Svoj ili tuđ? Ko nam to ide u susret ili preleće iznad nas? Pešadija ima relativno lake načine da se zaštiti od prijateljske vatre (o kojoj smo pisali pre izvesnog vremena), između ostalog i zbog sistema neposrednog obezbeđivanja položaja. Čak i da protivnik ima istu opremu i naoružanje (setimo se samo dejstava na tlu nekadašnje Jugoslavije, u Čečeniji, a sada i u Ukrajini), pešadija uvek ima način da predupredi iznenađenja. Da li će to uraditi objavnicama, predstažama, lozinkama, neupadljivim znacima na odeći i opremi (pri čemu se i znaci i lozinke menjaju svakodnevno) to je već stvar prakse i iskustva, a surovo ratište brzo navikne ljude da se čuvaju.
Sa teškom opremom je već mnogo složenije. Treba je zaštititi i od svojih i od neprijatelja. Prvo takvo veliko iskušenje bio je Drugi svetski rat; to je bio rat masovnih pokreta, blickriga, naglih upada, desanta, ratnih lukavstava… Najmasovniju primenu oznake za prepoznavanje (negde su zvane i invazione oznake) imale su u toku Dana D, odnosno otvaranja Drugog fronta u Normandiji. Standardne oznake (rondele, zvezde, brojevi, itd) nisu bili dovoljni. Učinjeno je to iz navedenih razloga – da se, pre svega, izbegne prijateljska vatra, jer se sukob s neprijateljem podrazumeva.
