Većini lјudi je poznata istorija projekta ”Menhetn” (1942-1946), vezanog za razvoj prve američke atomske bombe. Ne manje je poznata i američka operacija ”Spajalica” (Pejperklip), usmerena da se svi značajniji nemački vojni stručnjaci i naučnici posle rata prebace u SAD i iskoriste za dalјi razvoj nuklearnog oružja, mlaznih aviona i, konačno, svemirskog programa.
”Spajalica” se, naime, razvijala u više faza a kulminirala je po završetku Drugog svetskog i početka ”Hladnog rata”. Još krajem septembra 1943, tokom razrade planova za operaciju ”Overlord” (iskrcavanje u Normandiji), Vrhovni štab savezničkih ekspedicionih snaga je pokrenuo ”Misiju Alsos”, zaduženu da prikuplјa informacije o nacističkom nuklearnom programu. Nakon kapitulacije Nemačke, američka Kancelarija za strateške usluge (OSS) i vojna kontraobaveštajna služba (CIC) su formirale Združenu obaveštajnu službu (JIOA) koja 20 jula 1945 započinje ”Operaciju Naoblačenje (Overkast)”.
Cilј ovog poduhvata bio je da se u logor u Bavarskoj prikupe nacistički eksperti za naoružanje sa porodicama i angažuju u naporima da se skrati rat sa Japanom i pokrenu nova, ”mirnodopska” vojno-naučna istraživanja. No, tajnom direktivom od 3 septembra 1946, predsdnik Hari Truman je odobrio sprovođenje ”Operacije spajalica” – prebacivanje više od 1600 nemačkih naučnika, inženjera i tehničara iz bavarskog logora u SAD, te da se znanje i iskustva ovih lјudi iskoriste u trci u naoružanju sa novim ”protivnikom” – SSSR. Kako ”cilј opravdava sredstva”, pri izboru je zanemarena nacistička prošlost većine nemačkih stručnjaka koji će, šta više, ubrzo postati heroji američke nacije. Svakako je najpoznatije ”lik i delo” Vernera fon Brauna, koji je dao glavni doprinos razvoju američkog svemirskog programa.
Sovjetski Savez, pred sve očitijom konfrontacijom sa zapadnim saveznicima, nije želeo da propusti svoju šansu i iskoristi nemačke stručnjake: tokom noći 22 oktobra 1946, sprovedena je operacija ”Osoaviahim” (”Društvo za pomoć u odbrani i razvoju vazduhoplovne i hemijske industrije”, poznato i kao ”ruska misija Alsos”). Više od 300 naučnika koji su radili na nacističkom nuklearnom programu, oko 800 inženjera ”Junkersa” i ”BMV” specijalizovanih za turboreaktivne motore, 4000 stručnjaka za podmornice, i 6000 tehničara zaposlenih u Penemindeu i na izgradnji projektila Fau-1 i Fau-2, sa oko 20.000 članova porodica, prebačeno je prvo u sovjetsku zonu Berlina a, potom, u SSSR. U ovoj grupi se nalazilo i 16 najpoznatijih nemačkih konstruktora strelјačkog oružja, uklјučujući čuvenog Huga Šmajsera, Karla Bernickea, Vernera Grinera i Kurta Horna – autore dobro poznatih jurišnih pušaka STG-44 i puškomitralјeza MG-42. Ovi inženjeri su do 1952 godine radili u specijalno formiranom pogonu br. 52 ”Konstruktorskog biroa Ižmaš” u Iževsku. Slične ”spajalice” sprovele su i Velika Britanija i Francuska – znači, sve sile koje su okupirale Nemačku.
No, malo je poznato da i Jugoslavija, odnosno, najveći deo vojne industrije skoncentrisane u Srbiji, nije propustio priliku da iskoristi znanja nemačkih stručnjaka. Naša zemlјa se posle rata susrela sa problemom razorenih pogona namenske industrije i manjkom visokokvalifikovanog, stručnog kadra. Nosioce obnove fabrika i pokretanja proizvodnje novih borbenih sredstava uglavnom su činili majstori – bivši pitomci kragujevačke Vojno-zanatlijske škole. No, rad na razvoju modernog naoružanja, prvenstveno municije sa kumulativnim dejstvom i ručnih protivoklopnih bacača, ipak je zahtevao stručnjake sa višim obrazovanjem i iskustvom. Dobro upoznat sa sovjetskim i američkim operacijama ”Spajalica” i ”Osoaviahim”, Generalni sekretarijat Vlade FNRJ se okrenuo jedinom mogućem izvoru nemačkih eksperata – zaroblјeničkim logorima. Tako je 11 aprila 1947 upravama zaroblјeničkih logora izdato uputstvo za izbor i angažman zaroblјenih specijalista koji bi pristali da rade u našoj namenskoj industriji. Prema opštem ugovoru koji bi zaroblјeni stručnjaci prihvatili, oslobađali su se iz zaroblјeništva i prebacivali na rad u fabrike. Garantovana im je neto plata i do 10.000 dinara, osmočasovno radno vreme, stan koji bi opremali o svom trošku, dvomesečno odsustvo u Nemačkoj, kao i pravo da porodicama u domovini mesečno šalјu paket mase do 10 kg (uklјučujući i do 300 cigareta) i 50% zarade. Očito je da su dobijali uslove koji su za posleratno vreme nadmašivali životni standard većine domaćih radnika. Primera radi, 8. septembra 1947. na posao u užičkom ”Prvom partizanu”(predratna ”Fabrika oružja i municije Užice”, FOMU) stupio Bernhard Drost. Drost je rođen u Hajlingenu (Tiringija), a nakon završetka Kralјevske visoke tehničke škole u Berlinu-Šarlotenburg, zaposlio se u čuvenom nemačkom koncernu ”Fabrike oružja i municije Berlin” (DVM). Ovde je stekao dragocena iskustva, prvenstveno u procesu proizvodnje municije. Nakon mobilizacije i odlaska u rat, zaroblјen je na teritoriji Jugoslavije i sproveden u logor. U ”Prvom partizanu”je radio od 1947. do 1953. Godine, pri čemu je bitno doprineo uspostavlјanju linije i serijskoj proizvodnji municije 7,9h57 i 9h19 milimetara.
Na istom principu valјevski ”Krušik” (predratni VISTAD) angažovao je diplomiranog inženjera Ludviga Bukliša. Bukliš je takođe završio berlinsku Visoku tehničku školu a regrutovan je kao rezervni kapetanu ”Odelјenje za balistiku i municiju Uprave za naoružanje Vrhovne komande Vermahta”. Tu se bavio konstruisanjem kumulativnih granata i mina a učestvovao je i na razradi nemačkih bestrzajnih ručnih protivoklopnih bacača ”Pancerfaust”. U jeku rata, 9 februara 1943, objavio je stručni rad o ”Razvoju kumulativne granate 7,5 santimetara”. Zaroblјen je u Jugoslaviji, gde je bio dislociran radi evakuacije sirovina i eksploziva neophodnnih za dalјe opremanje Vermahta. Bukliš je u Valјevu usko sarađivao sa domaćim stručnjakom Antonom Mešičekom na razradi ručnih bacača. Konstruisao je više vrsta granata i upalјača, od kojih je usvojena kumulativna granata RRB M50 sa upalјačem K-301, a vrlo visoku ocenu dobio je i njegov prototip ručnog bacača. Nakon povratka u Nemačku, Bukliš se zaposlio u koncernu ”Dinamit Nobel AG”, gde je nastavio da se bavi konstrukcijama. Više svojih rešenja je patentirao u Nemačkoj, Belgiji i SAD. Tako je u Nemačkoj, 1963, patentirao projektil za bestrzajno oružje sa kontramasom, a 1968. kumulativnu bojevu glavu – očito rešenja razvijena zahvalјujući iskustvima stečenim u Valјevu. Bukliš je dao i znatan doprinos na razvoju prvog nemačkog posleratnog bacača 44 mm ”Koplјe” (Lance), koji je u naoružanje Bundesvera uveden 1963. godine.
Do sada nisu vršene analize koliko Nemaca je prihvatilo ovakav aranžman i kakav efekat je on imao na razvoj domaćeg naoružanja. Osim toga, već od sredine pedestih godina dvadesetog veka na površinu je isplivao veliki broj domaćih talentovanih konstruktora koji su rad bivših zaroblјenika potisnuli u zaborav.