Još jedna mala, podmukla sprava, genijalno jednostavan mehanizam radi onesposobljavanja pripadnika ljudske vrste koje povremeno zovemo neprijateljima. Protivpešadijska mina fugasna PFM-1 ( противопехотная фугасная мина), ”Ljepjestok” (Лепесто́к) ili latica. Ne zna se zašto Rusi (Sovjeti) daju ubistvenim sredstvima tako poetične nazive (različak, lala, akacija), ali tako je. Reč je o protivpešadijskoj mini nagaznog dejstva. Međutim, ona predstavlja gotovo tačnu kopiju američke mine BLU 43/B ”Dragontooth” (zmajev zub), pa da se najpre upoznamo s prethodnikom ove opasne ”latice”.
”Zmajev zub” dizajniran je za vreme Vijetnamskog rata kao jedno od sredstava za sprečavanje ulaska u Južni Vijetnam. To je bila jedna od brojnih mina koja su mogle lako da se bacaju iz bilo koje letelice i da se pri tom sa sigurnošću ”zaseje” ogromna površina s ciljem da se uspori, oteža pa i spreči prolaz pešadije. Specifičnost te mine bila je u tome da je ona, tako mala, mogla ubiti čoveka ili mu otkinuti nogu, ali nije mogla da ošteti gumu kamiona ili nekog vozila koje bi prešlo preko nje. Dok se njeno korišćenje u Vijetnamu i nije mnogo primećivalo, upotreba u Južnom Laosu, tokom operacije ”Beli iglo” (Igloo White – operacija koja je kombinovana s protivelektronskim ratom i zaprečavanjem ”Ho Ši Minovog puta”) koja je u suštini bila tajna, završila se neuspehom, bez obzira na ogromna očekivanja. Proizvodnja ove minice prestala je 1970. godine uz predviđanje da će sve zalihe biti potrošene do 1971. godine.
Za razliku od medijske tišine koja je ”pratila” upotrebu ”zmajevog zuba”, upotreba sličnog sredstva od strane Sovjeta u Afganistanu dovela je do međunarodne akcije koja je rezultirala konvencijom o zabrani upotrebe takvih mina. Reč je o već spominjanoj Otavskoj konvenciji koju je potpisalo 156 država, dok njih 37 (SAD, Kina, Ruska Federacija i Indija kao najveći proizvođači) nisu. Svi su imali svoje razloge, a SAD su odbile da potpišu sporazum jer on nije dozvoljavao pravo ”Korejskog izuzetka”, smatrajući da su upravo ovakve mine važna komponenta odbrane demilitarizovane zone. No, i ova američka mina imala je svog prethodnika – to su bile Gravel mines (šljunak-mine), takođe poznate kao Button mines (dugmad-mine). Korišćene su kao sredstvo za brzo miniranje velikih površina iz vazduha, kako bi se onemogućio neprijatelju pristup pilotima ili sredstvima koje je trebalo spasiti desantiranjem. Mogle su se, naravno, koristiti i za sve druge svrhe (zaštitu logora, položaja, itd), kojom prilikom su bile opasne za sve. Za godinu dana, između 1967. i 1968. proizvedeno je oko 37 miliona (!) takvih mina, a proizvodnja je nastavljena do 1970. godine. ”Zmajev zub” bio je težak samo 20 grama, dužine 75mm, širine 45 mm, sa samo devet grama eksploziva. Međutim, reč je o nitrometan-nitroetan mešavini koju je ”pripaljivao” pripilendiamin ili metanol, dakle ekstremno snažni eksplozivi. Te mine su se aktivirle na kontakt kada neko dodirne ili su same eksplodirale u vremenskom rasponu od 3 do 8 minuta. Upaljač je sadržao nestabilni gas Freon 113. Kada on ispari dolazi do eksplozije mine. Zabeleženo je da su te mine korišćene i u bici kod Ke Sana.
Sovjeti su znali da unaprede tu minu i napravili su je u dve varijante: PFM-1 i PFM-1S. Razlika je bila u samolikvidatoru (S) koji je imao mehanizam koji bi obavio samouništenje mine po isteku od jednog do 40 sati od miniranja, u zavisnosti od spoljne temperature. Na mini S jasno je bilo vidljivo slovo, i to je bila jedina razlika. Razlika je bila još i u boji; braon su korišćene u pustinjsko-planinskim uslovima, a zelene u šumama, poljima, itd. Ova mina se ne postavlja pojedinačno, već se koriste sredstva daljinskog miniranja: ”PKM-1” (ПКМ-1 ”Ветер-М , ”Ветар -М”, Переносной Комплект Минирования) i ”UMZ” (УМЗ –Универсальный Минный Заградитель, univerzalni minski zaprečivač). Međutim, ova mina se može veoma efikasno lansirati iz raketnog višecevnog bacača ”Uragan”. Kaseta ”9M27K3” nosi 312 mina, pa se jednim plotunom može rasejati 4995 mina! Takođe jurišnik ”Su-25” može da nosi šest takvih kaseta, a frontovski bombarder ”Su-24” do sedam kaseta. Čak i helikopteri mogu biti sredstvo masovnog miniranja, kojom prilikom koriste pomenuto sredstvo ”PKM-1”.
Kako funkcioniše ova napast? Telo je napravljeno od polietilena i nema šrapnela, odnosno metalnih delova kao kod ručnih bombi. Proces se odvija kada žrtva stane na senzor mete. Senzor je napravljen u obliku malog krila (latice), a napunjen je tečnim eksplozivom. Veće krilo služi da mina ravnomerno pada i lepo ”legne” na tle. Eksplozivni mehanizam i detonator su smešteni u centralnom, uzdužnom delu tela i aktiviraju se hidrauličkim pritiskom tečnog eksploziva u trenutku nagnječenja manjeg dela krila. Eksplozija nastaje odvajanjem noge od senzora. Proizvodnja i upotreba mine je zabranjena iz razloga što je za njeno aktiviranje potrebna masa od svega pet kilograma, pa je mogu aktivirati deca, životinje, bilo šta teže od toga. Ipak, bez obzira što je zabranjena, snimci sa ratišta u Donbasu pokazuju da se te mine i sada koriste, ukoliko je verovati snimcima. Međutim, na ruskim sajtovima može se videti da se razvijaju novi sistemi (UMZ-G ”Krpelj”) za masovno lansirno miniranje, mada nije navedeno koju vrstu mina će lansirati.
Primenjivana je u dva rata, sudeći prema izveštajima nezavisnih komisija. U Afganistanu je masovno primenjivana, posebno na pravcu afganistansko-pakistanske granice. Postavljeno je, u više navrata 89 polja sa preko 230.000 mina, posebno u provincijama Baglan i Parvan. Zbog neobičnog i primamljivog formata, deca su najčešće sakupljala te ”igračke” i vrlo često ginula ili bila teško osakaćena. To je iskorišćeno da bi se u medijskom ratu naneo još jedan udarac sovjetskoj armadi jer su konstruktori optuženi da su minu svesno napravili da ubija decu (pri tom su ”zaboravili” čija je to kopija). U filmu ”Deveta četa”, jednom od kamena-međaša u snimanju savremenih ratnih filmova, prikazana je realistička scena sa takvom minom.
U Drugom Čečenskom ratu devetog avgusta 1999. godine dva ruska jurišnika Su-25 zalutali su u VaP Gruzije i odbacili kasetne bombe s minama PFM-1 u selo Zemo-Omalo, ranivši tri meštanina. Ministarstvo odbrane RF uputilo je službeno izvinjenje vladi Gruzije. Navedeno polje razminirala je 2011. godine američko-britanska organizacija ”HALO Trust” (Hazardous Area Life-support Organization) za račun vlade SAD (!?). U Donbasu se na razne načine dovijaju da se reše ove opasne naprave. Ona se može razminirati dejstvom streljačkog oružja, bacanjem gume ili većeg kamena na nju, a u krajnjoj liniji i grederom, buldožerom i sličnim vozilima (čak i tenkom). Mogu se bezbedno ukloniti čak i lopatom, s tim da se ona pažljivo podvuče pod tanji teo ”latice”. Na jednom snimku vidi se kako pojedinac, držeći dugačak štap na čijem je kraju zalepljena isečena plastična boca, uspešno uklanja tu minu.
Osnovne TT osobine ove mine su sledeće:
- Telo: polietilensko, u dve boje.
- Masa: 80 grama.
- Masa tečnog eksploziva (VS-6D) : 37 grama.
- Dužina: 11, 9 cm.
- Širina: 6,4 cm.
- Debljina: 2 cm.
- Površina senzora: 34,1 cm kvadratni.
- Osetljivost: 5-25 kg.
- Vreme za daljinsko miniranje: jedan do deset minuta.
- Vreme borbene upotrebljivosti: 1-40 sati.
- Temperaturna tolerancija za aktiviranje: od minus dvadeset do plus 40 stepeni.
Ova mina nalazi se u naoružanju Belorusije koja je prema podacima iz 2017. godine zvanično uništila više od 3,3 miliona mina, na šta je potrošila gotovo četiri miliona evra.
Ukrajina je potpisla Otavski sporazum, a prema saznanjima iz 2018. godine od šest miliona mina ostalo je da se uništi još dva miliona. Šta je sa ta dva miliona? Podataka nema, ali ima snimaka upotrebe. Uzimajući u obzir da to može biti i deo medijskog rata, i ovaj podatak ćemo uzeti s rezervom. Međutim, na tim snimcima se može videti da one nesumnjivo postoje i da nisu sve uništene. Uostalom, njihova pojava ne treba da začudi jer, kao što smo spomenuli, Rusi nisu potpisali Otavsku konvenciju, pa u medijskom ratu mogu biti kombinovane razne vrste optužbi tim povodom. Nije primećena njihova pojava na ratištima nekadašnje SFRJ.