Prva žrtva Velikog rata – Nikola Hartvig

Nikola Hartvić

Ruski poslanik u Beogradu u vreme sarajevskog atentata i osvedočeni prijatelj srpskog naroda Nikolaj Henrikovič Hartvig imao je nekada i „svoju” ulicu a onda je pao u zaborav

U vreme Sarajevskog atentata i Julske krize 1914. godine, ruski poslanik u Beogradu bio je Nikolaj Henrikovič Hartvig, osvedočeni prijatelj Srbije i omiljena ličnost u narodu. Srbi su ga prihvatili kao svog sunarodnika i oslovljavali kao „Nikola Hartvić”.

U isto vreme, dužnost otpravnika poslova Austro-Ugarske vršio je Vladimir Gizl fon Gizlingen, ništa manje upoznat sa situacijom na Balkanu. No, za razliku od Hartviga, koji je često povlačio i poteze mimo politike oficijelnog Petersburga i svog pretpostavljenog, Sazonova, Gizl je dosledno sprovodio antisrpsku politiku austrougarskog ministra spoljnih poslova Leopolda fon Bertolda.

Gizl je odmah nakon 28. juna 1914. otputovao u Beč. Njegov put je pravdan prisustvom na sahrani Franca Ferdinanda i Sofije Hotek, dobijanjem novih instrukcija, te „korišćenjem odmora”. No, Gizl je bio jedan od članova „komisije” zadužene za pripremu ultimatuma Srbiji i njegovo prisustvo u Beču bilo je neophodno. Za to vreme, u Beogradu ga je zamenjivao sekretar poslanstva, Vilhelm fon Stork.

Neposredno nakon Sarajevskog atentata, bečka „ratna struja”, uz podršku štampe, počela je da pronosi glasove kako iza ubistva Franca Ferdinanda stoje oficijelna Srbija i Hartvig, odnosno, Rusija. Bečki „Rajhspost” je pisao kako je na dan atentata Hartvig priredio banket, a Fon Stork je telegrafisao Gizlu da na ruskom poslanstvu, koje se tada nalazilo u ulici Kralja Milana br. 62, u dane žalosti povodom ubistva i sahrane austrougarskog Prestolonaslednika – zastava nije bila spuštena na pola koplja.

Gizl se u Beograd vratio 10. jula. Iako je ultimatum koji je trebalo da preda Vladi Srbije telegrafski primio deset dana kasnije, on je svakako bio upoznat sa preliminarnim tekstom, dovršenim još 4. jula. Tako je nastala verzija da je Gizl pozvao ruskog poslanika kako bi ga upoznao sa sadržajem note. Navodno, kada je pročitao tekst, Hartvig, inače težak srčani bolesnik, od uzbuđenja je doživeo smrtonosni udar. U ovom duhu je prvu vest o njegovoj smrti, 11. jula, objavila i beogradska „Politika”. Tako je nastao i mit da je Hartvig prva žrtva Velikog rata. No, prema memoarima sekretara ruskog poslanstva Vasilija Štrandmana, ali i crtici objavljenoj u „Politici” u istom broju od 11. jula, te u opširnijem izveštaju od 13. jula 1914, Hartvig je, saznavši za Gizlov povratak, telefonom zakazao sastanak za isto veče kako bi opovrgao laži po pitanju zastave i banketa.

U austrijsko poslanstvo u Studeničkoj 20 stigao je 10. jula u 21 čas. U zgradi su se nalazili samo Gizl i njegova supruga Julija. Iznenada, tokom razgovora, ruski poslanik je dobio srčani udar. Gizl je u 21.30 telefonom pozvao dr Slobodana Ribnikara, opštinskog lekara za Vračarski rejon, koji je živeo u neposrednoj blizini, u Resavskoj 36. Ribnikar je zatekao Juliju Gizl kako pokušava da pomogne Hartvigu.

U tom trenutku, u poslanstvo je utrčala i Hartvigova ćerka iz prvog braka Ljudmila. Supruga Aleksandra Hartvig u to vreme se nalazila u poseti sinu, sekretaru ruskog poslanstva u Konstantinopolju. Neposredno za Ljudmilom, u kabinet je ušao i Štradman. Vidno potresen, Gizl mu je objasnio da je Hartvig do udara palio cigaretu za cigaretom. Tokom razgovora sekretaru je predao i poslanikovu tabakeru. Štradman će tek kasnije pridati značaj ovom gestu; naime, ubrzo su počele da kolaju glasine kako je Hartvig „ubijen zatrovanom austrijskom cigaretom”!

Tridesetak minuta kasnije, u poslanstvo su stigli lični lekar kralja Petra Prvog dr Svetislav Simonović i dr Svetislav Nikolajević, obojica su stanovali nešto dalje, u Knez Mihailovoj ulici. No, lekari su u 22.15 časova samo mogli da konstatuju smrt. Julija ih je upitala da li da donese „sveću i našu (pravoslavnu) ikonu Bogorodice koja (joj) je od majke ostala”. Gizlingenova supruga je, naime, bila ćerka guvernera Dalmacije, Emila Davida od Ronfelda i Marije, rođene Maširević, unuke srpskog patrijarha Samuila – Save Maširevića. To, praktično, znači da je Julija Gizlingen bila praunuka srpskog Patrijarha te je znala za pravoslavne običaje. Hartvig je oko 23 časa prenet u Centralnu sanitetsku upravu gde su dr Simonović i patolog dr Eduard Mihel izvršili autopsiju i balzamovanje, nakon čega je telo izloženo u improvizovanoj kapeli ruskog poslanstva.

Vest o smrti omiljenog ruskog poslanika munjevito je prostrujala celom zemljom. Odmah je izražena želja da Hartvig bude sahranjen u Beogradu. Ljudmila se složila, a saglasnost je telegrafski zatražena od ruskog Ministarstva spoljnih poslova. Kada je 13. jula iz Petersburga dobijen pristanak Sazonova, kao i saglasnost supruge koja je u 10.30 časova stigla u Beograd, Vlada i gradska opština su se usaglasile da ruski poslanik bude sahranjen između grobnica pokojnog diplomate i političara Milovana Đ. Milovanovića i pravnika i političara Velimira Todorovića (preminuo 1920). Istoga dana odbornici Beogradske opštine jednoglasno su usvojili i predlog da se Beogradska ulica nazove ulicom Nikolaja Hartviga.

Svečani pogreb, 14. jula, predstavljao je veličanstvenu ceremoniju. Hartviga su ispratili prestolonaslednik Aleksandar, prinčevi Đorđe i Pavle, kompletna Vlada na čelu sa Nikolom Pašićem, najviši vojni vrh, svi strani predstavnici i nepregledna masa naroda.

Samo 10 dana kasnije počeo je Veliki rat. Tokom 1918. nastaje nova država, Kraljevina SHS, a imperijalna Rusija više nije postojala. Tako je Hartvig polako padao u zaborav. Zaboravljeni su i veliki novčani prilozi i sanitetska pomoć koje su Ljudmila i Aleksandra Hartvig, tokom rata, pružali srpskoj vojsci i stanovništvu. Tek kada je doneta odluka da se Beogradska nazove po nemačkom poslaniku Adolfu Kesteru koji je 18. februara 1930. preminuo u Beogradu, kralj Aleksandar Prvi je energično reagovao, naloživši da se, u duhu sa odlukom iz 1914, ulica preimenuje u Hartvigovu.

Godinu dana kasnije preminula je Ljudmila Hartvig. Kako je Ljudmila nakon Oktobarske revolucije ostala u Beogradu sahranjena je u očevom grobu. U to vreme, na grobu nije bilo nikakvog spomenika niti značajnijeg obeležja. Konačno, zalaganjem kneza-namesnika Pavla i Vlade Ilića, Beogradska opština je 1934 godine Hartvigu podigla dostojan spomenik – rad poznatog arhitekte Georgija Kovaljevskog. Spomenik je osvećen 12. novembra 1939. u prisustvu izaslanika kralja Petra Drugog – pukovnika Miodraga Tomića, predsednika Beogradske opštine Milivoja Jevremovića, bivšeg predsednika Beogradske opštine Vlade Ilića, supruge Aleksandre Hartvig, bivšeg činovnika ruskog Ministarstva spoljnih poslova Nikolaja Ursatija koji je zastupao Štradmana i velikog broja Beograđana.

Aleksandra Hartvig je preminula 15. decembra 1944. i sahranjena je uz supruga, u Beogradu. Aleksandra je bila ćerka generala Pavela Karcova, a iza sebe je, kao i Hartvig, imala još jedan brak, u kome je rodila sina Georgija Fonvizina. Nikolaj i Sandra, inače, nisu imali dece, tako da je grobnica, nakon 1944, bila prepuštena na staranje njihovom voljenom Beogradu.

Hartvigova ulica je 1943. godine ponovo preimenovana u Beogradsku. Posle oslobođenja, 1946, Beogradska postaje ulica Narodne republike, od 1963 do 1991 – Borisa Kidriča a, potom, ponovo Beogradska. Tako je odluka beogradske opštine doneta u znak zahvalnosti političaru koji je odigrao značajnu ulogu u istoriji Srbije od 1909. do 1914 godine – ostala „mrtvo slovo na papiru”.

Hartving, ipak, dobio ulicu u Beogradu

Nikolaj Hartvig ipak nije ostao bez ulice u Beogradu. Odlukom Skupštine grada, deo Dubljanske ulice na Vračaru, od Čuburske do Maksima Gorkog, od 2017. godine, nosi ime Nikolaja Hartviga.