Nakon početka Prvog svetskog rata, carska Rusija je na sve strane tražila pomoć u oružju za svoju milionsku armiju. Tokom novembra 1914, Ugovor o kupovini potpisan je i sa SAD. Kako je garant otplate duga za isporučenu robu bila britanska vlada, kompletan kontrakt je nazvan ”Anglijskim zakazom”. Tako je kod ”New England Westinghouse Company”, Chicopee Falls, Springfild, naručeno 1,8 miliona, a kod ”Remington Arms-Union Metallic Cartridge Co” – 1,5 miliona pušaka 7,62×54 mmR Mosin-Nagant M1891 (”Vestinghaus” je do oktobarske Revolucije isporučio 769.520 a ”Remington” – 840.310 pušaka).
Dalje, ”Winchester Arms Company” prodala je Rusima 293.816 repetirki Vinčester M1895 (ruski Obrazec1915) u kalibru 7,62x54mmR, dok se ”Colt Pt. F. A. Mfg. Co”, Hartford, obavezala da isporuči neopoznat broj mitraljeza 7,62x54mmR Colt M1914, te 14.500 komercijalnih Kolt Gavernment pištolja M1911 u kalibru .45 (11,43 mm). Prema sačuvanoj dokumentaciji, ovi pištolji su poticali iz produkcije 1915. i 1916. godine, a imali su serijske brojeve iz dijapazona od 50.000 do 85.000. Inače, od vojnog kontrakta za američku vojsku razlikovali su se po daleko luksuznijem finišu; poliranim površinama sa plavim brunom. Svaki pištolj je na levoj strani rama, u duhu Ugovora iz 1914, nosio ćirilski natpis ”АНГЛ.(IЙСКIЙ) ЗАКАЗЬ”.
Oružje je brodovima transportovano iz američkih luka doArhangelska i Murmanska, a odatle, transsibirskom železnicom do Peterburga.
Do oktobarske Revolucije, koltovi su uglavnom podeljeni komandnom sastavu ruske carske armije, te nekim pripadnicima Posebnog Korpusa Žandarmerije i tajne policije Ohrana. Ne zaboravimo da su ”Otdeljnij (Posebni) Korpus Žandarmov”, te ”Moskovska” i ”Peterburška Stoljičnaja (prestonička) Policija”, kao privilegovane snage, od ranije dužile specifično oružje, različito od standardnog ruskog vojnog – pištolje 9 mm BL Browning M1903.
Neposredno nakon februarske Revolucije, 6. marta 1917, privremena vlada Kerenskog raspustila je Posebni Korpus Žandarmerije; tri dana kasnije, ugašen je i specijalni Department policije, odnosno, famozna tajna policija Ohrana. Novi, Narodni komesarijat Unutrašnjih poslova (NKVD) Rusije, ustanovljen je nakon oktobarske Revolucije, 8. novembra 1918. godine. U sastavu NKVD-a, kao specijalni organ za borbu protiv kontrarevolucije i sabotaža, 20.decembra iste godine formirana je Sveruska posebna komisija (VČK, popularna kao ČeKa; 6. februara 1922. reorganizovana je u Državnu političku upravu – GPU a, 15. novembra 1923, u Opštu ili Saveznu, OGPU). Radi obavljanja operativnih zadataka, VČK je imala na raspolaganju specijalne oružane formacije, koje su predstavljale embrion Unutrašnje Vojske (VV). Dekretom od 19. avgusta 1918, sve oružane snage Rusije objedinjene su pod ”Narkom vojnih poslova NKVD-a” – NVD. Prema ”Propisu o vojsci posebne namene” od 28. maja 1919, u sastavu NKVD-a osnovana je Vojska unutrašnje odbrane Republike (VOHR) a, 1. septembra 1920, Vojska unutrašnje službe Republike (VNUS). Četiri meseca kasnije, manji deo VNUS-a pretpočinjen je Oružanim snagama, dok je VOHR i ostatak VNUS-a inkorporiran u Vojsku VČK-a. Od 1921, ove formacije, da bi se razlikovale od Pogranične vojske, počinju da se nazivaju Unutrašnjom vojskom (VV).
U skladu sa ”Propisom o vojsci posebne namene”, 17. juna 1924, formiran je prvi odred posebne namene (OSNAZ), iz koga će nastati legendarna moskovska divizija Unutrašnje Vojske, ”F. E. Đeržinski”. Jula 1934. OGPU je inkporporiran u NKVD SSSR kao odeljenje GUGB.
Dve decenije kasnije, 3. februara 1941, Sovjeti su formirali ”Narkom državne bezbednosti” (NKGB), koji funkcioniše do 20. jula 1941, te od 1943. do 1946. godine.
Narodni komesarijati 15. marta 1946. preimenovani su u Ministarstva, tako da je NKVD postao Minsitarstvo unutrašnjih dela (MVD) a NKGB – MGB. Specijalni delovi Unutrašnje Vojske (VV) 20. aprila 1946. prebačeni su iz MVD-a u MGB, sa zadatkom da obezbeđuju naučno-istraživačke institucije i Akademiju nauka od industrijske i vojne špijunaže i sabotaža. Posle Staljinove smrti, 6. marta 1953, Berija je MVD i MGB objedinio u MVD SSSR-a, a Unutrašnju vojsku podelio na jedinice potčinjene MVD-u i Ministarstvu odbrane (neka vrsta žandarmerije). Trinaestog marta 1954, MVD je potpuno reorganizovan, pri čemu je novoosnovani Komitet državne bezbednosti (KGB) preuzeo poslove bivšeg MGB-a.
- Legenda koja traje – Kolt M1911
- Carski Pištolji – Kolt u rusiji
- Pištolj koji su želeli policajci – FN Browning M1900
- Engleski ugovor
Nakon obaranja carskog režima, brauninzi i koltovi postali su statusni simbol pripadnika nove političke policije – Čekista. Tokom masovnih čistki koje je sprovodio prvo Lenjin a, kasnije, u stravičnim razmerama, Staljin, egzekucije su vršene na tipično ruski način – metkom kratkocevnog oružja u potiljak. Nakon ekshumacije masovnih grobnica, devedesetih godina 20. veka, ustanovljeno je da su hiljade žrtava eliminisane zrnima kalibra 11,45 mm – znači, iz američkih koltova M1911.
Koltove iz ”britanskog kontrakta”, tokom burnih dana oktobarske Revolucije Građanskog rata, koristile su, međutim, obe strane. Osim toga, oni su, na izvestan način, u dva slučaja obeležili kraj carskog režima i uspostavljanje novog, komunističkog režima.
Sredinom jula 1918, tada već bivši car, Nikolaj II Romanov, inače poznat kao ”prva šaška (sablja) Rusije”, bio je uhapšen i sa porodicom smešten u domu Ipatijevih, na Voznesenskom bulevaru glavnog uralskog grada Jekaterineburga. Stražu u kući davali su pripadnici Letonskog korpusa, pod komadnom članova lokalne ČeKe. Tokom 16. jula 1918, komandant obezbeđenja, Jakov Jurevski, dobio je naređenje da likvidira kompletnu carsku porodicu. Za ovaj čin angažovani su čekisti Nikulin (Okulov), Strekotin, Kareljin, Medevedev-Kurin, Kabanov, Jermakov i Pavle Medevedev, te šest Letonaca. Egzekutorima je podeljeno 10 sedmometnih revolvera 7,62 mm Nagant M1895. Pavle Medvedev zadržao je sopstveni sedmometni pištolj 9 mm BL Browning M1903 a Jurevski – desetometni pištolj Mauser C-96 kalibra 7,63 mm, serijski broj 167.177, te .45 Colt M1911 iz engleskog kontrakta, sa serijskim brojem 71.905. Jezivi čin egzekucije trajao je od 2:30 do 3:00 časova, 17.jula 1918. godine. Tokom 30 minuta, ispaljeno je ukupno 74 metka različitih kalibara. Jurevski je uporno tvrdio da je ruskog cara ubio upravo on, i to hicima iz američkog kolta. Čekista je svoje pištolje, oktobra 1927. godine, poklonio Muzeju Revolucije. Tokom 1940, međutim, iz muzeja su nestali i kolt s.br. 71.905 i mauzer s. Br. 167.177.
Kolt iz ”engleskog kontrakta” posedovao je i jedan od heroja Prvog svetskog rata, nosilac Georgijevskog zlatnog oružja i odlikovanja Sv. Đorđa 4. i 3. stepena, ”druga šaška carske Rusije”, kozački general Aleksej Maksimovič Kaledin. Kaledin je odbio da se priključi februarskoj Revoluciji i potčini privremenoj vladi Kerenjskog. Kada je, međutim, buknula oktobarska Revolucija, povukao se na Don i stavio na čelo kontrarevolucionarnog pokreta. Na saboru Donske vojne oblasti, 30. juna 1917, prvi put posle vremena Petra I Velikog, kozaci su izabrali svog atamana – generala Kaledina. Pokazalo se, međutim, da su boljševici isuviše jaki. Snažna ofanziva na Donsku oblast započeta je 7. januara 1918. Tokom 24. januara održan je savet kozaka-povratnika sa fronta, koji su bili potpuno zaraženi boljševičkom propagandom. Na zasedanju je doneta odluka da vlast na Donu preuzme Vojno-revolucionarni komitet Donske kozačke vojske.
Uskoro, ”Crveni” su zauzeli Taganrog i započeli ofanzivu ka Rostovu. Kada je Kornilov odlučio da ”belu” Dobrovoljačku armiju povuče na Kuban, Kaledin je shvatio da kontrarevolucija nema više šansi. Na dugotrajnom sastanku svih komandanata ”bele” armije, održanom u Novočerkasku, 11. februara 1918, izjavio je: “Gospodo, govorite kraće, vreme nam ističe. Žalosno bi bilo da Rusija propadne zbog brbljivaca. Moram vam reći da je naš položaj na Donu beznadežan. Stanovništvo ne samo da nas ne podržava nego se odnosi neprijateljski. Ne želim nepotrebne žrtve i krvoproliće, pa se odričem svih svojih funkcija i zvanja, uključujući i zvanje Atamana. Poštujem nenarušivi kodeks oficirske časti; kako poniženje zbog poraza ne mogu sprati krvlju protivnika, iskupiću se žrtvujući život”. Kaledin se povukao u sopstvene prostorije i pucao sebi u glavu iz službenog kolta M1911 kalibra 11,43 mm. Sahranjen je u Novočerkasku, u porti grobljanske crkve Sv. Dimitrija. Odmah po zauzeću grada, Crvenoarmejci su razorili mogilu. Postoji, međutim, legenda da su kozaci tajno preneli prah atamana iz Novočerkaska u jednu od kozačkih stanica.
Tako je kolt M1911 došao glave i ”prvoj” i ”drugoj šaški Rusije”, ali i kompletnoj carskoj porodici (ne zna se tačno koga je sve likvidirao Jurevski), a time, praktično, čitavoj Rusiji.