Herman Gering, drugi čovek Rajha, u prestonici je boravio tri puta: u maju 1934 je posetio vojničko groblje, u oktobru je prisustvovao sahrani kralja Aleksandra, a godinu dana kasnije bio je na proputovanju
Herman Gering, jedan od najvećih ratnih zločinaca Drugog svetskog rata, „drugi čovek” Trećeg rajha, posetio je Beograd čak tri puta.
U svojstvu predsednika pruske vlade, u Beograd je privatno, na putu za Atinu, prvi put doputovao 16. maja 1934. U svom pompeznom stilu, na zemunski aerodrom je sleteo crveno obojenim avionom „Manfred fon Rihthofen”, kojim je lično pilotirao. Sa njim su prispeli državni sekretar u pruskom Državnom ministarstvu Paul Kerner (Gering ga je iz milošte zvao „Pili”), ministar pravde Hans Kerl, direktor „Lufthanze” Erhard Milh i predsednik provincije Nasau Filip Hesenski.
Venac za ratne drugove
Na zemunskoj pisti su ga dočekali nemački poslanik Viktor fon Heren, pukovnik Bora Mirković iz Vazduhoplovne komande, komandant vazduhoplovne brigade potpukovnik Miodrag Tomić, komandant šestog lovačkog puka potpukovnik Nikola Obuljen i major Zdenko Gorjup.
Gering je 17. maja posetio groblje na Banovom brdu i „na grobove srpskih vojnika stavio veliki venac svežeg cveća” sa trakom na kojoj je pisalo „Ratnim drugovima – vazduhoplovni ministar Rajha Herman Gering”.
U jugoslovenskoj prestonici drugi put se pojavio 17. oktobra 1934, kako bi u ime nemačke vojske i Rajhstaga prisustvovao sahrani kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, ubijenog u Marseju 9. oktobra. Istog dana po dolasku obratio se Narodnoj skupštini da izrazi saučešće, a tokom tužne ceremonije stalno se nalazio u prvim redovima. No, 18. oktobra, na Oplencu, odmah je zapazio izvanredno umetničko delo. Nakon što je položio venac na grob kralja Aleksandra, na kome je pisalo „Našem velikom neprijatelju – Nemački Rajh”, Gering je dugo stajao pred ikonom „Tajna večera” izrađenom od sedefa.
Ova neprocenjiva ikona predstavljala je delo majstora čuvene radionice porodice Salsa iz Bejt Sahura, 1,5 kilometara istočno od Vitlejema. Ikona je izrađena po ugledu na sliku Leonarda da Vinčija „Ultima cena”, koja se nalazi na severnom zidu manastirske trpezarije Crkve Santa Marija dela Gracije u Milanu.
Ikona poklonjena Aleksandru je imala dimenzije 73,5×67,5 cm, a na njoj je svaki lik i predmet bio urađen ponaosob. Geringa je verovatno zainteresovao i lik apostola Jovana, za koga se još tada spekulisalo da u suštini predstavlja Mariju Magdalenu. Za ovu verziju su posebno bili zainteresovani pripadnici „Anenerbea” tokom svoje potrage za Svetim Gralom. Gering je u trenutku doneo odluku da se ovog remek-dela dočepa pre svog suparnika Himlera.
Prema zvaničnoj verziji, ikona je 16. oktobra 1924. u Belom dvoru uručena Aleksandru i Mariji kao svadbeni poklon jerusalimskog patrijarha Damijana Prvog Kasatosa (kraljevski par se venčao još 8. juna 1922!). Tog dana kod Aleksandra je boravila delegacija Jerusalimske patrijaršije sa ciljem da kralju ponude protektorat nad Svetim Grobom. Prema zvaničnim podacima, Aleksandar je tada samo odlikovan najvišim ordenom patrijaršije Svetim krstom groba Gospodnjeg prvog stepena (sa umetkom „Časnog krsta”). Sutradan je Časnim krstom u Sremskim Karlovcima dekorisan i srpski patrijarh Dimitrije. Ista delegacija je 3. februara 1925. Ordenom svetog groba odlikovala prestolonaslednika Petra, Nikolu Pašića, Momčila Ninčića i – Spomenik neznanom junaku na Avali. No, poklon-ikonu, bar u dnevnoj štampi, niko nije spomenuo.
Po Aleksandrovom naređenju „Tajna večera” je preneta na Oplenac, u riznicu Crkve Svetog Đorđa. Jerusalimska delegacija je prilikom svoje posete donela još jedan reljef sa istim motivom, ali manji, za srpskog patrijarha Dimitrija. Ta ikona se danas nalazi u zgradi Patrijaršije SPC.
Bombe na prestonicu
Sada već i kao novopostavljeni vrhovni zapovednik Luftvafe, Gering je u Beograd treći put svratio 6. juna 1935, nakon jednonedeljnog obilaska primorja i Dubrovnika. Maršal i pratnja su na zemunski aerodrom sleteli u tri „Lufthanzina” tromotorna aviona. Ovde su ga dočekali kraljev ađutant pukovnik Ivan Božić, predstavnik Ministarstva vojske i mornarice potpukovnik Nikola Obuljen, pomoćnik ministra spoljnih poslova Momčilo Jurišić-Šturm, šef protokola Ilija Novaković, komandant vazduhoplovne brigade pukovnik Bora Marković, komandant šestog vazduhoplovnog puka pukovnik Voja Spužić, predsednik Jugoslovensko-nemačkog kluba prof. Stanoje Stanojević, nemački poslanik Fon Heren i predstavnica nemačke manjine Reska Jakova Brašl. Rajhsmaršala su pratila gotovo ista lica kao i u maju 1934, kojima se na turističkom putu pridružio Geringov lični prijatelj, direktor Nemačkog saobraćajnog biroa i poverenik NS partije za Jugoslaviju inž. Franc Nojhauzen. Ovu kratku posetu pratio je Predrag Milojević, „Politikin” bard i jedna od najvažnijih figura srpskog novinarstva uopšte.
Četvrti put, 6. aprila 1941, Gering nije lično „posetio” Beograd; zastupale su ga eskadrile njegove Luftvafe, koje su, u okviru operacije „Kazna”, zločinački uništile prestonicu, prvenstveno se usmeravajući na civilne ciljeve, među kojima je stradala i Narodna biblioteka sa neprocenjivim blagom koje se u njoj čuvalo.
Uništavanje blaga Narodne biblioteke pomalo je čudno ako se zna da su i Hajnrih Himler i Alfred Rozenberg bili zaduženi da sa okupiranih teritorija sakupljaju i nose u Nemačku svu vrednu arhivsku građu, inkunabule i knjige.
Rajhsfirer SS Hajnrih Himler je 1935. formirao „Anenerbe – Društvo za istraživanje nasleđa predaka”. Osim što je sprovodio genocid na okupiranim prostorima „radi obezbeđenja životnog prostora za Nemce”, Himler je energično radio i na pljačkanju umetničkih predmeta i arhivske građe. U ovome je imao kvazinaučnu podršku famoznog „Anenerbea”.
Odmah nakon izbijanja rata, strastan kolekcionar i ljubitelj umetnosti Gering, uvidevši šansu da kolekciju obogati umetničkim blagom sa okupiranih područja, odmah je reagovao: 19. oktobra 1939. formirao je „Glavnu upravu poverenika za Istok”, vešto je prikazujući kao odeljenje koje će pomagati „izvršenje četvorogodišnjeg plana”, a čiji je glavni zadatak bio pljačkanje dragocenosti i umetničkog blaga.
Konačno, Rajhslajter Alfred Rozenberg je u junu 1940. godine osnovao „Posebni štab Rozenberg”, takođe zadužen za pljačkanje kulturno-istorijskih dobara iz okupiranih zemalja. Tako je, još nakon okupacije Francuske i početka izvlačenja kulturnog blaga iz Pariza, došlo do surevnjivosti i sukoba između Himlera, Rozenberga i Geringa.
Ljudi odani Geringu upozorili su ga na aktivnosti „Anenerbea”. Bez obzira na položaj „drugog čoveka Rajha”, Gering je zaključio da je jednostavnije zaobići administraciju i umetničko blago nabavljati ilegalnim kanalima uz podršku vernih saradnika.
Pljačka dragocenosti
Pamteći relikviju, a u želji da preduhitri Himlera i Rozenberga, Gering je odmah po okupaciji Jugoslavije, odlučio da se dokopa „Tajne večere”. Krađu je trebalo da organizuje njegov stari prijatelj Nojhauzen. Da bi poduhvatu dao pravni okvir, Nojhauzena je postavio za izvanrednog opunomoćenika za privredna pitanja u Srbiji.
Nojhauzen je po Geringovom nalogu već 3. maja 1941. poslao na Oplenac nekoliko „veštaka za procenu umetničkih vrednosti”. Između ostalih dragocenosti porodice Karađorđević, „veštaci” su prvo uzeli „Tajnu večeru”. Nojhauzen je ikonu odmah poslao Geringu, koja je izložena u Rajhsmaršalovoj vili Karinhal. No, svestan da rat uzima nepovoljan obrt, Gering je još 1943. deo kolekcije, uključujući i sedefnu dragocenost, sklonio u štajerske rudnike soli u Althauzeu.
Ikona vraćena na Oplenac
Saveznici su posle oslobođenja ovaj deo zbirke pronašli i smestili je u „Centralni biro za vraćanje ukradenog umetničkog blaga” u bivšoj minhenskoj rezidenciji Hitlera (Firerbau). Prema nepouzdanim izvorima, Slobodan Krstić – Uča je „preko naših švercera” 1947. relikviju pronašao, otkupio je za 1.200 dinara, 350 dolara i „nešto malo drugih usluga” i vratio u Srbiju. Verodostojnija je verzija da je do ikone prvi došao kontroverzni trgovac antikvitetima Ante Topić Mimara, koji je 1946. bio akreditovan kao umetnički savetnik pri jugoslovenskoj vojnoj misiji, odgovoran za povratak umetničkog blaga u zemlju. Mimara je ikonu navodno pronašao u minhenskom „Centralnom birou za vraćanje ukradenog umetničkog blaga”, gde je kao mlađi kustos radila njegova verna pratilja Viltrud Topić Mersman. U svakom slučaju, vredna ikona je ponovo izložena na Oplencu.
Kobni intervju za „Politikinog” novinara
Posle posete vojnom groblju na Banovom brdu, pri polasku, na aerodromu, Gering je 17. Maja 1934. dao intervju „Politikinom” izveštaču Milanu Raduloviću. U Beogradu je 29. aprila 1945. obnovljen rad Udruženja novinara. Na ovoj skupštini je izabran i Sud časti, koji je Raduloviću, iako tokom okupacije nije radio ni za jedan list – zabranio rad u inostranstvu!