METALNA OLUJA

Još u 17. veku puškari su proizvodili tzv. Espignole – pištolje ili puške čije cevi su punjene sa više zrna međusobno razdvojenih barutnim prahom kao pogonskim sredstvoM Kroz svaki projektil bio je provučen fitilj; nakon paljenja prvog punjenja, razvijeni usijani gasovi potiskivali su unapred prednju kuglu i istovremeno palili fitilj drugog zrna. Fitilj je plamen prenosio do narednog punjenja i – tako se proces ponavljao sve dok se ne bi izbacila i poslednja kugla. Ovo je omogućavalo da se iz jedne cevi rafalno izbaci više projektila za kratko vreme i tako ostvari velika vatrena moć.

   Zato smo se malo začudili kada je 1997. pravu medijsku senzaciju izazvao ”epohalni pronalazak” Australijanca iz Brizbejna, Mike O’Dwyer-a. Odvajer je u suštini iskoristio ideju espinole. Naime, u jednostavni metalni sanduk ”spakovao” je više cevi od kojih je svaka punjena sa nekoliko projektila međusobno razdvojenih pogonskim sredstvom. Punjenje se palilo redno, električnim impulsima. Prva ”šarža” je izbacivala prednji projektil i istovremeno, usled pritiska, proširivala zadnji, vršeći zaptivanje i sprečavajući prodor gasova unazad. Zahvaljujući električnim impulsima, ” metalna oluja ”, kako je pronalazač nazvao novo oružje, bila je u stanju da za 1 minut izbaci od milion do 13 miliona metaka (sic!), odnosno, u 1/125 delu sekunde – 180 projektila! Ovo je predstavljalo fantastičnu vatrenu moć koja je višestruko premašivala učinak do tada neprikosnovenog mornaričkog artiljerijskog sistema Phalanx. Glavna prednost Odvajerovog pronalaska ogledala se u jednostavnosti konstrukcije, odsustvu kinematskih delova, ogromnoj vatrenoj moći i odsustvu izbacivanja čahura (nisu ni postojale).

   U prvom trenutku, sve je ličilo na prolaznu medijsku senzaciju i jednu od mnogih inovacija bez neke naročite perspektive. Međutim, pobrojane prednosti zainteresovale su Stiva Lija iz australijskog ”Science Applications International Corporation” (SAIC), koji je pomogao osnivanje firme ”Metal Storm Pty Ltd”. Firma je odmah, 1997, sklopila ugovor o usavršavanju i razvoju oružja sa domaćom ”Defence Science and Technology Organisation” (DSTO). DSTO je oktobra 2000. godine na izložbi u Melburnu, priređenoj povodom seminara o kopnenom ratovanju, javnosti prvi put prezentovala ”metalnu oluju”, koja je odmah fascinirala preko 400 svetskih proizvođača vojne opreme. Nacrte je među prvima preuzelo Ministarstvo odbrane SAD i oružje počelo da ispituje u okvirima svojih DARPA (Department of Defense’s Advenced Research Project Agency), AICW (Advenced Infantry Combat Weapon) i ASR (Advenced Sniper Rifle) programa. Tokom razvoja zaključilo se da ” metalna oluja ” predstavlja uređaj kod koga se može kontrolisati kadenca (različitim električnim impulsima), gabariti svoditi na najrazličitije veličine (od pištolja do podvesnog kontejnera za helikoptere) a sam izbor kalibra i vrste projektila birati po želji. Ovo poslednje je bilo utoliko značajno što se ”metalna oluja” mogla koristiti i za civilne svrhe – na primer, za gašenje požara (ispaljivanje granata punjenih vodom), razbijanje magle, zaprašivanje useva ili seizmičko otkrivanje nafte.

  Trenutno ministrstva odbrane SAD i Australije ulažu enormna sredstva u razvoj familije oružja-oruđa baziranog na Odbvajerovoj ideji. ”Metalna oluja” je razvijena i u prenosivoj, ručnoj varijanti. Kako to obično biva, nove ideje ubrzo su modernu espinolu potisnule u zaborav tako da se danas računa samo u interesantne pokušaje ubrzanja streljačke vatre.

Humanoidni robot FEDOR

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.