Početkom 19. veka u Beogradskom pašaluku privreda je bila na vrlo niskom nivou. Odsustvo osnovnih sirovina (ugašeno rudarstvo) i zanatskih tradicija,te izvršni aparat koji je sankcionisao svako kršenje propisa o isključivom pravu izrade oruđa u istambulskoj Tophani (Tophane-i Âmire) i drugim državnim radionicama, nisu omogućili stvaranje uslova i kadrova vičnih proizvodnji topova. Situacija je bila nešto složenija po pitanju praktičnih znanja o artiljeriji. U zemlji nije bilo artiljeraca obučenih čak ni na nivou najnižih činova. S druge strane, dosta ljudi iza sebe je imalo opšta borbena iskustva,stečena na evropskim,te na lokalnom, srpskom vojištu. U sastavu austrijske vojske od 1788. do 1791, operisalo je nekoliko frajkorskih (Freicorps) formacija, uglavnom sastavljenih od Srba iz Beogradskog pašaluka. Deo ovih ljudi je sve do 1804. godine ostao u austrijskoj službi, upoznajući novog protivnika – francusku vojsku. Ustanicima se pridružio i znatan broj iskusnih dobrovoljaca iz austrijskih graničarskih pukova.
Tokom Sedmogodišnjeg rata,graničari su obuhvaćeni reformama grofa Lacija (General Franz Moritz Graf von Lacy).Laci je uveo novu organizaciju i taktiku, prilagođenu mentalitetu i borbenoj vrednosti ove trupe. U vreme krute, linijske taktike, sa neophodnom gvozdenom disciplinom, graničari su korišćeni kao laka, mobilna pešadija, specijalizovana za tzv. “mali rat”; manje taktičke jedinice borile su se u rasutom stroju, vešto koristeći teren.
Regularna, stajaća vojska, koristila je pukovsku i bataljonsku artiljeriju. Oruđa,kalibra 3 funte,sa maksimalnim dometom od 260 do 750 m,pružala su neposrednu podršku pešadiji (povećavala su, praktično,gustinu streljačke vatre), sa poraznim efektima na krutu protivničku liniju. Rascepkana duž širokog fronta, bez združivanja u veće, samostalne formacije, artiljerija je stasus roda stekla u organizacionom,ali ne i taktičkom smislu. Promena će nastupiti sa pojavom francuske revolucionarne armije. Nedostatak discipline i obuke, neophodne za linijsku taktiku, Francuzi su nadoknadili rasutim rojevima,teveštim korišćenjemterena. Stara, organska artiljerija, nije bila dovoljno fleksibilna da prati bataljone koji su nastupali u rojevima; sem toga, rasparčana po širokom frontu, nije imala efekta po brzo pokretnim i rasutim ciljevima. Ovo je diktiralokoncentraciju oruđa u samostalne taktičke grupe,koje bi dejstvovale na pojedine tačke;kao osnovna taktička jedinica ustanovljena je baterija sa 4 do 6 topova i 2 haubice. Tako se artiljerija i taktički uzdigla na nivo roda.
Ovi pomaci odgovaralisuevropskim vojištima sa biranim bitačnim mestima, pogodnim za klasične taktičke radnje i sukobe velikih masa regularnih armija. Krajiški pukovi i frajkori, zbog specifičnog načina borenja, koristili su,istina nestandardan, ali materijal prilagodljiv najrazličitijim taktičkim zahtevima i terenskim uslovima.U pohodu kroz Bosnu,1716-1717, princ Eugen Savojski (PrinzEugen von Savoyen) prvi je koristiolak artiljerijski materijal, pogodan za brdsko ratovanje. Ova praksa zadržaće se i nakon reformi koje su, 1753, sproveli knez Lihtenštajn (Fürst Wenzel von Lichtenstein), teAndreas Fojerštajn (Andras Feuerstein). Iako suza minimalni kalibarpoljske artiljerijeusvojene 3 funte, u ratu 1757, slavonskim i hrvatskim graničarima dodeljenasu34 topa od jedne, te4 haubice od 2½funte. Na osnovu iskustava sa lakom graničarskom artiljerijom, general Ruvri (Johann Theodor von Rouvray) je tri godine kasnije konstruisao konjičke topove,kalibra od 2 do 6 funti,te šajkaška,jednofuntovna oruđa. Ruvri je 1789, prilikom opsade Beograda,zapovedao Laudonovom (Ernst Gideon Freiherr von Laudon) artiljerijom. Analizirajućinovaiskustva,stečena nasrpskom vojištu, 1793. je predložio nabavku četvorofuntovnih pijemontskih brdskih topova, te konstrukcijudomaćih rastavnihbrdskih oruđa od 1 i 3 funte.
U tom periodu,sve veću popularnost počinje da uživa Gribovalov (Gribeauval) sistem. Griboval je 1776.godine pristupio modernizacijifrancuske artiljerije. Posebnu pažnju posvetio je tehnologiji proizvodnje, organizaciji i teoriji, razradi tablica gađanja,te ostalih proračuna. Materijal je olakšao u proseku sa 22%, standardizovao kalibre na 4, 6i 8 funti, uveo gvozdene osovine,a osu ramenica spustio za 1/12 kalibra ispod ose cevi (umanjenje udarana mehanizam za elevaciju -dasku sa makazama i beskonačnim zavrtnjem). Gribovalov sistemje, međutim,imao i nedostatke. Velika masalafeta nepovoljno se odražavala na mobilnost, na kamenitom i neprohodnom terenu drveni delovi često su se lomili,a oruđima se nije moglo dejstvovati neposredno po izlasku na položaj; prilikom transporta, naime, cevi supostavljane na pomoćna, transportna gnezda, što je diktiralo njihovo premeštanje u borbeni položaj.
Nakon izbijanja Ustanka, zbog privredne situacije i nedostatkakadra,Srbi nisu imalielementarne uslove za pokretanje proizvodnje topova. Iskustva stečena u prethodnim ratovima, te dobro poznavanje protivnika i terena, međutim, omogućili sustvaranje pragmatične vizije domaće artiljerije. Ona se realizovala postepeno, prvo ilegalnom ali selektivnom nabavkom u inostranstvu, a,kasnije,proizvodnjom odabranogmaterijala.
Kara sistema Lihtenštajn. Rekonstrukcija B.Bogdanović
Prve začetke ustaničke artiljerije nalazimo u,već legendarnim,drvenim topovima. Karađorđe je,između 6. i 11. marta 1804, preko Alekse Dukića,kod izvesnog kolara iz Zagorice kraj Topole,naručiodve topovske cevi od trešnjevog drveta, okovane gvozdenim prstenovima. Vožd je ovim improvizovanim sredstvima verovatno želeo da podigne moral slabo naoružanih trupa. Oba oruđa,završena do kraja meseca (Karađorđe ih je primio u Šatornji kod Brestovca, 12. ili 13. marta),upotrebljenasupri napadu na Rudnik,samo kao signalno sredstvo (na visu Javor). Ova primitivana oruđa, bez ikakve borbene vrednosti, korišćena su dosta dugo; Stanoje Glavaš je i 1806. godine signal za napad na Toplicu dao “lakim drvenim topom okovanim“. ”Topovi trešnjevaci..”, praktično, ”nisu bili nikakvi bojevi topovi već prosto topovi za salutaciju (počasnuilisignalnu paljbu)”.
Ako izuzmemo ratni plen, Ustanici su u prvim danima borbi artiljerijski materijal mogli nabaviti samo u susednoj Austriji. Marta 1804.pokušalisuda u Beloj Crkvi,od Srednjedunavske graničarske komande,pozajme jedno oruđe. Istog meseca bački episkop iz Novog Sada, Jovan Jovanović (1732-1805), uputiojeu pobunjenu Srbiju prvi pravi, gvozdeni,trofuntovni top, “podulji od po fata” (950 mm). Šest nedelja kasnije, Ustanicima je poslao još jedno oruđe,istih karakteristika. Topoveje Puljevićev zet, oficir u Petrovaradinu, u garnizonskom Arsenalu reparirao i postavio na lafete; ovde ih je preuzeo trgovac iz Sremske Mitrovice, Dimitrije Puljević, kod Klenka preneo u Srbiju, te ih19. marta predao Jakovu Nenadoviću.
O značaju artiljerije za dalji tok Ustanka najbolje govori rivalitet koji je izbio između Karađorđa i Jakova Nenadovića. Nenadović je isticao da je prvi došao u posed topova, odnosno, da je oba oruđa platio ličnim sredstvima, negirajući doprinos episkopa Jovanovića. Pozivaosei na svoju ulogu u nabavci trećeg topa. Tokom septembra-oktobra 1805, dopisivao se sa Puljevićem u vezi kupovine jednog oruđa, koje je u njegovo ime trebalo da isplati Damiančić (“Damianče“). Top (izgleda kalibra 6 funti) je krajem godine zaista stigao u Srbiju, što potvrđuje pismo upućeno Dimitriju Puljeviću iz Šapca, 31.decembra. Veze sa Dimirijem Puljevićem uspostavljene su u kasno proleće 1804. godine. Karađorđe, Jakov Nenadovići druge starešine, 14. juna 1804,u logoru u Topčideru,ovom trgovcusuizdali punomoć da u njihovo ime može nabavljati vojni materijal. Sutradan, Prota Matija i Jakov Nenadovićsu Puljevićuuputili pismo kojim ga izveštavaju da mu po “MitruCincaru“šalju “obećate(n)ovce“i da rade na uspostavljanju komunikacionog punkta kod Klenka. Znači, još od prvih dana Ustanka sa Puljevićem su uglavnom sarađivali Nenadovići, tako da ne čudi što suprvitopovidostavljeniupravo Jakovu.
Značajnu ulogu u doturu oružja i municije imao jeizemunski trgovac Miloš Urošević. Urošević je Karađorđu, još prilikom prvog kontakta, 1803, obećao da će,u slučaju bune,Srbima dostavljati “…artije, konaca, baruta, olova, kremenja, pušaka (i)topova..“. Karađorđe je na skupštini u Ostružnici, maja 1804, pozvao Miloša Uroševića, Dragutina Milutinovića i Dimitrija Ratkovića,radi dogovora da se “….njitri uzmu ukumpaniju dadobavljaju(za vojsku pod Beogradom, između ostalog ratnog materijala i provijanta, i)topove.“Trgovci su obećali da će “…umoliti generalkomandirere varadinske i da će ji podmititi, i baš iz grada Varadina uzimati vojne potrebe i…donositi u Ostružnicu.” Do sredine juna 1806, Miloš Urošević je Ustanicima lično isporučio jedan gvozeni trofuntovni top;uz njegovo posredovanje,zemunski trgovci su Ustanicima poklonili još dva oruđa većeg kalibra.
Ilegalna nabavka glomaznog artiljerijskog materijala stvarala je finansijske,te teškoće oko transporta i prebacivanja preko graničnog kordona. Osim toga,liferantisuposlovne interese predpostavljali rodoljublju, naplaćujući svoje usluge daleko iznad realne cene. Ustanicisu navedene probleme pokušali da prevaziđu legalnom nabavkom artiljerije.Početkom februara 1806, u livnici kneza Auersperga u Dvoru na Krki, unutrašnja Kranjska (“fürstlich Wilhelm von Auerspergischen Eisengusswerk zu Hoff in Unter Krain”), legalno su naručili 30 gvozdenih topova različitog kalibra. Ljubljanski rudarski ured našao se u nedoumici kako da reaguje na ovu narudžbinu. Plašeći se političkih implikacija, 14.februara je zatražio mišljenje Dvorske komore,odnosno,Dvorskog ratnog saveta. Predsednik saveta, grof Koloredo (Graf Wenzel Josef Colloredo), 27.februara,izneojestav da, iako pravno-formalno ne postoje prepreke da domaće livnice prihvataju inostarane narudžbine, politički nije uputno udovoljiti srpskim zahtevima. Mesec dana kasnije (7/19. marta), Državna kancelarija je preduzela prve korake kako bi sprečila dotur oružja Ustanicima. Ove zabrane ažurirane su novim zakonskim aktima od 11.marta, 28.marta/9.aprila (kada je zabranjena svaka trgovina ratnim materijalom sa Srbijom), 20.maja,te 4.juna 1806. godine. U duhu novih zakonskih propisa, slučaj Auerspergove livnice okončan je 12.maja, kada je baronu Sumerauu (Baron Joseph Tadey von Sumerau), kao vrhovnom policijskom zvanju, saopšteno da je izrada naručenih oruđa stornirana a čitav posao otkazan. Ovde se, međutim,provlači jedn detalj koji ukazuje da topovi,nabaljeni preko Dimitrija Puljevića (poklon episkopa Jovana Jovanovića i oruđe kupljeno krajem 1805) i Miloša Uroševića,možda ipak potiču iz livnice u Hofu. U Kranjskoj su za potrebe tršćanskog Arsenala izrađivani brodski gvozeni topovi. Kada su 1797.godine Francuzi ugrozili tršćansko zaleđe, 24 oruđa-proizvod livnice u Dvoru, iz Arsenala su preneta u unutrašnjost – u Novi Sad (Neusatz),te konzervirana u petrovaradinskom Arsenalu. Do ovog materijala relativno lako se moglo doći ne samo zbog slabe kontrole,nego i zbog korupcije austrijskih oficira.
Sve veći broj ustaničkih topova uznemirio je Portu. Tokom operacija 1804 – 1805. godine,name, srpska vojska je zaplenila i nekoliko turskih oruđa. Turska jeposredstvom poslanika u Francuskoj, Abdulrahim Muhib Efendije (Seyyid Abdülrahim Muhib Efendi), preduzela energične diplomatske korake u Parizu i Beču, optužujući Austriju da Srbiju snabdeva topovima. Ministar spoljnih poslova,grof Stadion (Johann Philipp Stadion Graf von Warthausen),9.juna 1806.je naložio Ministru rata da ispita stvarno poreklo ustaničkih oruđa. Grof Grine (Graf Ferdinand von Grünne) je već sutradan, ispred prozvanog ministarstva,izjavio da Srbija, sem zaplenjenog materijala, zaista raspolaže i onim iz drugih izvora, ali nikako nabavljenog preko službenih vlasti Vojne granice. Grine je, međutim,znao za srpske pregovore sa livnicom u Dvoru, a iz Dubrovnika je dobio i konfidentski izveštaj o navodnoj ustaničkoj nabavci 36 topova iz Graca (Graz, Steyrn),te 50 oruđa iz livnice u Rešici (BergwerkReschitza,Resica, Banat). Portu je trebalo zadovoljiti čvršćim argumentima, pa je izdat nalog da se na teritoriji Vojne krajine i Ugarske sprovede opsežna vojno-policijska istraga. Baron Sumerau je naložio Dvorskoj ugarskoj kancelariji da obrati pažnju na sva mesta pogodna za prebacivanje materijala u Srbiju. Ugarske provincijalne vlasti zaduženesuda motre na Sisak-poznatu tranzitnu stanicu za oružje švercovano iz Kranjske, 2. banijski graničarski puk dobio je kontrolu nad Novim Siskom, slučaj Rešice prepušten je komandantu Temišvara,baronu Duki (Baron Peter von Ducca), a grofu Belgardu (Graf von Bellegarde), vrhovnom komandantu artiljerije, slučaj Grac. Opterećena pretencioznim i kontradiktornim izveštajima, istraga je,u početku,prilično lutala. Baron Dženejn (Baron Georg von Geneyne) je još 27. juna dostavio podatke o dislokaciji, broju,te poreklu srpskih topova. Od zaplenjenog materijala,u Smederevu je locirano 5 merzera (Bomm/b/en) i 17 topova (Kanonnen), u Šapcu – 2, u Bjeljini – 3, tena Rudniku 2 topa, dok je 5 oruđa kupljeno od lađara iz Galaca (“Schiffmann aus Gallatz“). Dva dana kasnije, kapetan baron Volden (Wolden) je komandi 12. nemačko-banatskog graničarskog puka uputio jedan od retkih,tačnih izveštaja o poreklu ustaničkih oruđa. Srbi su imali svega 20 kvalitetnih topova. Većina ovih oruđa zaplenjenajeod protivnika, 3 do 4 su kupljena preko zemunskih trgovaca (Puljevića i Uroševića), a 2 gvozdena trofuntaša (“zwei eiserne Drei-Pfünder”) nabavljena su iz novosadske “ilirske” crkve (znači, ipak posredstvom episkopa Jovanovića). Volden spominje i teško 24-funtovno oruđe u kritičnomstanju, na tri mesta ojačano gvozdenim prstenovima.
Suprotno Voldenu, “obrštar” (pukovnik) Vlaško-ilirskog graničarskog puka, Peretić (Johann Peretich), u izveštaju baronu Duki od 6. jula,podržao je teoriju o topovima iz Rešice i Graca. Ustanici su, navodno, preko tršćanskih trgovaca u Gracu kupili 36 oruđa, 40 su nabavili iz Osjeka (Esseg), a 50 topova,različitog kalibra, isplaćenih gotovinom, preuzeli su iz Petrovaradina i Rešice (Peterwardein und Recsicza). Peretić je tvrdio da je kod Milenka Stojkovića,u Poreču,lično video 50 topova, od kojih 6 bronzanih dvanaestofuntaša (“….12-Pfünder messingenr Art…”).
Rezultati istrage sumirani su 26. jula/7. avgusta 1806. godine. Slučaj Auerspergove livnice bio je jasan i propraćen validnom dokumentacijom. Što se tiče oruđa iz Štajerske, Belgard je došao do prozaičnih rezultata. Gradački zvonolivac Selesius Felter (Selesius Felter) je po narudžbini ruskog gvožđarskog trgovca Fulimonova (Fulimonow), i to bez znanja vlasti, još 1801. godine izlio 8 jednofuntovnih brodskih topova. Oruđa su bila namenjena beogradskom paši ali,ne samo da nisu isporučena, nego nikada nisu ni dovršena. Felter je, naime,raspolagao ručnim ” borerima” (bušilicama) od 1/2 , 1/4 i 1 funte ( 13, 26,5 i 53 mm), no nije imao majstora vičnog da cevi razbuši na tačan kalibar. Po svemu sudeći, nepoznati konfident iz Dubrovnika, Peretić, pa i Gedeon Maretić, pomešali su livnicu u Dvoru sa onom u Štajeru. Ni istraga o Rešici nije dala nikakve rezultate; možemo pretpostaviti da su sumnju na ovo mesto bacili gvozdeni topovi koje su Ustanici nabavili iz Austrije.
Zbog konspirativnog načina nabavke,nije moguće utvrditi broj topova kupljenih u Austriji. On je svakako bio veći nego što su predpostavljale ili želele da priznaju zvanične vlasti;zbog nepobitnih činjenica, nime, nije se moglo negirati poreklo samo 6 oruđa. U svakom slučaju, i ovaj materijalbi se teško preneo preko granice da nije bilo korumpiranosti,ali i dobronamerne saradnje pojedinih oficira (i to na visokim komandnim mestima), tenedosledne spoljne politike Beča.
U sastav srpske artiljerije inkorporiran jeraznorodan zaplenjeni materijal. Zbog kontradiktornih ili pretencioznih podataka, danas nije moguće utvrditi tačan broj topova preotetih od Turaka. U smederevskoj tvrđavi je 8. novembra 1805. zaplenjeno nekoliko nekvalitetnih oruđa (juna 1806, Austrijanci u tvrđavi beleže 5 merzera a Gramberg, 1808.godine – 10 topova). Kod Deligrada je,između 1. i4. jula 1806, od Šašit-pašeoduzeto oko 8 topova. Prema često nepouzdanom”Monitoru“, u bojevima od Aleksinca prema Nišu, oko 28. avgusta 1806. godine, Srbi su došli u posed još 14 topova. Turci su,26. januara 1807, u šabačkoj tvrđaviUstanicima prepustili 9 topova i jednu “kumbaru“(merzer). Jeremija Gagić u “Dnevniku” navodi da je na Velikom Ostrovu, 5/17. juna,zaplenjeno 4, a 1. jula 1807, na Malajnici,11 topova i 4 “kumbare“. Ruski izvori ovaj uspeh pripisuju trupama Isajeva, tvrdeći da je plen zadobijen na Malajnici bio znatno skromniji – samo 2 topa i 2 “mortire” (merzera). Najveći deo artiljerijskog materijala zadobijen je u Beogradu. Varoš je u ustaničke ruke pala 12. decembra 1806. godine. Do 10:00 h,na tablama duž palisada i šančeva,zaplenjeno 22 osamnaesto- i dvanaestofuntovnih topova (“18 i 12 finder“) i 4 “kumbare“, a do mraka je u uličnim borbama u ustaničke ruke palo još oko 20 topova različitog kalibra. Ovako uvećanim parkom nastavljena je opsada beogradske Tvrđave. Radi blokade sa vodene strane, Miloje Petrović, Vule Kolarac i Antonije Protić,15. decembra 1806, na Ratno Ostrvo (pod austrijskom jurisdikcijom)su prebacili jedan od zaplenjenih topova i postavili ga prema Vodenoj (“Su“) kapiji. Ustanici su u Donji grad prodrli 26. decembra 1806, a u Gornji – 27. decembra 1806/8. januara 1807. godine. Kvantitativno gledano, plen zadobijen u Beogradu bio je veliki. Zapovednik Moldavske (Dunavske) armije, konjički general Miheljson,u svom raportu No.245 od 4.januara 1807, navodi cifru od 300 oruđa,od kojih je samo 80 bilo upotrebljivo. Ruski inženjerijski major Gramberg,26. juna 1808, tvrdi da je u Beogradu ukupno zaplenjeno 253 oruđa najrazličitijih sistema i kalibara (od 1 do 22 funte), od kojih su na lafetima bilasamo 25 “mortiers” (merzera) i 15 topova. Sem urođenog nemara prema pozicionim oruđima, Turci su,tokom dugotrajne opsade,lafete koristili za ogrev; osim toga,pred pad gradasu deo oruđa i onesposobili,zabijanjem klinova u falje (vatrenik, Zündloch). Srbi su se trudili da ovaj materijal što pre osposobe za akciju. Tri cevi transportovane su na Zabrežje kod Loznice,gde su,pod nadzorom prote Matije i Jakova Nenadovića,opravljene i postavljene na lafete.
Pretpostavljamo da su ovi radovi vršeni u sklopu priprema za predstojeću ofanzivu preko Drine. Karađorđe je 14. aprila 1807, iz Brusnice, naložio Jakovu Nenadoviću, Luki Lazareviću, Stojanu Čupiću i drugim vojvodama Valjevske i Šabačke nahije, da svoje trupe pokrenu u Bosnu, u drinsko područje južno od Save, a on lično planirao je da,preko Užica,udari na Višegrad. U ovoj ofanzivi Ustanici su se prvi put sudarili sa francuskom ili, kako se smatralo, najboljom artiljerijom epohe.
Turski porazi u Srbiji pobudili su Napoleonov interes za ovaj region. Posle Austerlica (2. novembar 1805) i Požunskog mira (26. decembar 1805), požurio je da dopre u blizinu pobunjenih delova turskog carstva. U prvoj polovini 1806. godine okupirao je Dalmaciju, nakon čega je opservacione punktove postavio u Travniku, Vidinu, Skadry i Janjini– uglavnom sedištima pašaluka odmetnutih od centralne turske vlasti. General Ogist Marmont (Auguste Marmont), inače školovan artiljerijski oficir, u ova mesta je detaširaoinstruktore, zadužene zaobukuturskihartiljeraca. Pred Karađorđevo naređenje o ofanzivi, 30. aprila 1807, u Travnik, sedište bosanskog sandžakata (live), iz Dalmacije je stigao rastavljeni (brdski ?) top, 14 Francuza i grupa Dalmatinaca iz Sinja. Turci su,po instrukcijama 4 francuska artiljerijska oficira, ubrzano lafetirali topove.
Početkom juna, generalni konzul, Pjer David (Pierre David),poslaoje iz Bosne u Dalmaciju 2000 pijuka i lopata,neophodnih za prosecanje puta preko Prologa i Duvna. Francuzi su nameravalida otvore novu, kraću komunikaciju između francuske Dalmacije (Split, viaSinj) i bosanskog pašaluka (ejalet, beglerbegluk), koja bi se kretala granicom kliškog i hercegovačkog sandžakata, odnosno, hlivanjske (Hlivno, Livno) i duvanjske (Seddi-džedid, sedište Županjac, odnosno, Duvno) kapetanije (kapudanlük). Put bi, naime, olakšao privlačenje artiljerijskog materijala u ugrožene zonezvorničkog sandžakata.
I kraj načelnog Napoleonovog protivljenja da njegovi oficiri predvode turske trupe, Francuzi su se, uskoro, upleli u direktan sukob sa Srbima. U sastavu kora Hasan-paše Duvnjaka, 1. juna 1807, nalazile su se dve baterije (12 oruđa) pod komandom francuskih oficira i sa francuskim posadama (6 artiljeraca po oruđu, odnosno, 72 Francuza). Srbi su 14.juna uništili komletan Kučukovićev barjak i zarobili 2 francuska, te 4 turska šestofuntovna oruđa sa 7 francuskih artiljeraca, kojima su,”bez pardona”,odrubili glave. Dvanaest dana kasnije (26. juna),na srpskoj obali Drine zarobljena sujoš 3 francuska artiljercanižeg čina, te jedanoficir.
Sudeći prema kalibru stečenog plena, može se zaključiti da su Francuzi Turcima ustupili najsavremeniji materijal AN.IX (Gribovalov sistem zasnivao sena kalibrima od 4 i 8 funti). Konstantin Nenadović, međutim,piše da je “jedan od dva(šestofuntovna) topa, koje je Jakov zadobio od Francuza bio…odnegdanjeg Poljskog Kraljevstva, na kome je ispupčen grb Poljske bio, s natpisom okolo grba Poljskog Kraljevstva, i koje je godine izliven… On je…vrlo lepo izšaran-izvajan bio i on je odnekud u francuske ruke...pao“. U pitanju je “pukovski” top M1766, razvijen u vreme poslednjeg poljskog kralja Stanislava IIAugusta (Stanislaw II August Poniatowski), što ukazuje da je Turcima dodeljen zastareo materijal. O raznorodnosti zaplenjenog materijala govore i oruđa oteta naredne godine. Turci su,maja 1809, želeli da iskoriste zatišje nakon pobeda nad Rusima kod Braile (Brâila) i na donjem Dunavu, te daudarom snaga,prikupljenih kod Niša i Vidina,razbiju ustanički jugoistočni front. Niški serasker Huršid-paša, predvodeći odred od oko 15.000 konjanika (spahija, Spahien) i nešto pešadije, do 13. avgusta je izbio na ušće Morave u Dunav i postavio logor kod Petke (Petko). Austrijski izveštači zabeležili su da je “Serasker“posedovao 6 šestofuntovnih topova i dve haubice,lafetirane po engleskom uzoru. Ove trupe su 16/29. avgusta pokušale da forsiraju Moravu ali, poražene od Hajduk-Veljka Petrovića, povukle su se ka Ćupriji. Tokom odstupanja,odvukle su samo laka oruđa; zbog nemogućnosti brzog transporta, topove većeg kalibra su demontirali, lafete spalili, a cevi ostavili na razbojištu (“..малые пушки увез с собою, которые же были потяжелее – оставили, только сожгли лафеты…“). Tako su Srbi došli i do oruđa britanske provenijencije.
Ustanicima je, od 1807,počela da pristiže ruska pomoć u artiljerijskom materijalu. Komandant Dunavske armije, general Miheljson, 8. jula je naložio Isajevu da iz artiljerijskog parka izdvoji 6 oruđa i ostavi ih Srbima. Isajev je Karađorđu,iz sastava Odeskog artiljerijskog garnizona,predao 4 šestofuntovna,te 2 trofuntovna topa. Po nalogu novog komandanta Dunavske armije, kneza Prozorovskog, komandant artiljerije, generalmajor Sivers, 23. avgusta 1808. je Ustanicima iz Jašija uputio još 6 topova. Oruđa je u Krajovi prihvatio generalmajor Isajevi transport dopunio viškom ratnog materijala 16. divizije. U nedostatku konjskih zaprega, a u dogovoru sa Rodofinikinom i Milenkom Stojkovićem, Isajev je pošiljku podelio u dva ešalona. Prvi kontigent sa 6 topova prema Dunavu je upućen 24, a u Poreč je stigao 30. oktobra. U Poreču je kompletno naoružanje (drugi ešalon ovde je stigao 10. novembra) ukrcano na tri broda koja su u beogradsko pristanište uplovila 29. novembra. Pošto je transportne troškove od Krajove do Beograda pokrio Rodofinikin, Sovjet mu je 4. decembra 1808. izdao “kvituNo. 1280” na 700 groša. Dva dana kasnije, Karađorđe je Prozorovskog izvestio o uspešnom prijemu ratnog materijala. Revnosni austrijski konfidenti zabeležili su da je sa brodova iskrcano 5(?) turskihtopova sa dve kare natovarene kartečima, što znači da je pomoć poticala iz ratnog plena. Tokom jula 1809, Prozorovski je ustaničkoj vojsci, iz Galaca,viaKrajova, uputio 2 bronzana oruđa a Petar Dobrnjac je 17. juna 1811,od grofa Cukata,primio još 6 oruđa. Tri nedelje kasnije,generalZas je izvestio Nedobu da je,po naređenju novog komandanta armije, Kutuzova (8. juna 1811), u Krajovu dopremljeno 10 (11) topova. Oruđa su,u pratnji artiljerijskog oficira, dva “fajerverkera” i 6 artiljeraca -u ulozi instruktora, upuđena u Srbiju.
Bez obzira na tešku situaciju koja je vladala i u Dunavskoj armiji, Srbi nikako nisu mogli biti zadovoljni pomoći koju je činilo najviše 5 baterija. Nije sasvim jasno ni šta je od materijala zaista odvojeno iz ruskog artiljerijskog parka a šta je činio plen koji je,jednostavno,prepušten Srbima (na šta ukazuju austrijski izvori). Uopšte, pitanje plena stečenog u zajedničkim akcijama srpske i ruske vojske,ostalojesporno. Prema ruskim izvorima, odred Moldavske armije je Srbima predao nekoliko topova zaplenjenih 26. juna u tvrđavi Dudu, 4 topa zarobljena 6. jula u Brzoj Palanci, 2 topa zarobljena 28. jula u Prahovu, čak 21 top, 14. avgusta zatečen u Kladovu, 1 top iz Negotina (19. avgusta),te 3 topa,oktobra 1810. zaplenjena kod Bregova.
Nabavka oruđa iz Austrije, skopčana sa čestim zabranama i političkim ucenama, te nedovoljna i nekvalitetna ruska pomoć, podstaklisuUstanike da razmišljaju o sopstvenoj proizvodnji artiljerijskog materijala. Prema Grambergovom izveštaju od 26. juna 1808, koji je,po nalogu komande Moldavske armije,od 16.marta do 15.juna obišao sve fortifikacije u Srbiji, u Beogradu se nalazilo 253 topa i 25 merzera,kalibra od 1 do 22 funte (od toga,na lafetimajebilo samo 40 oruđa); u Šapcu – 13 topova; u Smederevu – 10 topova; u Poreču – 30 topova,kalibra od 1 do 12 funti; u Valjevu – 3 topa trofuntaša; u Ćupriji – 4 topa,kalibra od 1 do 3 funte; u Čačku – 2 topa od ½funte; u Lešnici – 3 trofuntaša; u Loznici – 3 topa,kalibra 3 i 6 funti; u Rači – 4 četvorofuntaša; u Jasici – 4 topa od 2 do 4 funte; na Deligradu – 6 topova,kalibra od 1 do 3 funte; u Kalovašu – 3 topa od 2 do 5 funti i, po šančevima – 2 do 6 topova,kalibra 5 i 6 funti. Ustanici su raspolagali sa 375 oruđa,od kojih se,u unutrašnjosti,nalazilo 97. Ako procenat upotrebljivog materijala, zabeleženog u Beogradu (oko 14%),hipotetički primenimo na celu zemlju, ustanička vojskajemogla koristiti samo oko 52 oruđa.
Nametnulasemisao da velike količine neupotrebljivog materijala, prvenstveno onog skoncentrisanog u Beogradu, treba što pre ili osposobiti,ili iskoristiti kao sirovinu za izlivanje novih oruđa. Na jednom od prvih zasedanja Praviteljstvujuščeg Sovjeta u oslobođenom Beogradu (8. i 18. marta 1807), doneta je odluka “...da se u donjoj tvrđavi podigne arsenal (i)zasnuje topolivnica…“. U tom cilju, u osmu tačku projektakonvencije,koji su 28. juna/10. jula 1807,u logoru kod Negotina,Karađorđe, Milenko Stojković i Jeremija Gagić predali ruskom predstavniku,pukovniku markizu Paulučiju, ugrađen je zahtev:”Budući da se nahodi u Beogradu i u drugim gradovima veliko čislo pokvareni topova medni (od tuča, bronze), koje bi popraviti ili preliti valjalo, zato da se (iz Rusije, u vidu pomoći)pošlje nekoliko litejni majstora…“.
U nedostatku mobilnog artiljerijskog materijala, Srbi nisu imali vremena da čekaju rusku pomoć. Prema raspoloživim mogućnostima i znanju, pristupilisusamostalnoj reparaciji,te lafetiranju zarobljenih cevi. Sem pominjanog slučaja na Zabrežju kod Loznice, u Šapcu se,1808. godine,sličnim poslovima bavio Mihailo Milosavljević, rodom iz Rudničke nahije. Teški pozicioni topovi po fortifikacijama u unutrašnjosti, naročito pred odlučujuću odbranu 1813, na licu mesta su postavljani na provizorne lafete. Tako je Nikola Karamarković,7. jula 1813. dobio naređenje da”…batal topove na gradu (Užicu)…udari na kakove god kundake (lafete), i da okuje starim ušima (ramenjače i kapci ramena)topov