijal Nikole I Petrovića (NI) pod krunom i žig bečke komisije za prijem oružja – austrijskog orla. Dimenzije puške takođe odstupaju kako od pešadijskog oružja, tako i lovačkog štuca sistema Lorenc. Dužina puške je, naime, 1220 mm, dužina cevi žljebljene sa 4 oluka – 840 mm, kalibar je 14,8 mm a ukupna masa oružja iznosi 4140 grama.
Štucevi adaptirani u Obodu zadržali su većinu karakteristika Jägerstutzen-a sistema Lorenc M1854. Minimalno je izmenjen oblik tabanske daščice (uglavnom proizvodnje 1860 godine), mali danski lučni zadnji nišan zamenjen je klasičnim, sa preklapačom i gajkom, a na zadnji deo cevi ugrađen je zatvarač krnka M1867 sa inicijalom ”NI”. Adaptirani štuc bio je dug 1100 mm, osmougaono facetirna cev dužine 700mm sa oblim završetkom, žlebljena sa 4 oluka, kalibra 14,8 mm, a ukupna masa oružja iznosila je oko 4300 grama. Suprotno tome, sačuvana pešadijska puška po formi potpuno odgovara sprednjači lorenc M1854/II, na tabanskoj daščici nosi godinu proizvodnje 1860, ugrađeni krnkin zatvarač je prema konstrukciji iz 1866 godine a na oružju je zadržan i originalni preklopni nišan za distance do 900 koraka (675 m). Ukupna dužina puške je 1330 mm, dužina cevi sa 4 žleba – 945 mm, kalibar -14,8 mm a masa – 4200 grama.
Zanimljivo je da je, verovatno usled hroničnog nedostatka sjedinjene municije sa metalnim čahurama, 1875. godine izrađen prototip (ili mala serija) lovačkih štuceva lorenc konvertovanih na Krnkin zatvarač ali sa perkusionim paljenjem, na metak sa perforiranom, papirnom čahurom. Jedini primerak ovog retkog oružja čuva se u muzejima Cetinja.
U svakom slučaju, Crna Gora je tokom rata sa Osmanskom Imperijom 1876-1878 godine raspolagala sa 7200 ostraguša 14,8 mm sistema Krnka, što svakako nije bilo dovoljno niti proporcionalno daleko bolje naoružanoj turskoj vojsci.
Puška i štuc 14,8mm sistema Krnka M1866/1867
- Kalibar, mm: 14,8
- Metak: 14,8×35 mmR
- Dužina cevi, mm: 840 (945) (štuc – 700)
- Broj žlebova: 4, uvijanje udesno
- Ukupna dužina, mm: 1220 (1330) (štuc – 1100)
- Broj metaka: 1, zatvarač kladasti, obrtni u poprečnoj ravni
- Masa, g: 4140 (4200) (štuc – 4300)
- Vo, m/s: 330
