For English Version click here
Do sada je u stranoj i domaćoj literaturi više puta spominjan jugoslovenski kontigent nemačkih automatskih pištolja Mauser (tzv. 7,63 mm Mauser Schnellfeuer, ”S” ili Mauser Reihenfeuer, ”R” Pistole) iz tridesetih godina 20. veka. Uglavnom se pisalo o 100 primeraka, sa tim što se negde sreće i podatak da je deo bio u kalibru 7,65 mm. Arhivski materijal fabrike u Oberndorfu koji smo dobili ljubaznođću gospodina Miteva, baca potpuno drugačiju sliku na sudbinu ovog oružja u našoj zemlji.
U Jugoslaviji su od 1932. do 1935. godine zaista testirani pištolji Mauser-Schnellfeuer u kalibrima 7.63×25 mm Mauser i 9×19 mm Parabellum, modifikovani prema zahtevima jugoslovenskog Artiljerijsko-tehničkog komiteta. Na prvi pogled izgleda čudno zašto su Jugosloveni razmišljali baš o Mauser-Schnellfeuer pištolju – oružju koje u regularno naoružanje praktično nije uvela ni jedna armija. Na ovakvo opredeljenje uticale su potrebe jugoslovenske vojske i policije za pištoljima proistekle iz reorganizacije ovih formacija, povoljni finansijski uslovi koje je Nemačka nudila Jugoslaviji, ali i privatni kontakti sa političarima i bankarima u Beogradu.
Ministarstvo Vojske i Mornarice Kraljevine SHS je 23. februara 1923. godine sa predsednikom kompanije, Jean Jadot-om, i generalnim direktorom Alexandre Galopin-om ”Fabrique Nationale” iz Hestala, potpisalo ugovor o kupovini 60.000 pištolja 9×17 mm Browning M1910/22 i 6 miliona metaka.
Kako su nakon 1930. godine belgijski pištolji nabavljani samo za oficire i policiju, otvorilo se pitanje novog tipa oružja za vojnike i podoficire. Osim toga, jugoslovenski Generalštab je u to vreme prvi put počeo da razmatra planove o formiranju specijalnih jedinica koje bi bile opremljene adekvatnim oružjem. U prvom planu su bile alpske jedinice, a kasnije je planirano i osnivanje jurišnih ili četničkih jedinica – trupa specijalne namene za operacije u neprijateljskoj pozadini, kao i padobranskih jedinica. Tako je predstavnik Damjana Brankovića, Sava Veljović (predtsavništvo u Čika Ljubinoj 20), 15. decembra 1933. obavestio direktora ’’Mauser-Werke’’, Alexius-Alex Mauser-a (1885-1960), da se upravo za planinske trupe razmatra kupovina oko 45.000 pištolja Mauser Schnellfeuer, koji bi bili isporučivani sukcesivno. Dve godine kasnije, nešto slično se moglo naći i u izveštajima francuskog vojnog atašea, pukovnika Marie Émile Antoine Béthouart-a (1889-1982).
Generalštab Kraljevine Jugoslavije je zaista 1. avgusta 1931. godine 52. ljubljanski pešadijski puk iz Škofje Loke preimenovao u Prvi, a од kadrа 37. karlovačkog pešadijskog puka u Delnicama je formiran je Drugi planinskи puk. Organizacija, taktika i tehnika planinarenja i smučanja u potpunosti su se oslanjali na francuske uzore. Kako je Béthouart 1934. godine postao francuski vojni ataše u Jugoslaviji (od 1934. do 1938), nastavio je da prati razvoj ovih jedinica. Tako je septembra 1935. godine izvestio II obaveštajni biro Generalštaba u Parizu o pregovorima oko nabavke pištolja Mauser Schnellfeuer.
Dalje, Kraljevina Srbija, kao prethodnica Kraljevine Jugoslavije, još od 1880. godine je imala odlične veze sa nemačkom fabrikom ”Gebr. Mauser & Cie. Oberndorf n/N, Würtenberg”. Prvi kontakti uspostavljeni su tokom izrade jednometnih pušaka 10.15 mm Mauser-Milovanović M1880. Wilhelm Mauser (1834-1882) i Peter Paul von Mauser (1838 – 1914) su tokom izbora ove puške skoro dve godine boravili u Beogradu i tamo ostvarili niz poslovnih i prijateljskih veza. Osim toga, predsednik srpske komisije za prijem oružja, major Kosta-Koka Milovanović (1847-1905), 28. aprila 1884. се oženio Elizom, ćerkom Wilhelm Mauser-a. Konačno, firma ”Braća Mauzer i kompanija, Oberndof na Nekaru”, iste, 1884. godine, otvorila je svoje predstavništvo u radnji Sretena Veličkovića na Velikoj pijaci u Beogradu” (danas Studenstki trg).
Prvi pokušaj prodaje pištolja 7.63 mm Mauser C-96 Srbiji zabeležen je krajem 19. veka.
Početkom aprila 1897. godine, naime, vodeći majstor fabrike ”Mauser A.G”, Wedler, otputovao je u Konstantinopolj sa 6 pištolja 7.63 mm Mauser C96 sa namerom da za ovo oružje zainteresuje tursku vojsku. Na povratku, u Beogradu se sastao sa Paul Mauser-om II (1860-1933; sin Franz Karl Mauser-a, nećak Peter Paul von Mauser-a), koji je, pod utiskom velike narudžbine revolvera 7.5 mm Nagant M1891, pokušao da i Srbiji ponudi pištolje C-96. No, iz dopisa austrougarskog vojnog atašea u Beogradu, majora Josepha Pomiankowski-og (1866-1929), upućenog 1903. godine šefu austrijskog generalštaba, Friedrich-u Graf von Beck- Rzikowsky-om (1830 -1920), vidi se da je Srbija zadržala u naoružanju isključivo revolvere Nagant M1891. Ovu odluku nije mogao da promeni ni uticajni trgovac i bankar, Damjan J. Branković (1866-1954), koji je zastupao nemačke interese u Srbiji i, kasnije, Jugoslaviji.
Branković je bio vlasnik ”Beogradskog transportno-trgovačkog društva” (Beograd, Šumadijska ulica br. 4), zastupnik ”Norddeutsche Lloyd Bremen-Bremerhaven” i koncerna ’’Friedrich Krupp AG’’ i ”Deutsche Waffen- und Munitionsfabriken” iz Berlina. Održavao je prijateljske veze sa direktorima Lloyd-a, Heinrich Wiegand-om (1833-1909), Philip Cornelius Heineken-om (1860-1947) i Carl Joachim Stimming-om (1876- 1931), kao i direktorima ”Krupp”-a, Gustav Krupp von Bohlen und Halbach-om (1870-1950) i Alfried Felix Alwyn Krupp-om (1907 -1967). Odlično je poznavao direktora koncerna ”DWM”, Alexis Riese-a i Georg Luger-a, a posle Prvog svetskog rata uspostavio je kontakte sa upravom i inženjerima ”Mauser AG” u sastavu ”Berlin-Karlsruher Industrie-Werke AG” (BERKA) – Ott-Helmuth von Lossnitzer-om (1898-1989), Alex Mauser-om, Hermann Zillingler-om (1876-1946), Wirthle-om, August Weiss-om (1886-1980) i Josef Nickl-om (1909-1934).
Inženjer Vlastimir J. Prodanović je 1928. godine u Beogradu, u Deligradskoj ulici br. 20, otvorio ”Generalno zastupništvo Mauzerove Oružne Fabirke A.D za celu Kraljevinu SHS/Jugoslaviju”. No, Prodanović je bio zadužen samo za civilno, komercijalno tržište. Službene interese fabrike ”Mauser” pred oficijelnim, vojnim krugovima u Beogradu, zastupali su Damjan Branković i njegov pomoćnik, Veljović. Branković je počeo da propagira prvo pištolje Luger ”Parabellum” P-08, a potom Mauser Schnellfeuer. Tokom 1931. godine povezao je nemačke zastupnike sa jednim od najuticajnijih političara, dr Milanom Stojadinovićem (1888-1961), koji je od 1922. do 1926. bio ministar finansija a od 1935. do 1939 i predsednik Vlade. Kako se ne bi direktno eksponirao, Stojadinović je sve kontakte preneo na svog šefa kabineta, dr. Jovana Gašića. Gašić je uspostavio veze sa članovima Artiljerijsko-tehničkoog komiteta Ministarstva vojske i Mornarice kao i sa direktorom V. odeljenja (fabrika pušaka) Vojno-tehničkog Zavoda u Kragujevcu, administrtivnim pukovnikom artiljerijsko-tehničke struke Ljubomirom A. Petrovićem. Zahvaljujući uticaju ovih ljudi, nemački pištolj, uprkos jakoj konkurenciji, favorizovan je sve do 1939. godine.
No, ne treba zaboraviti ni finansijske pogodnosti kada je u pitanju bilo nemačko oružje. Berlin je, naime, Versajskim ugovorom bio obavezan da ratnu štetu u visini od 5,5 milijardi zlatnih franaka nadoknadi samo privatnim licima – građanima Srbije i Crne Gore, i to obveznicama od dva odsto rente koje su glasile na ”donosioca”. No, Kraljevina SHS je donela Zakon o ratnoj šteti i obveznicama, prema kojoj se država pojavila kao poverilac za reparacije. Ovo je odgovaralo Nemačkoj jer je sada reparacije mogla da isplati i u naturi. Tako je započeta isporuka čelika Vojno-tehničkom Zavodu u Kragujevcu za izradu pušaka Mauser M1924. No, kada je Berlin 1929. godine prestao da isporučuje robu po reparacijama, jugoslovenski Generalštab je potpisao niz separatnih ugovora sa nemačkim firmama o kupovini ratnog materijala i sirovina. To je dovelo do porasta nemačkog klirinškog dugovanja, pa se Berlin, novembra 1934. godine, direktno obratio predseniku Vlade, Milanu Stojadinoviću (1888-1961), i ponudio da dug otplati isporukama vojnog materijala. Prema izveštaju francuskog vojnog atašea Béthouart-a od 24. septembra 1935, nemačka vlada je avgusta iste godine Beogradu konkretno nudila kompenzaciju od 10 milijardi dinara u vidu naoružanja. Generalštab je razmatrao da u okviru ove sume naruči i pištolje Mauser-Schnellfeuer, koji su već tri godine testirani u Kragujevcu.