Nastanak grada
U Zlatnom prstenu Bosfora nalazi se se, s pravom, nekoliko gradova koji su svojim postojanjem i razvojem obeležili svetsku istoriju – bilo kao spomenici kulture, bilo kao mesta oko kojih i zbog kojih su vođeni ratovi koji su menjali tok istorije…i još uvek ga menjaju. Od antičkih vremena gradovi kao što su Odesa, Kerč (najstariji grad Rusije), Taurida, Feodosija, Herson, Konstanca, Varna, Jevpatorija (Евпато́рия, ranije Керкинити́да), Nikolajev, Rostov, Anapa, Novorosijsk, Gelendžik, Sevastopolj, Jalta, Očamira, Batumi, Soči, Izmit; za one manje upućene, Izmit je veoma važno ime crnomorskog priobalja. U antičko vreme zvao se Nikomedija; u njemu je poslednje dane proveo Hanibal (!), bio je glavni grad Istočnog rimskog carstva, da bi ga Dioklecijan, jedan od najvećih državnika u istoriji, preselio u najvažniji grad na ovoj listi – Konstantinopolis, kasnije Istambul, odnosno Carigrad.
Područje gde se sada nalazi Nikolajev (na ušću reke Inhul u Južni Bug), 65 kilometara od ušća u Crno more, bilo je gusto naseljeno već u doba antike, o čemu svedoče i obližnji Herson i Taurida. Tada se naselje zvalo Olibija. Tokom srednjeg veka to je bilo mesto raskršća nomadskih naroda i zvalo se, kao i centralni deo Ukrajine, ”Divlje polje”. Po Kučuk-Kainardžijskom mirovnom sporazumu 1774. godine, završetkom Prvog rusko-turskog rata imperatrise Katarine (Екатери́на II Алексе́евна, poznata kao Katarina Velika – rus. Екатери́на Вели́кая, рођена као Софија Августа Фредерика фон Анхалт-Цербст, nem. Sophie Friederike Auguste von Anhalt-Zerbst), teritorija između Dnjepra i Južnog Buga pripala je Ruskoj imperiji, pa general gubernator Novorusije Potemkin Tauridski (Григо́рий Алекса́ндрович Потёмкин-Таври́ческий), sa rusko-francuskim trgovcem Fransom Fabreom počinje gradnju velikog brodogradilišta i luke. Tako je nastao Nikolajev koji je ime dobio u čast pobede nad Turcima 1788. godine na dan Sv. Nikole (rus. Никола́й Чудотво́рец, Николай Уго́дник, Николай Мирлики́йский, Святи́тель Николай, Sveti Nikola; grčki- Άγιος Νικόλαος). Pošto u blizini Lavova ima još jedan grad istog imena, on se naziva ponekad Nikolajev na Dnjestru, a ovaj o kome pišemo ponekad se naziva i Nikolajev na Bugu. Od tada, pa do raspada SSSR to je bilo jedno od najvećih brodogradilišta na svetu iz koga su izlazile raketne krstarice najsavremenijih tipova, pa i teški raketni avionosci, iz čak tri brodogradilišta: ”Crno more”, ”61. komunista” i ”Okean”. Ovaj grad stigao je da se ”vine i u kosmos” jer je asteroid ”1982 SO4” koji je 1982. godine otkrio Nikolaj Černih u Krimskoj astrofizičkoj opservatoriji i nazvao ga u čast grada (a možda i u čast svog imena).
Nikolajev su još iz vremena Potemkina Tauridskog zvali ”gradom nevesta”, ali i ”gradom mladoženja” jer je u njemu uvek bilo mnogo zdravih, mladih i snažnih muškaraca s raznih krajeva Rusije i sveta koji su radili u brodogradilištima.
Za vreme Oktobarske revolucije i Građanskog rata Nikolajev su zvali ”Crveni Piter Ukrajine” (Piter je popularni naziv u Rusiji i SSSR za nekadašnji Lenjingrad, odnosno Sakt Petersburg). Kroz njega su protutnjale nemačko-austrijske, grčke, engleske, belogardijske i Mahovljeve trupe, a on je tek iz četvrtog puta konačno osvojen od strani Crvenih i u njemu je formirana sovjetska vlast. Kako je potom formirana UNR (Ukrajinska narodna republika – rus. Украи́нская Наро́дная Респу́блика, ukr. Українська Народна Республіка) , a potom i USSR podsetićemo se u završnom delu teksta, jer smo o tome već pisali u članku ”Ukrajina kao raskrsnica naroda”. Ovom prilikom Nikolajev je poslužio kao inspiracija za priču o jednoj neverovatnoj bici koju treba opisati, jer će ona oslikati koliko je Nikolajev i danas značajan, ali i tvrd orah za svakoga. Prema različitim istorijskim izvorima od Prvog krimskog rata do završetka Drugog svetskog, srazmerno najviše žrtava Rusija je imala upravo u ovoj oblasti, severnom priobalju Crnog mora, što govori koliko je to bila i ostala važna geostrateška oblast.
Najsmelija i najdrskija operacija Drugog svetskog rata
Nemci su za vrednost crnomorskog priobalja znali odlično pa su ga uporno branili. To su radili od ušća Dunava pa do Harkova koji su Sovjeti dvaput oslobađali. Kad ga već spominjemo, da navedemo i to da je Harkov bio najveći sovjetski grad koji je pao Nemcima u ruke (Kijev je u to vreme bio manji).
Na putu sovjetske armade ka zapadu u martu 1944. godine našao se konačno strateški i industrijski važan Nikolajev. Njegovim padom znatno bi se ubrzao slom tog dela fronta, Rumunija bi bila odsečena, i Nemci bi bili prinuđeni na bespovratno povlačenje. Za vreme rata fašisti i njihovi saradnici ubili su u njemu preko 100.000 građana i ratnih zarobljenika. Sovjetske trupe su stoga izvele operaciju koju vojni stratezi smatraju jedinstvenom i svakako najtežom: iskrcali su desant iza odlično utvrđenih nemačkih linija. Njegov zadatak bio je da unesu pometnju u zadnje linije i pozadinu odbrane i tako omoguće proboj glavnih linija. Svi pripadnici mornaričke pešadije koji su učestvovali u ovoj akciji nagrađeni su ordenom Heroja Sovjetskog Saveza posthumno. Pored podviga 28 Panfilovaca kod Volokolamska, s kojim se inače poredi Nikolajevski desant, to je jedinstven slučaj.
Kako je Nikolajev pao 1941. godine i kakvi su bili dani okupacije?
Šestog avgusta 1941. godine nemačke trupe krenule su odlučno duž severne obale Crnog mora i samo dva dana kasnije presekle su vezu Nikolajeva i Odese. Nikolajev je branilo 14.000 stanovnika koji su organizovani u diviziju narodne milicije. Tri jurišna bataljona krenula su u susret Nemcima. Fabrike su evakuisane, a neki od nezavršenih brodova odvučeni su ka slobodnom delu obale Velike zemlje, odnosno branjenom delu SSSR. Nemci su 13. avgusta uspeli da opkole jedinice devete i 18. armije kod Nikolajeva; međutim, one su se pod borbom probile i povukle na istok. Tako je centralni deo nikolajevske oblasti postao deo Rajhskomesarijata Ukrajina (”opšta oblast Nikolajev”), dok su predgrađa na desnoj obali Južnog Buga predata rumunskom gubernatorstvu Pridnjestrovlja. U gradu su bili bazirani štabovi bezbednosne policije i SD (Sicherheitsdienst). Ove službe su uz pomoć SS trupa i ukrajinske pomoćne policije pokrenuli masovne represalije protiv stanovništva. Nacisti su imenovali Evalda Opermana (Ewald Oppermann, grupenfirer, pre rata zidar!) za glavnog komesara. Prema posleratnoj istrazi, nacisti su ubili oko 75.000 građana i više od 30.000 ratnih zarobljenika. Samo tokom likvidacije Jevreja, nacisti su nedaleko od puta za Heson u jednom danu ubili 10.000 ljudi uključujući decu i starce. Od 25.000-50.000 ljudi oterano je u ropstvo. Tako se stanovištvo u odnosu na predratni period smanjilo na 65.000 ljudi. Rumuni nisu zaostajali u zverstvima. U svojoj zoni napravili su u blizini sela Bogdanovka (Domanevski okrug nikolajevske oblasti) koncentracioni logor u kojem je samo krajem 1941. godine stradalo oko 55.000 ljudi! Surovost i sadizam su išli dotle, da su glavna pogubljenja izvršili na Staljinov rođendan i operaciju nazvali ”Poklon Staljinu”. Pri tom su iz cele Rumunije dovodili Jevreje u taj logor, kojim povodom je pobijeno oko 120.000 ljudi!
Ovakav zločinački i sadistički postupci izazvali su očajnički, ogorčeni otpor naroda. U uslovima surove okupacije, stvoreno je oko 110 ilegalnih organizacija, partizanskih odreda i izviđačko-diverzantskih grupa. Stepski teren je onemogućavao dejstvo na otvorenom, pa su ove grupe delovale po gradovima i naseljenim mestima. Ukupno je pod oružjem bilo oko 25. 000 ljudi. Jednu od najmoćnijih ilegalnih organizacija vodio je profesionalni obaveštajac, kapetan NKVD Viktor Ljagin (pseudonim Kornjev), inače inžinjer. Reč je o veoma interesatnom čoveku koji je 1938. godine stupio u NKVD u Lenjingradu i ubrzo poslat u SAD da pod diplomatskim pokrićem sakuplja naučno-tehničke informacije. U junu 1941, godine vratio se u SSSR i u Nikolajevu ostao predstavljajući se kao saradnik nacista. Zahvaljujući njegovim informacijama izvršene su brojne diverzije. U martu 1943. godine izdao ga je jedan ilegalac i posle mnogo mučenja, na kojima nije ni reč progovorio, streljan je 17. jula. Ukupno su te godine nacisti zarobili 97 ilegalaca od kojih su 46 streljali.
Desant
Nemci su se odlično pripremili za odbranu. Postavili su četiri linije odbrane. Bitka je počela 18. marta 1944. godine i završena je deset dana kasnije. Glavne borbe u gradu vodio je jurišni odred 130. streljačke divizije pod komandom majora A.K. Semirenka. Kako se odvijao taj riskantni desant od koga je zavisilo oslobođenje grada? Pre desanta, demonstracioni odred od samo 60 ljudi noću je forsirao reku Ingul i zauzeo je severo-istočni deo grada, odvlačeći na sebe pažnju. Avijacija je već desetog marta napala nemačke aerodrome. Od 13. do 16. marta pešadija KoV i mornarice oslobodila je nekoliko sela na južnom i istočnom prilazu gradu. Združena komanda rešila se na jedinstven, rizičan i potpuno neočekivan potez: odlučila je da deo snaga 384. bataljona mornaričke pešadije koji je predvodio stariji poručnik Konstantin Olšanski (Константин Ольшанский, ukr. Костянтин Ольшанський), iskrca u samoj luci Nikolajeva! Prijavilo se 55 dobrovoljaca. Ideja je bila da se do luke dođe, uz ušće, na pontonima, međutim od toga se odustalo jer je njihova upravljivost bila veoma slaba. Tada je odred našao osam ribarskih čamaca. Njima se pridružilo 12 vojnika kopnene pešadije, minera i signalista. Međutim, kada je jedan od čamaca procurio, Olšanski je rešio da ih iskrca. Marince je navodio lokalni ribar Andrej Andrejev. Sastav je bio odlično naoružan: svako je imao pušku ili mitraljez, granate, noževe, inžinjerijske ašovčiće, a komandiri su imali automate, granate, pištolje i finske noževe. Bilo je tu i teških mitraljeza i PT pušaka. Za svakog ”desantnjika” obezbeđen je BK od najmanje 2.000 metaka i deset granata.
U noći između 25. i 26. marta oko 04.15 sati likvidirali su u luci stražare i zauzeli zgradu velikog betonskog elevatora i utvrdili se. Nemci su najpre pomislili da je reč o diverziji neke grupice ilegalaca ili partizana. Međutim, prisebna, precizna i vojnički kontrolisana vatra naterala je Nemce da pomisle da su u pitanju velike i dobro organizovane sovjetske snage. Tri bataljona pešadije, pojačana tenkovima i artiljerijom, smesta su krenula u savladavanje žarišta. Međutim, nekoliko desetina puta malobrojniji, borci Olšanskog uspešno su odbijali napade. Kada su stradali radisti i radio, Olšanski je poslao komandira prvog odeljenja Jurija Lisicina da se probije do glavnine snaga i zatraži pojačanje iz vazduha. Uprkos činjenici da je kurir bio ranjen prolazeći kroz minsko polje, on je uspeo da se kroz obruč probije do svojih i obavi zadatak. Većina marinaca, uključujući i komandira, poginula je u neravnopravnoj borbi, bez obzira što je zgrada elevatora bila po svom obliku i strukturi praktično prava tvrđava. Primer herojstva pokazao je mornar Hodirjev koji je, bez obzira na to što mu je jednu ruku otkinuo geler granate, jurnuo pod jedan tenk sa svežnjem granata. Ujutru, 28. marta, ostaci odreda pod vođstvom komandira drugog odeljenja Kirila Bočkoviča odbili su poslednji, 18 (!) napad uz pomoć avijacije. Preživelo je samo 11 marinaca dok su mnogi teško ranjeni. Rezultat njihovog herojstva, patriotizma ali i vrhunske vojničke veštine bio je: 700 ubijenih nacista i uništena dva tenka. Istog dana grad je oslobođen. Ukazom Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR već od 20. aprila 1945. godine njih 55 dobilo je zvanje Heroja SSSR, a 1965. godine taj orden dobio je i Andrej Andrejev, ribar koji ih je doveo do same luke.
Zbog čega je ovaj desant jedinstven? Bilo je još rizičnih desanta u toku Drugog sv. rata, ali ovaj se razliku je po tome što je ideja bila izuzetno smela, ali ne i avanturistička. Planiranje je odlično sprovedeno, a taj unutrašnji otpor u ogromnoj meri je demoralisao Nemce jer nisu znali odakle još mogu da očekuju slične napade. Događalo se čak da prilikom iznenadnih ispada marinaca iz zgrade elevatora, mnogi Nemci su bežali, a neki su se čak i predavali. Zahvaljujući tom desantu, posle uličnih borbi jedinice pete udarne i 28. armije su već 28. marta oslobodile ceo grad. U januaru 1946. suđeno je nacističkim zlikovcima. Sedmorica od njih devetorice obešeno je na gradskom trgu pred više od 60.000 ljudi, o čemu postoji i filmski zapis. Glavni zločinac, spomenuti Evald Operman zarobljen je od strane Britanaca i umro je u Nemačkoj 1965. godine kao slobodan čovek.
Nikolajev danas
Kako se Nikolajev našao na liniji vatre? Tako što je postao deo strateških ciljeva SVO. Specijalna vojna operacija, prema izjavama najvišeg političkog i vojnog vrha, zasnovana je, između ostalog, i na tzv. istorijskom pravu. Osim denacifikacije i demilitarizacije, taj razlog je provučen kao razlog trećeg reda. Podsetimo se onoga o čemu smo već pisali: to područje do 1917. godine službeno se zvalo Malorusija (Малая Русь, Малая Россия, Малороссия (kalk od grčkog Μικρὰ Ῥωσία, lat. Russia/Ruthenia minor, fr. la Petite Russie, nem. Kleinrussland), mada se već vekovima, na više načina i na različitim teritorijama pojavljivao toponim Ukrajina. Godine 1917. posle Brest-litovskog mirovnog sporazuma, pojavljuje se UNR – Ukrajinska Narodna Republika ( Українська Народня Республіка). Četvrtog januara (22. po novom kalendaru) 1918. proglasila je nezavisnost. Ona je potrajala do 30. decembra 1922. godine, kada ulazi u sastav SSSR potpisavši sporazum sa Rusijom, Belorusijom i Zakavkazjem o obrazovanju SSSR. Ali! Na taj način su sve oblasti Novorusije (rus. Новороссия ili Nova Rusija, rus. Новая Россия je istorijska i kulturna oblast u severnom delu Crnomorja, koja je prisajedinjena Ruskoj imepriji posle rusko-turskih ratova u drugoj polovini 18. veka) ušle u sastav USSR ili RSFSR! Mir posle Sovjetsko-Poljskog rata doveo je do teritorijalnih podela koje većini nisu odgovarale (nekome je nešto dodato, drugom oduzeto), pa se sada, izgleda, računi ponovo iznose na sto istorije. Nikolajev je u sastav UNR ušao već 19. januara (devetog februara) 1918. godine. Postao je centralni grad osamnaeste oblasti poznate pod nazivom ’’Pomorje’’(Пoморье) sa susedima Odesom i Novim Zaparožjem.
Napomenimo još jednu činjenicu: mesto glavnih bitaka – Donbas i oblast Harkova, nemaju istorijskih veza sa Novorusijom jer su bili teritorija donskih Kozaka i Slobodne Ukrajine (Слобожа́нщина-Слободска́я укра́йна, Слободска́я окра́йна, Слободской край; ukr. Слобідська́ Украї́на). To je bila oblast na severoistoku savremene Ukrajine i Jugo-zapadu centralno-crnomorskog reona Rusije. To što je Donbas postao kolevka novoosnovanih, samoproglašenih republika je tema koju smo već više puta na ovom portalu analizirali.
Prilikom referenduma prvog decembra 1991. godine građani Nikolajeva izjasnili su se sa 90,45% glasova da prihvataju Akt proglašenja nezavisnosti Ukrajine. Odakle ovaj izuzetak, kada se za taj grad znaju istorijsko poreklo, tradicija i koreni? Mnogi analitičari smatraju da je Ukrajina period dekomunizacije iskoristila kao period derusifikacije, pa sada vidimo na delu posledice takve politike.
O planovima OS Ruske federacije niko ne može ništa sigurno, sem pretpostavki, da iznese. Da li združene snage SVO samo vezuju određene ukrajinske potencijale ili je, po izlasku na administrativne granice samoproglašenih republika Donbasa Nikolajev sledeći cilj? Vidimo da se prvobitni ciljevi SVO šire i na neki način zamagljuju onako kako se odvija situacija na terenu. U svakom slučaju, medijski rat bukti isto tako nesmanjenom žestinom kao i onaj pravi. Devetog avgusta general-major Dmitrij Marčeko izjavio je da ’’Ruski okupatori ne uspevaju da isplaniraju udar na Nikolajev, ali nastavljaju da taj udar imitiraju. Oni bi da nas dovedu u zabludu kako oni, tobože, pripremaju ofanzivu. Zbog toga što naši ratnici uspešno uništavaju skladišta i logistiku neprijatelja, njihovo planiranje je otežano. Šansu da zauzmu Nikolajev prokockali su još u martu, a sada se Nikolajev odlično pripremio za odbranu. Snaga i sredstava ima dovoljno da odbijemo bilo kakav napad neprijatelja.’’ General Marčenko koji je od prvih dana rukovodio odbranom Nikolajeva, ponovo je u Nikolajevu radi ažuriranja i pojačanja rada vojne administracije (!).
Tako kažu Ukrajinci. Rusi, naravno, potenciraju stalne policijske akcije, racije i pretrese po Nikolajevu, smatrajući to gestom nepoverenja vlasti prema građanstvu, ako i njihove nervoze zbog iščekivanja i neizvesnosti kada će, i da li će, napad uslediti. Ni jedni ni drugi ne objavljuju broj ili vrstu jedinica (niti bi to trebalo očekivati), ali je jasno da su fitilji odavno postavljeni. Pitanje je samo ko će ih prvi aktivirati.