Osvajanje jugoslovenskog automata, baziranog na sovjetskom metku 7,62×25 mmTT, oficijelno je predviđeno prvim petogodišnjim planom proizvodnje vojne industrije (1947-1951). Planirano je da se tokom 1949. godine Armiji isporuči 6000, 1950 – 20.000, a 1951 – 48.000 automata. Usled poremećaja planova, izazavanih Rezolucijom IB, načelnik odeljenja Preduzeća 44 (Crvena Zastava), Đurđe Matić (1911-1989), konstrukciju novog oružja započeo je 1948 a dovršio je 1949. godine. Prototip je osvojen 1950, a serijska proizvodnja 7,62mm automata M1949 startovala je 1951. godine. Tokom 1951. proizvedeno je 9307 (91.802), 1952 – 24.946 (26.813) a 1953, kada je proizvodnja obustavljena – 6891 automat.
Matić je iskoristio niz elemenata sa sovjetskog modela PPŠ (Špagin) M41 i italijanske Berete M38/42. Po uzoru na sovjetsko oružje, konstrukcija je bila tehnologična; tačnu mehaničku obradu zahtevala je samo cev, zatvarač je izrađivan na strugu sa glodanjem u završnoj fazi a skoro svi ostali metalni delovi izrađivani su štampanjem – presovanjem limova. Rad automata se zasnivao na principu slobodnog trzanja zatvarača.
Zatvarač je bio kružnog oblika, sa fiksnom udarnom iglom, rađen po uzoru na zatvarač berete M38. Limeni sanduk i obloga cevi sa kružnim otvorima za hlađenje bili su izrađeni iz jednog dela.
Na ustima obloge se nalazio kompenzator sa zakošenim čelom i bočnim otvorima. Sanduk je sa zadnje strane imao demontažni poklopac koji je omogućavao vađenje povratne opruge i zatvarača. Kao ublaživač trzanja (amortizer) zatvarača služio je plastični prsten, smešten oko čepa poklopca sanduka.
Mehanizam za okidanje je bio sličan onom na sovjetskom PPŠ-41, sa kliznim regulatorom vatre ispred obarače. Pomeranjem unapred, regulator je odvajao zadnji krak razdvajača od ispusta pritiskača zapinjače dok se zadnji krak razdvajača spuštao i isključivao iz funkcije razdvajač, što je omogućavalo rafalnu paljbu.
Povlačenjem regulatora unazad, kosa površina zadnjeg kraka razdvajača dolazila je ispod ispusta pritiskača zapinjače tako da je oružje dejstvovalo samo jedinačnom vatrom. No, kočnica je bila slična onoj na bereti M38/49; sastojala se od valjka različitih prečnika koji je prolazio kroz sanduk ispred branika obarače i imao dugme sa obe strane. Potiskivanjem desnog dugmeta, deblji deo kočnice je podilazio pod zapinjaču, sprečavao njeno spuštanje i tako kočio automat. Pritiskom na levo dugme, poluga kočnice je klizila udesno, tanji deo je dolazio u položaj ispod zapinjače, omogućavao njeno spuštanje i dejstvo oružjem. Kao i PPŠ-41, automat M49 (kao i modifikacija M49/57) u glavi kundaka je imao otvor za smeštaj pribora za čišćenje i podmazivanje.
Mane Matićevog rešenja, međutim, brzo su došle do izražaja; masivni zatvarač je uvećavao ukupnu masu oružja; često je dolazilo do neželjenog opaljenja (usled udaraca o čvrste predmete); konačno, plastični amortizer nije dovoljno ublažavao trzanje zatvarača, pa je dolazilo do kidanja bradavica i izbijanja čepa.
Oružjeonline