Pored ljubavi prema Dunavu, manje poznata preokupacija čuvenog matematičara, akademika Mihaila Petrovića bila je i naoružanje
Naš čuveni matematičar, akademik Mihailo Petrović (1868–1943), možda široj javnosti poznatiji po nadimku Mika Alas, rođen je u Beogradu, na Savskoj padini, na Kosančićevom vencu.
Nakon završenog školovanja u Beogradu, u septembru 1889, odlazi u Pariz i 1890. se upisuje na naučni odsek Više normalne škole. Na Sorboni je 1891. diplomirao matematičke, a 1893. fizičke nauke. Doktorsku disertaciju iz oblasti diferencijalnih jednačina odbranio je 21. juna 1894. godine i stekao zvanje doktora matematičkih nauka.
Željan avantura
O njegovom profesionalnom opusu i značaju za srpsku nauku – skoro se sve zna, međutim, Mihailo je bio čovek neverovatno širokih interesovanja i u duši je uvek ostao dečak željan novih avantura i saznanja, kojima se posvećivao sa entuzijazmom. Njegovu maštu su razbuktavale priče o gusarima, velikim, svetskim naučnoistraživačkim putovanjima i ekspedicijama. Najveća strast bili su mu je voda, reke, na čijim obalama je odrastao, i podvodni svet.
Sve je počelo iz zdravstvenih razloga: na insistiranje svog dede Novice, pod parolom da „vazduh pored vode cementira pluća”, kao bolešljivo dete, znatan deo vremena provodio je na obalama Save i Dunava. Počeo je da šegrtuje kod majstora Gašpara, da bi 1889, kao student Velike škole, postao ribarski kalfa kod Arse Ilića Ciganina. Upijao je priče „starog meštra Đure Pupe, koji je još kao momak radio kod turskih ribara”, o njegovim doživljajima sa „negdašnjim turskim majstorom Ibišem i turskim korandžijama”, što će biti osnova za njegove kasnije radove o „Beogradu, negdašnjem centru velikog ribarstva”. Često je obilazio i ribarnice na pijacama na „Zelenom vencu” i „Velikoj pijaci” i kafanu „Kod morune” u Kraljice Natalije, na Zelenom vencu.
Dosledno posvećen svojoj strasti, Petrović je radovima na polju izučavanja vodenog sveta ne samo reka, nego i jezera pa i okeana, dao neprocenjiv doprinos ihtiologiji i vekovnim promenama raznolikosti vrsta riba u Srbiji.
Druga, manje poznata preokupacija Mike Alasa odnosila se na vojsku i naoružanje. Mihailo Petrović je 1898. godine proizveden u rezervnog potporučnika, a učestvovao je kao rezervni oficir u svim ratovima do 1918. godine. Tokom 1921. unapređen je u inženjerijskog majora a 1925. u potpukovnika. Mobilisan je i aprila 1941, ali je zarobljen u Sarajevu. Prema nekim izvorima, Petrović je ubrzo oslobođen zahvaljujući intervenciji princa Đorđa kod svoje tetke, italijanske kraljice Jelene Petrović-Savojske, dok drugi podaci ukazuju da je iz zarobljeništva pušten zbog poodmaklih godina (u trenutku zarobljavanja imao je 73 godine).
U vreme nabavke novih srpskih topova iz Francuske, sa kapetanom Trigonometrijskog odseka Geografskog odeljenja Glavnog generalštaba, Miloradom Terzićem (1880–1939), u kragujevačkom Vojno-tehničkom zavodu konstruisao je artiljerijski telemetar sa sekstantom. Konstrukciju su 11. februara 1910. prijavili Francuskom nacionalnom zavodu za zaštitu svojine, a 17. avgusta iste godine im je izdat patentni list. Prema nekim izvorima, patent su otkupile Srbija i Rusija.
Ideja o minobacaču
Tokom Velikog rata, Petrovića su zainteresovali noviteti poput lovačkih aviona i glatkocevnog oružja – minobacača i lansera torpeda. Upoznat sa činjenicom da rotacija projektila garantuje stabilnost, domet i preciznost, 1918. je patentnom uredu u Parizu prijavio svoju konstrukciju uređaja za povećanje brzine (odnosno, rotacije) projektila ispaljenih iz glatkih cevi. Patentni list mu je izdat tek 1920. Nešto ranije, novembra 1917, prijavio je i uređaj za brzo određivanje elemenata gađanja na vazduhoplovu, ali i ovaj put je patentni list dobio nakon završetka rata 1919. godine. Ovde se nije završila njegova strast prema inovacijama. Tako je konstrukciju motora sa klipom naizmeničnog dejstva prijavio francuskom zavodu. Konačno, na osnovu svojih iskustava na vodi, razradio je i napravu za obezbeđivanje plovnosti brodova posle oštećenja prouzrokovanih sudarom, minom, torpedom ili nasukavanjem. Francuska, u kojoj je „napravu” prijavio još 1917, patentni list mu je izdala tek 1921. godine.
Petrović je svoja rešenja pokušao da ponudi britanskoj i američkoj vojsci. Preko svog vernog prijatelja, princa Đorđa, ideje o minobacaču, motoru i napravi za obezbeđivanje plovnosti brodova, dostavio je srpskom delegatu za snabdevanje vojske u Međunarodnoj komisiji u Londonu, artiljerijsko-tehničkom potpukovniku (kasnije generalu) Milivoju Joksimoviću. Joksimović je 22. marta 1918. proceduru oko promovisanja rešenja prepustio Diku Oktavijusu koji je uživao veliku reputaciju u britanskom državnom aparatu. Za vreme Velikog rata, Dik je kao sekretar Balkanske sekcije Međunarodnog komiteta za snabdevanje i oficir za vezu sa Admiralitetom, tesno sarađivao sa Srbijom, ulažući napore oko organizacije transporta pomoći srpskoj vojsci, naročito tokom povlačenja preko Albanije. Pet dana kasnije, Joksimović je identične podatke dostavio i američkom predstavniku u Međunarodnoj komisiji, majoru Daningu i njegovom zameniku, Vilijemu Flintu Mlađem.
Dik je 6. aprila obavestio Joksimovića da je Petrovićeve crteže sa specifikacijama i opisom prosledio nadležnim organima. Dva rešenja je razmatralo britansko „Ispitno odeljenje za pronalaske iz oblasti municije”, a jedno – „Mornaričko odeljenje za pronalaske”.
Tri kartona
Princ Đorđe je 17. aprila, pismom koje počinje sa nekonvencionalnim, intimnim, „Mikice”, Mihaila Petrovića obavestio o svim preduzetim koracima. Ispitno odeljenje je zaključilo kako „rovovski top” (minobacač) „nema vrednosti” jer ne garantuje da će obezbediti rotaciju projektila, da je motor sa klipom naizmeničnog dejstva odbačen zbog „eksesivnog (prekomernog) trenja delova tokom rada”, a da se od Mornarice još uvek čeka odgovor. Po svemu sudeći, „Mornaričko odeljenje” je pozitivno ocenilo rešenje” naprave za obezbeđivanje plovnosti brodova” jer je Petrović 23. septembra 1918. dobio britanski patentni list.
Domaći Đeneralštab, ali i Ministarstvo inostranih dela najviše su Miku Alasa angažovali u oblasti kriptografije. Prvi sistem šifri za srpsku vojsku razradio je 1917. godine. Ovaj sistem, znatno usavršen, posle rata je pod nazivom „Tri kartona” koristilo Ministarstvo Vojske i Mornarice i Ministarstvo inostranih dela prilikom diplomatske prepiske. Na Petrovićev šifrarnik su verovatno najviše uticaja imala francuska iskustva. U periodu između 1927. i 1937. godine, naime, Mihailo Petrović je za potrebe „Škole za obuku na šifri” Obaveštajnog odeljenja Glavnog đeneralštaba Kraljevine SHS/Jugoslavije pripremio 24 sveske o „Kriptografiji”.
Ribarski majstor
Kada je 1895. završio Filozofski fakultet Velike škole, položio je ispit za ribarskog majstora i postao član ribarskog esnafa. Stekao je pravo da osnuje svoju prvu profesionalnu ribarsku družinu. Do kraja života, zanemarujući sva domaća i strana priznanja, u svojoj sobi na zidu držao je samo alasko majstorsko pismo!
Prijateljstvo sa Đorđem Karađorđevićem
Verni pratilac Mikinih ribolovačkih avantura bio je princ Đorđe Karađorđević. Petrović je Đorđa upoznao još januara 1904, kada je, nakon povratka princa iz Aleksandrovskog kadetskog korpusa, odabran za njegovog ličnog profesora matematike. Blisko prijateljstvo starijeg naučnika i problematičnog princa do kraja Mihailovog života su pratili čaršijski tračevi. Ujedno, Petrović je pao i u nemilost Dvora, tako da je imao stalne smetnje u građenju karijere.