Pištolj BB-22 nije zaboravljen

Nakon skoro tri decenije, verovatno se samo manji broj poznavalaca seća prvog domaćeg pištolja koji nije sišao sa proizvodnih linija kragujevačke Zastave – oružja BB-22. Autor pištolja bio je jedan od najpoznatijih domaćih konstruktora, inženjer Božidar Blagojević-Žida.

Božidar Blagojević je rođen 10. januara 1933. u Bukorovcu, opština Kragujevac. Osnovno četvorogodišnje obrazovanje stekao je u rodnom mestu, a dalјe školovanje nastavio je u kragujevačkoj gimnaziji. Od 1948. do 1951, kao vojni stipendista, završio je Vojnoindustrijsku školu broj 1, nakon čega je raspoređen kao tehničar u zemunskom Teleoptiku. Nakon dve godine rada u Zemunu i odsluženja vojnog roka, upisao se na Mašinski fakultetu Beogradu. No, usled porodičnih prilika, napustio je studije i vratio se u Kragujevac, gde se zaposlio u Zastavi. Studije vojnog mašinstva u Beogradu nastavio je 1958. i diplomirao 1963. godine. Kao Zastavin stipendista već 8. avgusta iste godine počeo je sa radom u odelјenju konstrukcija.

Prvi radni zadaci povereni su mu na razvoju PAP P-59, a tokom 1963–1964. godine, u ekipi sa Milošem Ostojićem, Milanom Likovcem i Milutinom Milivojevićem, radio je na razvoju domaće automatske puške 7,62 mm, zasnovane na sovjetskom modelu AK – AKM sistema Kalašnikov.

Tokom 1965, Blagojević je pristupio prvoj samostalnoj konstrukciji – razvoju malogabaritnog pištolјa u kalibrima 7,65×17 mm i 9×17 mm, zasnovanog na vojnom oružju 7,62 mm M57. Tako je nastalo popularno vojno-civilno oružje, pištolј M70. 

Blagojević je radio i na konstrukciji i usavršavanju PA topova 20 mm (PAT 20/1 mm M51, 20/3 mm M55, 20/3 mm M55A4B1 sa Oerlikon Contraves SpA sistemom upravlјanja vatrom, 20/1 M75), kao i na automatskom topu 30 mm M86 vidra.

Njegovu značajnu konstrukciju predstavlјala je dobro poznata poluautomatska snajperska puška 7,9 mm M75.

Tokom 1973. godine doneta je odluka da se PM 7,9 mm M53 povuče iz proizvodnje, a umesto toga razvije nova varijanta na bazi sovjetskog 7,62 mm PKM. Blagojevićev tim je konstruisao mitralјez u kalibrima 7,9×57 mm, 7,62×51 mmNATO i 7,62×54 mmR, ali je DSNO došao do zaklјučka da je predložena varijanta suviše skupa za serijsku proizvodnju. Do promene stava došlo je nakon kupovine licence za tenk T-72M (projekat KAPELA, domaći tenk M84), uz koju je dobijena i dokumentacija za tenkovski mitralјez PKT. Ovo je Zastavinom timu omogućilo da razvije novi domaći mitralјez M84.

Nakon podsticaja Sogonalijana Sarkisa, Blagojević je pristupio razradi projekta koji će mu doneti najveća priznanja na domaćem i inostranom tržištu – pištolјa dvostruke akcije 9 mm CZ-99. Promocija ovog oružja održana je 19. januara 1990. na sajmu SHOT Show u Las Vegasu a  serijska proizvodnja je startovala 1991 godine. Blagojeviću su kao uzor za razradu pištolja poslužili SIG 226 i Walther P-88. Ovaj izbor ukazuje da je Žida oružje razvio u skladu sa zahtevima komisije nemačkog Ministarstva unutrašnjih poslova (Bundesministerium des Innern, für Bau und Heimat des Bundesrepublik Deutschland)  za službeni policijski pištolј od 4. jula 1975, ali i u skladu sa uslovima konkursa od 28. juna 1981. za novi američki vojni pištolј 9mm HM9. CZ-99 je Zastavu proguralo na međunarodno tržište a stekao je i određenu slavu. No, Blagojević je u samom startu bio svestan propusta i mana na konstrukciji, koji su uglavnom proistekli zbog ograničenog vremena za razvoj oružja (90 dana!). Osim toga, CZ-99 je i pre promocije predstavljao pomalo zastarelo rešenje. To je bilo vreme kada su na tržištu već više od dve decenije bili prisutni pištolji sa ramom od polimera. Nemački Heckler & Koch GmbH je još 1970 godine izbacio svoj HK VP 70 (Volkspistole 1970) sa ramom od polimera. Šta više, daleke 1938 godine na tržištu se pojavila puška komapnije Stevens Arms –  Model 22-410 sa kundakom od tenita (celulozne termoplastike) a američki Remingron Arms je 1959 počeo produkciju Remington Nylon 66 sa kundakom od polimera. No, Glock Gesellschaft mit beschränkter Haftung iz austrijskog Deutsch-Wagrama se 1982 pojavio sa svojim oružjem Glock-17, koji je usvojen kao rodonačelnik modernih pištolja sa ramom od sintetičkih polimera. Gaston Glock je ujedno uveo i postupak antikorozivne zaštite metala feritnom nitrokarbonizacijom (Ferritic nitrocarburizing, FNC, Teniferierung), što je samo povećalo pouzdanost i dugovečnost oružja.Što se tiče ostalih detalja, okviri povećanog kapaciteta, ergonomski poboljšan dizajn i pojednostavljena konstrukcija, već su bili dobro poznati na nizu pištolja. Konačno, bravljenje Browning-Petter, iskorišćeno na CZ-99 (ali i naBB-22), bilo je poznato još od 1935 godine; švajcarski konstruktorCharles Gabriel Petter (1880-1953) ga je prvi put primenio tokom razrade francuskog pištolja M1935A i zaštitio u Francuskoj, Švajcarskoj i SAD (francuski pat. list br. 782914 od 9 marta 1934, švajcarski 185452 i američki, br. 2139203 od 6 decembra 1938). Peterovo rešenje u osavremenjenoj formi preuzela je Schweizerischen Industrie-Gesellschaft (poznat i kao system SIG-Sauer) i primenila ga na čuvenom SIG P210.

Bez obzira na uočene nedostatke, konstruktori Zastave su, evo već tri decenije, pokušavali da usavrše CZ-99 ne odstupajući od klasične konstrukcije. No, i Žida je samostalno, odmah nakon promocije, pristupio konstruisanju novog pištolja na kome bi bile otklonjene uočene mane osnovne konstrukcije a kapacitet okvira povećan na 20 metaka. Tu su usledili i prvi nesporazumi; Božidar Blagojević je 1993. raskinuo radni ugovor za FNP Zastava a naredne godine je u Kragujevcu pokrenuo sopstvenu firmu – NB I.N.A.T. ( INTERNATIONAL NEW ARMS TECHNOLOGIES). Ova, danas već zaboravljena afera, nikada nije rasvetljena do kraja. Zastava, na čijem čelu se tada nalazio mr Vukašin Filipović (1943-2008), optužila je svog bivšeg tehničkog direktora – za krađu tehničke dokumentacije! Nije jasno da li je Blagojević razvoj novog pištolja pod oznakom BB-22 (Božidar Blagojević, 22) započeo dok je još bio u radnom odnosu ili tek nakon napuštanja firme i pokretanja I.N.A.T.-a. Istini za volju, BB-22, bar po dizajnu, neobično je podsećao na CZ-99. Sistem bravljenja (browning-peter) i raspored komandi predstavljali su već poznato Židino rešenje. Podsetimo se da je i kapacitet od 20 metaka pominjan kao alternativa za CZ-99 još 1991 godine. 

Nakon dovršetka tehničke dokumentacije i njene patente zaštite, Žida je počeo da traga za partnerima sa kojima bi se upustio u zahtevan poduhvat izrade prototipova i pokretanja proizvodnje. I.N.A. T. je ubrzo sklopio ugovor sa beogradskim Targetom (Kneza Miloša 82) i trsteničkom Prvom Petoletkom – Namenska (PPT-Namenska). Prva Petoletka je imala najsavremeniju prozvodnu liniju i svakako je mogla kvalitetno da izrađuje BB-22. No, ovo je ponovo izazvalo ogorčenje tadašnjeg rukovodstva FNP Zastava, koje se osetilo pogođenim što gubi monopol; kao novi adut za borbu protiv Židinog pištolja iskorišćen je podatak da PPT u to vreme nije bila registrovana za proizvodnju streljačkog naoružanja. Uprkos svim opstrukcijama, I.N.A.T., PPT i beogradski Target su sredinom 1994 završili prve prototipove. Židin pištolj je u oktobru iste godine, na Sajmu lovačkog i sportskog oružja (LORIST) u Novom Sadu, široj javnosti prvi put predstavljen na štandu PPT Namenska uz prateći reklamni flajer.

Dugogodišnji hroničar kragujevačke Zastave, Đorđe Vranešević,  1. novembra 1994 godine je neposredno nakon sajma u Novom Sadu, u dnevnom listu Politika među prvima pisao o novom pištolju koji – nije poticao iz te fabrike (tada Fabrike namenskih proizvoda, FNP). Bolji poznavaoci oružja su za BB-22 znali od ranije, prevenstveno po probemima koji su u to vreme pratili njegove ”porođajne muke”. Vranešević je i samom igrom reči u naslovu pomenute reportaže – “Žida to radi iz inata”, iako to nije imlicitno spomenuo, aludirao na poteškoće koji su pretili da se izrode u prvu veću aferu u sektoru namenske industrije.

BB-22 je u odnosu na domaći CZ-99 imao niz novina. Debljina navlake je smanjena a rukohvat ergonomski bolje  rešen, tako da je obarača bila pristupačnija. Hod obarače je smanjen a otpuštanje je, zahvaljujući uglu zakrivljenosti, pomereno unapred. Ranija dupla komanda – za otpuštanje navlake i spuštanje udarača (oroza), dobila je i dodatnu funkciju automatske kočnice; nakon spuštanja udarača, automatski se isključivala veza sa obaračom, što je doprinosilo bezbednosti kako po rukovaoca tako i po drugo lice. Blagojević je odustao od obostranih komandi i postavio ih je samo sa leve strane. U decembarskom broju časopisa Kalibar (br 6) iz 1994 godine, Jovan Stojković je među prvima detaljnije predstavio BB-22. Stojković je naveo kako je naleganje radnih delova je rešeno pod uglom, sa zazorima koji su se smanjivali sa 0,4 mm na nulu; ovim je omogućeno istiskivanje nečistoće i rad oružja u ekstremnim uslovima. Poluga obarače je dobila na masivnosti, bez otvora (prozorčića) koji je postojao na CZ-99 a koji je predstavljao slabu tačku. Prečnik udarne igle je sveden sa 2 na 1,5 mm, a primenjena je duža i mekša opruga udarača, čime je obezbeđeno sigurno iniciranje kapsle metka. No, isti autor tvrdi kako je cev (pištolja) samo naizgled (bila) ista (sa onom kod CZ-99), a u stvari kod novog pištolja (ona je izrađena) od prohroma i, što je najvažnije, ima(la je) blagi konus žleba tako da je na ustima kalibar (bio) manji. Ovaj poznati sistem za poboljšanje preciznosti prvi su patentirali inženjeri McMilana, a kod nas je prvi primenio Žida kod poluautomatske vojne snajperske puške (M76) i sada kod BB 22. Prema ovom opisu, moglo bi se shvatiti da je Blagojević primenio progresivne žlebove (kalibar na ustima manji). No, konstruktor se, u suštini, držao iskustava stečenih tokom konstrukcije snajpera 7,9 mm M76; profil cevi, odnosno koničnost, prilagodio je krivoj pritisaka (rasporedu i visini amplituda; optimalna koničnost iznosi 0,01 mm) odnosno, cev je na ustima imala manji spoljašnji prečnik u odnosu na onaj kod ležišta metka. Cev je, inače, bila izrađena od nerđajućeg, prochrome čelika, postupkom žlebljenja bez rezanja metala, čime je materijal u prednaponu, vlakna nisu kidana, a time je i vek materijala znatno produžen. U suštini, radi se o efektu autofretovanja kada se cev sa unutrašnje strane opterećuje iznad granice plastične deformacije, do određene dubine zida (30% ili 60%), tako da se nakon rasterećenja postiže efekat da spoljna zona zida cevi steže unutrašnju i poboljšava ukupne mehaničke osobine. 

Žida je u startu pošao od pretpostavke da se oružje izrađuje u varijantama za municiju 9×19 mm, .40S&W (10×22 mm), 10mm Auto (10×25mm) i .45 ACP (11.43×23mm). Šta vise, najavio je i automatsku varijantu istog oružja, BB-22A – pištolj sa mogućnošću jedinačne vatre, dejstva kratkim rafalima od po tri metka i dejstva dugim rafalom sa kadencom od 650 metaka u minuti. Ova verzija bi imala dodatnu, preklapajuću prednju ručicu, kojom bi se oružje lakše kontrolisalo, kao i stabilizator na ustima cevi koji bi smanjivao odskočni ugao trzanja. Sve u svemu, bar prema najavi, nešto slično Bereti M93R.

Od 2000. vođenje I.N.A.T.-a je preuzeo Židin sin, inženjer Željko Blagojević. Božidar Blagojević je preminuo 2005. godine. Firma je 10. oktobra iste godine registrovana kao društvo sa ograničenom odgovornošću a zavedena je u  Registru pravnih lica ovlašćenih za obavljanje poslova proizvodnje naoružanja i vojne opreme sa kvalifikasijom delatnosti 2540. Locirana je prvo u Cara Dušana 3 pa u Milice Miljojković 2, Kragujevac. Današnji asortiman firme, između ostalog oružja, obuhvata i pištolje BB-22 u kalibrima 9 mm Luger (9×19 mm) i .40 S&W, B-2, Eagle B-2, B-23 i B-24..

Bez obzira na protok vremena od tri decenije, interesovanje posetilaca sajta ukazuje da BB-22 nije zaboravljen, te da zaslužuje da se o njemu još piše.

Tako nam je naš saradnik i sjajan poznavalac istorije domaćeg naoružanja, Draško Dragosavljević, skrenuo pažnju na još jedan detalj vezan za Božidara Blagojevića i sličnost njegovih kasnijih ideja sa S&W. Žida se, naime, odmah posle razvoja BB-22 upustio i u razradu pištolja sa polimerskim ramom. Bez obzira na ranije sukobe, saradnju na razvoju i proizvodnji nove konstrukcije ponudio je Zastavi Namenski proizvodi. U dopisu upravi fabrike priložio je i crtež polimerskog pištolja. Odgovor mu je 5 juna 1995 godine uputio mr. Dragoljub Grujović, još jedan od domaćih legendarnih konstruktora oružja a u to vreme direktor Radne jedinice za razvoj proizvoda Zastava NP. Grujović navodi kako je fabrika otpočela razvoj novog pištolja sa polimerskim ramom i rad u okviru strateškog projekta istraživanja kompozita na bazi plastike. No, u daljem tekstu, direktor Razvoja navodi da, u slučaju da (Zastavu NP) mogu pratiti domaće firme, (Zastava) planira da realizuje novi pištolj u što kraćem roku. Inače, domaće firme (su se u to vreme) više bavile plastikom nego kompozitnim materijalima i nisu posedovale tehnologiju izrade polimerskih ramova (rukohvata). Tako je, na ljubazan način, Blagojevićeva ponuda odbijena. Prema priloženom crtežu, Židina ideja je, po svemu sudeći, bila zasnovana na Smith & Wesson Sigma, prvom polimerskom  pištolju firme Smith & Wesson (proizvodiće se u kalibrima 9×19 mm, .40 S&W, .357 SIG i .380 ACP – SW380M), koji je promovisan nekoliko meseci ranije – 1994 godine.

Ako stav domaćeg giganta u tom trenutku, nakon i u vreme rigoroznih sankcija, ratnog okruženja i teške ekonomske situacije, možemo razumeti, postavlja se pitanje šta se dešavalo nakon toga. Ne zaboravimo da je samo četiri godine kasnije hrvatska privatna firma Marka Vukovića i Ivana Žapčića, IM Metal, Ozalj (od 2001 – HS Produkt), na tržište izbacila HS2000 (Hrvatski Samokres 2000) – pištolj sa ramom od Ultramyd 66 američkog koncerna BASF (Badische Anilin- und Soda-Fabrik) i, prvo preko Century International Arms, Georgia, a nakon toga, uz podršku Springfield Inc., Geneseo, tržište SAD osvojila modelima SA XD i SA XD^M. Šta više, u to vreme je i Zastava počela sa primenom poliamida – ali na programu dugocevnog oružja.