BEZ PRAVA NA SLAVU

Obaveštajna i kontraobaveštajna praksa SSSR u godinama Drugog svetskog rata

I Gospod reče Mojsiju:

 “ Pošalji ljude da uhode zemlju Hanansku, koju ću dati sinovima Izrailjevijem…“

Četvrta knjiga Mojsijeva, 13. glava

Reklo bi se da je obaveštajna služba   jedan od najstarijih zanata na svetu. Čak i mit o tome govori, predstavljajući Odiseja kao jednog od prvih uhoda. Sung Cu je rekao: “Najbolji su oni planovi za koje neprijatelj sazna kad počnu da se ostvaruju“. Da bi se do tog ideala došlo, treba preći ogroman, glasnom tišinom i žrtvama popločan put. 

                   Istorija ruske obaveštajne  službe  duga je i bogata. Menjala je nazive, metode i sredstva, ali cilj nikada. Na  festivalu ratnog i patriotskog filma “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, Moskovska oblast,  2007. godine gledao sam dokumentarni film “Tri Ivana“, talentovanog autora Jurija Avetikova(Аветиков Юрий Сергеевич, 1938-2017).U njemu se prvi put na filmu spominje Ivan Mihajlovič Viskavatov (Иван Михайлович Висковатов, 1500-1570), visoki službenik Ivana Groznog (Иван IV Васильевич “Грозный“, 1547-1584). On je bio osnivač ruske diplomatije, strateg njene hegemonije i utemeljivač  obaveštajne  službe (i njene kontraobaveštajne komponente).

Izvestaj 2 uprave GRU iz 1944 o sastavu generaliteta Vermahta

                      Da bi se lakše pratio  tekst, ali i originalna ruska dokumenta (ko je u takvoj prilici) kratko ćemo se zadržati na osnovnim pojmovima  vezanim za za ovu oblast. U vojnom rečniku (srpsko-ruski smer)  objavljenom od strane Vojnog instituta stranih jezika RKKA (Рабоче-Крестьянская Красная Армия) 1946. godine (očigledno, zbog svog malog obima i lapidarnosti, pripremljenom radi brzog obučavanja novih saveznika), pojavljuje se izraz izaslanik kao sinonim za razvedčika, odnosno agenta. 

                       Izvidnik je разведчик, izviđanje je разведка, a izraz obaveštajac u tom rečniku ne postoji! Međutim, savremeni ruski jezik pravi jasnu razliku između izviđanja i obaveštajnog rada. Izviđač (u značenju skaut, kao kod nas)  je поисковик, a razvedka je ono pod čime podrazumevamo obaveštajnu službu. Pridev  рaзвeдывaтельный odnosi se na obaveštajni. Dakle, tradicionalni – razvedčik (izviđač), stari naziv iz ranije ruske vojne prakse, zauzeo je značenje obaveštajca. U tom smislu ćete u literaturi (i stručnoj i popularnoj) nailaziti samo na razvedku i razvedčike i ne treba ih poistovećivati sa našim pojmom izviđač . 

                    Tradicija opreza, nepoverljivosti i čuvanja tajne kod Rusa jeste duga. SSSR je Drugi svetski rat dočekao s velikim bezbednosnim i konspirativnim iskustvom (u svakom smislu te reči). Počevši od činjenice da je Internacionala (sa sedištem u Moskvi) morala da deluje, uglavnom, u državama gde je komunizam bio ustavom zabranjen (i progonjen), preko redovne obaveštajne delatnosti (koja je usud svakoj državi i u miru i u ratu),  nevidljivog fronta pre otvaranja fronta, sve je u SSSR bilo uvek na povišenom ili najvišem stepenu konspiracije. Tome je, naravno, doprineo i razvijen partijski i državno-represivni aparat, pa je prosečan građanin umeo da drži jezik za zubima…za svaki slučaj. Carevi i bojari koji su uveli praksu da “jezik glavu odseca, a ne mač“, ali i iskustvo jednog od najsurovijih perioda ljudske istorije (Oktobarska revolucija i intervencija koja je potom usledila), svakako je (u zanatskom smislu) bilo izvanredan temelj za tako nešto. Strah je najbolji čuvar tajne. 

Znak i jubilarna oznaka GRU

                  Podizanje na najviši stepen gotovosti zemlje razvedka je dočekala spremna, jer je to jedan od retkih ratnih zadataka u miru.  

              Veo tajanstvenosti i praktične privilegije u svakodnevnom životu, ali i mit o nepogrešivosti i svemoći, doveo je do toga da su u obaveštajnu službu težili da se uključe mnogi. Pripadnici obaveštajne službe regrutovani su iz raznih vojnih tela, komiteta i štabova, ali i iz frontovskog sastava. Iskustvo u borbi nije bilo glavni kriterijum pri odbiru budućih obaveštajaca. Mnogo važnija bila je psihička stabilnost, svest o tome da se može svakog trenutka poginuti, da svaka, pa i naoko bezazlena, minuta života može biti presudna i da opuštanja ne sme biti. Obaveštajci (ne treba ih mešati sa klasičnim trupnim izviđačima kakvi postoje u svakoj vojsci) su bili oči i uši cele armije. Zaista, od verodostojnosti izveštaja često je zavisio uspeh ukupne operacije. Frontovska obaveštajna služba imala je ogroman udeo u približavanju dana Pobede.

             Nezavisno od toga što je još 1940. godine obaveštajna služba postala deo vojne obaveštajne službe u užem smislu te reči,  napad Nemačke ipak je bio iznenađenje za najviši vojni vrh koji je bio podozriv prema svemu što je dovodilo u pitanje nepogrešivost vrha države. Prvih meseci delovalo se prema situaciji i mimo svih planova, što je uticalo na delatnost svih odseka, posebno vojnog obaveštajnog. Međutim, obaveštajna služba je tokom rata  stekla dragocena iskustva. Bio je razrađen efikasan sistem rukovođenja, pravilan organizacioni model borbenih organa, razumno i plodotvorno primenjivanje u različitim oblicima obezbeđenja borbenih dejstava.  Za to vreme izgrađeni su i formirani: borbena praksa, tradicija i zakoni vojne obaveštajne službe. Jedno od osnovnih pravila bilo je – ne ostavljati neprijatelju svoje ranjene i mrtve. Važilo je i pravilo – obaveštajac će pre poginuti nego se predati. Po sećanju obaveštajaca, krećući na zadatak, svako je nosio sa sobom bombu kako bi je aktivirao za slučaj da je zarobljavanje neizbežno. Jedan od najvažnijih faktora bila je i nadmoć u oblasti čuvanja vojne tajne. Veliki deo obaveštajaca iz tog perioda ne bi se uklopio u klasičnu filmsku i književnu sliku špijuna i agenata. 

Kakav je bio sistem specijalnih službi u vreme Velikog otadžbinskog rata?

        Obaveštajni rad može se podeliti, kao i danas, na vojni  i politički. Struktura i jedne i druge službe mnogo puta se transformisala u traženju optimalnog rešenja. Godine 1939. Obaveštajna uprava RKKA transformisana je u Petu upravu Narodnog komesarijata odbrane SSSR. Već sledeće godine ona je prepotčinjena Generalštabu i, shodno tome, dobila je naziv Obaveštajna uprava Generalštaba RKKA. Kako je rat dobijao na zamahu, a iskustva bivala sve veća, 16. februara 1942. godine stvorena je skraćenica GRU –  sovjetska vojna obaveštajna služba, saglasno odgovarajućem tajnom naređenju, reorganizovana je u Glavnu obaveštajnu službu Generalštaba (Главное разведывательное управление, GRU). Njen status bio je povišen, a ovlašćenja proširena. U sastavu GRU bile su dve uprave:

Novi regruti SMERŠ-a 1944

Prva (agenturna sa odeljenjima za Nemačku, Evropu, Daleki istok, Bliski istok, diverzionim, operativno-tehničkim, radio – obaveštajnim).

Druga uprava bila je informaciona (sa odeljenjima – nemačkim, evropskim, dalekoistočnim, bliskoistočnim, uređivačko-izdavačkim, ratnim izveštavanjem i dešifrantskim). Pored toga, postojao je niz samostalnih odeljenja koji nisu ulazili u Prvu i Drugu upravu: političko, spoljni odnosi, kadrovi, specijalni zadaci, specijalne veze, kontrolno-finansijski, vojna cenzura i  materijalno-tehničko obezbeđenje .

                          Polazeći od činjenice da taj ko vlada informacijama vlada i svetom, Staljin je izvukao odgovarajuće zaključke i još više uzdigao status vojne obaveštajne službe. U oktobru 1942. izdato je naređenje prema kome GRU biva potčinjena isključivo NARKOM-u odbrane (tadašnji naziv za ministarstva – нарком, народный комиссариат).

                      Funkcionalna obaveza Glavne uprave  bila je organizacija agenturne i obaveštajno-diverzantske mreže, kako na teritoriji drugih država, tako i na okupiranim teritorijama SSSR.  Baš u to vreme, radi popunjavanja praznina u frontovskoj obaveštajnoj službi, u Generalštabu bila je formirana Uprava armijske obaveštajne službe. Naziv organa govori sam za sebe. Međutim, rad na operativno-agentskoj aktivnosti bio im je strogo zabranjen.  Faktički, nova uprava ispunjavala je te funkcije koje ispunjavaju niža odeljenja koja se bave koordinacijom posebnih namena GRU. No, time što se lišila rada na agenturnoj mreži (očiju i ušiju), vojna obaveštajna služba naglo je snizila efikasnost svoga rada.  To nije moglo a da se ne odrazi na uspešnost operacija na frotnovima. Kao rezultat toga, u aprilu 1943. godine UVR (uprava vojne obaveštajne službe) postaje obaveštajna uprava Generalštaba. Vraćene su joj funkcije upravljanja operativno-agenturnom i obaveštajno – diverzantskom delatnošću na okupiranim teritorijama, praktično u prifrontovskoj zoni. Tako je Vojna obaveštajna služba bila u stanju da obezbeđuje podatke za nastupanje sovjetskih trupa kroz Ukrajinu, Belorusiju, Moldaviju i Pribaltik. GRU NARKOM sačuvao je pravo vođenja strateškog obaveštajnog rada, van granica SSSR.

Oznaka i legitimacija pripadnika SMERŠ-a

                  Posle oslobođenja teritorije SSSR i kapitulacije Nemačke, u junu 1945, obe strukture vojne obaveštajne službe objedinjuju se u jednu – Glavnu obaveštajnu upravu Generalštaba. Godinama kasnije, posle prebegavanja  kapetana Vladimira Rezuna (alias Viktora Suvorova) u Veliku Britaniju  i objavjlivanja njegove autobiografije pod nazivom “Akvarijum“, ona je postala široko poznata u svetu. Rezun je radio kao operativac GRU u stalnom predstavništvu SSSR pri Evropskom odeljenju OUN u Ženevi a 10. juna 1972 je prebegao u Britaniju i počeo da radi za njihovu obaveštanu službu.

          Političku obaveštajnu službu vodili su organi Državne bezbednosti. Na njenu intelektualnu moć i aktivnost odrazile su se sve izmene koje su počele tridesetih godina, a učvrstile se početkom pedesetih sa strukturama NKVD-NKGB (Народный комиссариат внутренних дел – Народный комиссариат государственной безопасности). Godine 1939. obaveštajnu službu državne bezbednosti vodio je Pavel Fitin (Павел Михайлович Фитин, 1907-1971), koji je na tom položaju ostao za sve vreme teških ratnih godina. Početni oblik rada PGU KGB (Первое главное управление Комитета госудаарственной безопасности) bio je utemeljen 1941. pod imenom Prve uprave NKGB SSSR (narodno ministarstvo državne bezbednosti). U svim etapama svog postojanja sovjetska spoljnopolitička obaveštajna služba pravila je čuda. Oslanjajući se na “prosvetljene proletare“ i “humanističke intelektualce sa levim pogledima“, Prva uprava je ustanovila totalnu informacionu kontrolu po evropskim prestonicama, formirajući mehanizme istinskog uticaja na tamošnju situaciju. Najupečatljiviji uspeh stvaranja obaveštajne mreže sada je široko poznat pod nazivom “Crveni orkestar“ (Красная капелла, Красный оркестр). Bez obzira na odličnu saradnju i upinjanje svih (inače često zavađenih) nemačkih kontraobaveštajnih organa, ona je opstala. Čak i posle jedne “provale“, nacisti nisu uspeli da je unište. Među sovjetskim agentima bile su diplomate čak i u rangu ambasadora, činovnici do ranga pomoćnika i savetnika ministara, saradnici Vermahta i specijalnih službi Nemačke. Pri tome, za razliku od heroja serijala “Sedamnaest trenutaka proleća“ (Семнадцать мгновений весны, 1973) i “Štitom i mačem“ (Щитом и мечом), apsolutnu većinu sačinjavali su etnički Nemci, organski odbacujući nacističku ideologiju i rizikujući život radi prestanka genocida i samoubistvenog rata. Takvu praksu Sovjeti su nastavili i posle rata stvarajući svojevrsnu mitologiju oko svoje uspešnosti, infiltrirajući se čak i u najviše vrhove zapadnih kontraobaveštajnih službi (!). 

Prebeg Vladimir Rezun i autobiografija Akvarijus

                 Posle ponovnog ujedinjavanja organa unutrašnjih poslova i državne bezbednosti u jednu strukturu, obaveštajna služba  postala je Prva uprava NKVD SSSR. Godine 1942. bila je dalje podeljena na svoje unutrašnje uprave – Prvu upravu pod komandom Pavla Fitina (opšta obaveštajna) i Četvrtu upravu pod komandom legendarnog diverzanta Pavla Sudoplatova (Павел Анатольевич Судоплатов, 1907-1996), odgovornog za obaveštajno-diverzantski rad protiv nemačkih saveznika i saradnika. Aktivnost Četvrte uprave bila je takva da je značajno bila presudna u razotkrivanju planova nacističke komande. Njeni saradnici radili su na ivici nemogućeg, svake sekunde rizikujući živote. Oni su otvorili sopstveni front protiv hitlerovaca u njihovoj pozadini, na okupiranim teritorijama SSSR.  Obaveštajci NKVD oko sebe su okupljali partizanske odrede i ilegalce, a pod vidom prebega i lokalnih saradnika okupatora prodirali su u neprijateljsku administraciju, stvarajući uslove za diverzije protiv nemačke sile. Ukoliko bi ih otkrili, nemilosrdno bi ih mučili i ubijali. Ako je neko i pristao da sarađuje sa nacistima, to je uglavnom rađeno s ciljem da se pređe linija fronta i da se, sa pozicija sovjetske strane, vodi dvostruka igra sa nemačkim “mentorima“. Mnoge epizode “Štitom i mačem“ i “Saturna“ napisane su na osnovu istinitih događaja. Na taj način, obrazujući čitave partizanske armije u Ukrajini, Moldaviji, Belorusiji, Pribaltiku, uništavajući komunikacije u pozadini, značajno su dezorganizovali i demoralisali Vermaht, spasavajući milione života u nastupajućoj RKKA.

Pripadnici SMERŠ-a

                      Počevši od 1944. godine saradnicima organa Državne bezbednosti bilo je jasno da ne treba više da se brinu samo o zaštiti domovine od neposrednog neprijatelja, već i od “zakletih prijatelja“. Države Zapada, još od zloglasnog Minhenskog sporazuma, nisu krile svoje mišljenje i namere u odnosu na SSSR. Rukovodioci SSSR odlično su znali šta da očekuju kako od Nemaca, tako i od Amerikanaca, ukoliko oni učvrste monopol na atomsko oružje. Prikupljanje informacija o tom oružju postalo je jedno od prioriteta rada NKVD. Za organizaciju tog obaveštajnog rada odgovarala je grupa “S“ kojom je rukovodio Pavel Sudoplatov. “Čekisti“ (po чрезвычайнoй комиссии) kako su tradicionalno zvali pripadnike Službe, bili su u stanju da ubede svoje naučnike u mirne namere sovjetske države i briljantno su ispunili zadatak, dovodeći na taj način međunarodne odnose u stanje pariteta.

           Ne manje efikasno, uporedo sa obaveštajnom, od prvih dana delovala je sovjetska kontraobaveštajna služba. Glavni teret kontraobaveštajne delatnosti je od početka pao je na leđa NKVD. Pri tom ministarstvu bila je formirana posebna grupa za borbu sa nemačkim diverzantima, a u okviru nje – zasebna motostreljačka brigada – prototip savremenog modela Specnaza Državne bezbednosti.

             U leto 1941. specijalni štab u sastavu NKVD formira poterne (“lovačke“) bataljone (команды охотников) čiji cilj je bio presretanje i uništavanje nemačkih diverzanata i obaveštajaca. Prvi dani rata doneli su ne samo ogromne gubitke Crvene armije, već i strašne neuspehe nacističkih specijalnih službi.  Početkom rata nacističke službe organizovale su u Lavovu pobunu ukrajinske ekstremne desnice, inspirisane fašističkom inteligencijom, čiji je cilj bio pomaganje Hitlerovoj ofanzivi. Bez obzira na izuzetno teške uslove za delovanje, sovjetska kontraobaveštajna služba uspela je da onemogući taj plan. Mnogo nemačkih agenata pokušavalo je da deluje u oblasti transporta ili u sastavu RKKA na raznim pozicijama.  Upravo tokom ratnih godina hitlerovsko rukovodstvo bilo je prinuđeno da konstatuje kako su zbog efikasnog rada sovjetske kontraobaveštajne službe izgubili najveći deo svojih najboljih agenata. Gubeći na kvalitetu, nacisti su pokušali da obaveštajni i diverzantski rad nadoknade kvantitetom. Na okupiranoj teritoriji formirali su preko 60 obaveštajnih škola u kojima su pripremali obaveštajce i diverzante. No, polaznici bi ,ili brzo padali, ili bi se sami prijavljivali sovjetskoj kontraobaveštajnoj službi kako bi sačuvali život i pokušali da deluju kao dvostruki agenti. 

Rukovodilac SMERŠ-a Viktor Abakumov 1945

                 Organi sovjetske kontraobaveštajne službe organizovali su neke, pomalo fantastične, operacije.  Nemačka komanda je, kao rezultat organizovanih radio-igara (nadmudrivanja putem izmišljenih agenturnih mreža) otpravljala tone oružja nepostojećim ilegalnim grupama u pozadini RKKA. Operativci NKVD uvežbali su se u vrbovanju čak i polaznika diverzantskih škola sa okupirane teritorije, predstavnika okupacione administracije i ta pojava je bila prilično masovna. 

                  Godine 1943. vodeći se ratnim iskustvom, NARKOM, NKVD i komanda Flote formiraju posebne jedinice vojne kontraobaveštajne službe “SMERŠ“ – smrt špijunima (Смерть шпионам). Članove te službe popularno su zvali “lovcima na vukove“, a prema ekspertima, to je bila jedna od najboljih frontovskih kontraobaveštajnih službi. Njihov rad graničio se s podvigom jer su se na drugoj strani rovova nalazile hiljade izdajnika raznih vrsta. Jedinsven u istoriji, Istočni front je imao praksu i metode bez analoga u dotadašnjem iskustvu ratovanja. “Nemačka je imala neograničene mogućnosti da pripremi, obuče i opremi  prave Ruse koji nisu morali da uče običaje vojske u koju treba da se infiltriraju. Mnogo izdajnika i prebega savršeno je poznavalo unutrašnji život vojske pa je veština operativaca SMERŠ utoliko više za divljenje jer su morali da razlikuju svoje od “svojih“.  Možemo samo da pretpostavimo kakvi su sve metodi unutrašnje provere morali da budu korišćeni na frontu i prifrontovskoj pozadini. Pri tome treba imati u vidu da su se pripadnici SMERŠA nadmudrivali sa agentima koji su, kao i oni, zahvaljujući frontovskom statusu, uvek bili s metkom u cevi, spremni na sve“.  Ovaj tekst ne nosi slučajno naziv “bez prava na slavu“ (Без права на славу, во славу державы). Junaci ovih, najčešće nevidljivih bitaka, priznanja su dobijali ili posthumno, ili kada ih otkriju (što se retko dešavalo), ili u četiri oka, u najužem krugu starešina. 

Memorijalni zid i knjiga, posveceni palim pripadnicima američke CIA

Setimo se da anonimnost palih agenata nije sovjetsko-ruska specifičnost; na severnom frontu lobija zgrade štaba CIA (Central Intelligence Agency) u Lengliju (Langley, Virginia) postavljen je Memorijalni zid (Memorial Wall) od belog, Alabama mermera, sa natpisom U čast onih članova CIA koji su položili svoje živote u službi otadžbine ( IN HONOR OF THOSE MEMBERS OF THE CENTRAL INTELLIGENCE AGENCY WHO GAVE THEIR LIVES IN THE SERVICE OF THEIR COUNTRY) i  133 zlatne petokrake zvezde, od kojih svaka označava po jednog neimenovanog palog agenta od 1950. do 2018. godine. Uz zid se nalazi i “Knjiga časti“ (Book of Honor), uvezana u crnu, marokansku kozju kožu, u koju su upisana imena i godine smrti samo nekih operativaca, dok je većina ostala anonimna. Pri tome, u Lengliju nisu zabeležena imena ili neimenovane zvezdice  pripadnika OSS (Office of Strategic Services, prethodniku CIA), palih tokom Drugog svetskog rata. 

Dragi Ivić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

error: Sadržaj je zaštićen !!