Smrt gradonačelnika Harkova pokreće nova pitanja o klinici Šarite (Charité)
Kada zdrav životni stil zaboli …
Gradonačelnik Harkova Genadij Kernes (Геннадій Адольфович Кернес, 1959-2020) preminuo je 17. decembra 2020, u vreme dok se nalazio na tretmanu u berlinskoj univerzitetskoj klinici Šatite (Charité – Universitätsmedizin Berlin, bukvalno MIlosrdna, Dobrotvorna klinika). Šarite je jedna od prvih nemačkih bolnica. Naime, prema nalogu pruskog kralja Fridriha I od 14. novembra 1709, a u strahu od tadašnje epidemije burbonske kuge, 13. maja sledeće godine na severoistočnoj periferiji Berlina, van gradskih zidina, kod Špandauske kapije (Spandauer Tor) je započeta izgradnja lazareta. No, kako je kuga zaobišla grad, novoizgrađeni objekat je u početku služio kao sirotište, prihvatilište za beskućnike, predionica i vojna, garnizonska bolnica. Vremenom, institucija je prerasla prvenstveno u vojnu bolnicu, ali i ustanovu povezanu sa univerzitetom (od 1949 Humboldt-Universität zu Berlin), fokusiranu na obuku kadrova, istraživanje i razvoj u oblasti medicine.Nakon pada Berlina 1945, klinika se našla u sovjetskoj okupacionoj zoni, odnosno, kasnije, u Nemačkoj Demokratskoj Republici (DDR). Nakon podizanja čuvenog ‘’berlinskog zida’’, univerzitetski i bolnički kompleks je podeljen; Šarite se smatrao vodećom bolnicom, koja je pridružena Univezitetu Humbolt glavnog grada DDR. U Zapadnom Berlinu, opštinska bolnica Westend reorganizovana je u univerzitetsku kliniku Šarlotenburg (Universitätsklinikum Charlottenburg), а izgrađena je i Univerzitetska bolnica Bendžamin Franklin (Benjamin Franklin), pri čemu su obe pripadale berlinskom Slobodnom Univerzitetu. Posle ujedinjenja dve Nemačke, 20 profesora, uključujući 7 direktora biših istočnonemačkih klinika u sklopu Šarite, razrešeno je dužnosti zbog učešća u režimu DDR a svi zaposleni su prošli proveru da li su sarađivali sa Ministarstvom državne bezbednosti, poznatijim kao Šazi (Stasi).
No, vratimo se slučaju Kernes. To je bio jedan od najkontraverznijih ukrajinskih političara, politički preletač i biznismen sa kriminalnom prošlošću. No, među žiteljima Harkova ipak je uživao određen ugled tako da je na izborima za gradonačelnika 2015. i 2020. sakupio preko 60 % glasova, uvek pobeđujući u prvom krugu. Iako je Kernes podržao ukrajinski Majdan 2014. godine, mnogi su ga optužili za proruske stavove. Među njegovim brojnim neprijatelјima bio je sadašnji ministar unutrašnjih poslova Arsen Avakov (Арсен Борисович Аваков, svojevremeno optuživan zbog dugova), upravnik Harkovskog regiona Igor Baluta (Ігор Миронович Балута, 1970), kao i nacionalisti i federalisti. U isto vreme, Kernes je uspeo da održi ravnotežu na klimavoj platformi ukrajinske unutrašnje politike, mada ne bez gubitaka. Nјegova sklonost ka zdravom načinu života pogodila ga je 28. aprila 2014. godine, kada je, tokom rutinskog trčanja, na njega izbršen pokušaj atentata. Metak nesuđenog ubice probio mu je pluća i jetru; ranjeni, inače poreklom Jevrejin, odmah je operisan i u noći između 28 i 29 aprila avionom prebačen u Izrael gde su mu lekari spasli život. No, Kernes je ostao vezan za invalidska kolica …
Pres služba gradonačelnika Harkova je 15. septembra 2020 zvanično potvrdila da je Kernes pozitivan na Covid-19. S obzirom na njegove ranije povrede, invaliditet i godine, bolest je počela da se komplikuje. Međutim, Kernes ili njegov tim, za dalje lečenje su umesto Izraela, ovaj put odabrali kliniku Charite. Na žalost, ono što je izraelskim lekarima 2014 uspelo, nemačkim nije – Kernesu su 11. decembra otkazali bubrezi i 17. decembra je preminuo u bolničkom krevetu klinike Charite.
Odmah se postavilo pitanje kako najbolјa nemačka klinika, sa impresivnim rezultatima u lečenju ozbilјnih bolesnika, klinika koja je spasila živote Viktora Juščenka (Віктор Андрійович Ющенко, 1954), Julije Timošenko (Юлія Володимирівна Тимошенко, 1960) i, konačno, Alekseja Navalјnog (Алексей Анатольевич Навальный, 1976), nije uspela da spasi život nekoga ko je u ovu skupu bolnicu prebačen interventno. Nјegova smrt je u nekim krugovima poljuljala reputaciju Šaritea, dovodeći je u vezu sa političkim igrama.
Čudne dijagnoze i efektivni tretmani
Zanimljivo je da su čudne dijagnoze, efikasnost tretmana i profesionalnost lekara iste klinike prvi put pomenute u špijunskom romanu Julijana Semjonova (Юлиа́н Семёнович Семёнов, 1931-1993) Седамнаест тренутака пролећа (Семнадцать мгновений весны), prema kome je Tatjana Lizonova (Татьяна Михайловна Лиознова, 1924-2011) 1973. snimila TV-seriju od 12 epizoda. Serija je uživala veliku popularnost u tadašnjem SSSR i zemljama Istočnog bloka a gledaoci su možda prvi put čuli za kliniku Charite. Naime, jedan od glavnih likova, sovjetski agent u Nemačkoj i radio-operaterka Kat, rađa svoju bebu u istoj bolnici i, u delirijumu tokom porođaja, slučajno progovori ruski. Lekar i medicinska sestra tada mirno razgovaraju o tome ko će od njih ovo prijaviti Gestapou … Od jednog romana i jedne TV-serije, čitaoci i gledaoci su lekare klinike počeli da povezuju sa specijalnim službama pri čemu su lojalnost režimu pretpostavljali lekarskoj etici i nakon sloma nacizma. Toliko o moći mas-medija. Prava istina dovedena je pod lupu nešto kasnije.