Kalamiti Džejn je možda najčešće pominjana, ali ne bi trebalo zaboraviti Bel Star, Ketl Eni Mekdugal i Litl Bričiz Stivens, pa Rouz Dun…I one su pelješile poštanske kočije, družile se i udavale za kopače zlata, pile viski kao vodu i pucala iz ubojitih cevi.
Američki lobi proizvođača oružja u poslednje vreme je svoju propagandnu mašineriju usmerio ka novoj ciljnoj grupi – deci. Rezultat se vidi: krvavi pir u dva grada čiji su vinovnici maloletnici. Za razliku od dece, dame su ovaj simbol američkog poimanja sloboda i prava prihvatile odmah, paralelno sa muškarcima.
Ovakav odnos prema oružju stečen je u pionirskom razdoblju Amerike. U divljini, među avanturistima sumnjivog morala, van domašaja zakona, oružje je bilo jedini garant lične i kolektivne bezbednosti. Za razliku od oružja, žene su na Zapadu predstavljale pravu retkost i – dragocenost. Početkom 1849. godine u San Francisku je živelo samo 15 žena, a u celoj Kaliforniji one su činile osam odsto ukupne populacije! Deficit „slabijeg pola” hroničari su pravdali činjenicom da je „Zapad bio raj za muškarce, a pakao za žene i – mazge”! Međutim, i ovde su u američkom stilu stvorena dva arhetipa. Prvi, negativan, predstavljale su retke žiteljke kampova kopača zlata i trapera. U ovim sredinama, muškarac koji je tražio životnu saputnicu vešao je ispred šatora – svoje stare, pocepane pantalone. Ova vrsta oglasa bila je rečitija od tekstova u današnjim novinskim rubrikama i sajtovima za posredovanje.
Čedne posle udaje
Kopači zlata plaćali su čitavo bogatstvo da samo na trenutak pogledaju damu „čedno” pokrivenu odećom od glave do pete; pri tome, odeća je najčešće skrivala spodobu bez trunke ženstvenosti. Ovakva situacija dovela je do procvata prostitucije i uzdizanja javnih kuća do nivoa institucije od društvenog značaja. Ma koliko to pogađalo feministkinje, „u američkom pionirskom društvu, prepunom napetosti i agresije, bordel je opuštao i smirivao tenzije. Jedna prostitutka je za komunalni mir značila više nego 100 sudija i policajaca”.
Ovakav način života promenio je i odnos prema moralu; srećnici koji su uspeli da ožene prostitutke, novopečene supruge su cenili i poštovali kao i najčednije udavače sa Istoka. Muškarci su uz logorske vatre ispredali neverovatne priče o retkim ženama koje su sretali po salonima i javnim kućama. Bujna mašta hroničara nadograđivala ih je, za potrebe puritanskog Istoka prevlačila moralnom „oblandom”, brisala detalje koji bi vređali mušku sujetu i tako stvarala legende o „(anti)heroinama Divljeg zapada”. Većina ovih „dama” pila je viski kao vodu, bavila se „najstarijim zanatom na svetu”, kopala zlato, pljačkala banke i nosila prave arsenale oružja.
Čuvena „Kalamiti („Nesrećna”) Džejn” rođena je 1. maja 1852. godine kao Marta Džejn Keneri. Siroče od petnaeste, brzo je postala pijanica i prostitutka. Odevena u mušku odeću, predstavljajući se kao vojni izviđač, muvala se po vojnim logorima i kampovima graditelja železnica, ponekad pevala po salonima i raspredala fantastične priče o svojim avanturama. Vrhunac maštovitosti pokazala je nakon kratkog susreta sa „Divljim” Bilom Hikokom, 1876. godine u jednom bordelu u Dedvudu. Kako je Hikok već 2. avgusta 1876. poginuo, „Kalamiti” je hladnokrvno izjavila kako je sa njim bila u braku još od 1. septembra 1870. i da je 25. septembra 1873. rodila ćerku Džejn Hikok Mek Kormik, koju su odmah dali na usvajanje. Tako je svoj repertoar obogatila novim pričama o zajedničkim doživljajima sa najslavnijim revolverašem Zapada.
Novinari željni senzacija prihvatili su ove izmišljotine, uobličavajući ih u svojevrsnu legendu. „Kalamiti” se 1891. godine udala za kočijaša Klintona Čarlija Burka, sa kojim je živela sedam godina. Tokom 1901. pokušala je da nastupi na Pan-američkoj izložbi u Bafalu, ali raniji buran život i alkoholizam su je potpuno uništili. Na kraju, izgleda da je i sama poverovala u svoje priče; poslednja želja bila joj je da je sahrane kraj „najveće ljubavi”, Bila Hikoka. Obožavaoci su joj udovoljili; da bi legenda izgledala romantičnije, datum njene smrti falsifikovali su sa 1. na 2. avgust 1903. godine.
Popularna Majra Bel Širli, poznatija kao Bel Star, rođena je 15. februara 1848. godine. Poreklom iz puritanske južnjačke porodice, završila je Žensku akademiju i stekla solidno opšte obrazovanje. Tokom Građanskog rata bavila se špijunažom za račun Konfederacije. Nakon rata, jedno vreme su se kod nje skrivala čuvena braća Janger. Bel Star se zaljubila u Kola Jangera i sa njim dobila ćerku Perl. Nakon odlaska Jangerovih, preselila se u Dalas, posvetila kocki i, 1872. godine, udala za konjokradicu Džima Rida. Bračni par je pred zakonom izbegao u Kaliforniju, a zatim na teritoriju Čirokija, gde je živeo pod zaštitom vođe indijanske bande, Toma Stara. Dve godine kasnije, Rid je poginuo, a Bel je preuzela vođstvo nad bandom.
Tokom 1880. godine udala se za Tomovog sina Semjuela Stara, uz čiju pomoć je izgradila pravu odmetničku tvrđavu. U znak pijeteta na prvu ljubav, ovo osinje gnezdo nazvapa je „Jangerova okuka”. Predstavnici zakona muku su mučili da istrebe bandu Star. Kada je 1886. godine poginuo i Semjuel Star, Bel se ponovo preudala, ovaj put za konjokradicu iz plemena Kri-Džima Džulija. Konačno, februara 1889. godine Bel Star je ubijena iz zasede, a njena smrt nikada nije razjašnjena.
Oreol antiheroina stekle su i maloletne Ketl Eni Mekdugal i Litl Bričiz Stivens; ove devojke su kratko vreme jahale sa Dulinovom bandom, a zatim su se osamostalile kao „Devojačka banda iz Oklahome”. Iza rešetaka ih je 1894. godine strpao čuveni šerif Bil Tilgman. Perl Hart je bila jedna od najpoznatijih drumskih razbojnika Arizone. Upravo njoj je pripala slava poslednjeg pljačkaša poštanskih kočija u istoriji Amerike, izvršenoj 1899. godine u blizini Globa.
Surova realnost u preriji
Rouz Dun, poznatija kao „Ruža Simerona”, prostitutka, ljubavnica „Biterkrik” Njukomba iz Dalton-Dulinove bande i učesnik borbe protiv saveznih policajaca kod Ingalsa (1893), „karijeru” je završila kao smerna supruga jednog farmera. Ove antiheroine su se pri izboru oružja pokazale daleko naprednijim i savremenijim od konzervativnih muškaraca. Tako je Bel Star koristila ’45 Colt M. 1873 „Peacemaker”, ’44 Russian Smith&Wesson N0. 3 „New American Model” M. 1878, ali i prvi američki „double action” (DA) ’38 Colt „Lightning” M. 1877. „Ruža Simerona” nosila je najsavremeniji vojni Oa ’45 SoK „RgopIeg” M. 1878, Perl Hart takođe kolt „Lajtning”, ali i dvanaestometnu pušku 45-75WCF Winchester M.1876; isto oružje, samo u devetometnoj, karabinskoj verziji, koristila je „Devojačka banda iz Oklahome”.
Kalamiti Džejn se prema scenariju svojih priča i po želji fotoreportera, kitila najrazličitijim tipovima oružja. Pobrojano oružje svakako nije bilo „damsko”. Modele sa ovim pridevom, proizvođači su počeli da promovišu nakon „pacifikacije” i kultivizacije Zapada. Civilizacija je uticala ne samo na marketinški pristup, nego i na dizajn; za prave dame urbanizovanih sredina razvijeni su laki i dekokrativniji modeli, prilagođeni njihovom ukusu (sa očitom asocijacijom na nakit) i nošenju u tašnama.
Populističku situaciju na Zapadu kvantitativno i kvalitativno će popraviti prodor kolonista — zemljoradnika i stočara. Ovi ljudi su u „obećanu zemlju” kretali sa čitavom porodicom. Zapad su preplavila kola sa arnjevima na kojima su se, pune optimizma, klatile prave, pozitivne heroine, verne supruge, okružene buljucima dece. Međutim, realnost u preriji bila je daleko surovija od primamljivih obećanja. Na pustim prostranstvima, bez ikakvog građevinskog materijala, doseljenici su kopali zemunice, zidajući ih „ciglama” od buseva trave. U jedinoj prostoriji dimenzija 57 m, bez svetla i ventilacije, sa blatom koje se u kišnim danima cedilo sa tavanica i zidova, živele su čitave porodice od 9 do 11 članova! Pri tom, žene su ravnopravno sa muževima obrađivale zemlju, čuvale stoku i — borile se protiv bandita i Indijanaca. Njihov izbor oružja bio je skroman; pucale su iz svega što je moglo odbraniti život, čast i imovinu. Međutim, ove dame su u surovu stvarnost unosile toplinu i prve elemente kulture; one su osnivači prvih kulturnih društava, pozorišta i biblioteka. Prema Nensi Vilson Rouz, „upravo su žene sa Granice kultivisale do tada Divlji zapad”.