Snajper – strah i trepet Zapadnog fronta

 

   Nemački snajperisti su 1915. godine, samo u jednom danu, u rovovima i na “ničijoj zemlji“ Zapadnog fronta, eliminisali 18 vojnika  jednog bataljona III britanske armije. Tim povodom, komandant Treće britanske armije, generallajtnant Čarls Monro (Charles Carmichael Monro, 1st Baronet, 1860-1929), podvukao je činjenicu da je makar i jedan dobar strelac predstavljao bitan činilac za moral čitave jedinice.

Nemacka puska Mod 1898 sa optickim nisanom

    Nemci su značaj snajpera shvatili odmah nakon početka rovovskih borbi, tokom 1914. godine. U Carevini je postojao dobar potencijal preciznih strelaca; lovačka i streljačka udruženja raspolagala su milionskim članstvom, koje je poticalo iz svih društvenih slojeva. Po kvalitetnom kadru naročito su se isticali saksonski pukovi; odmah iza njih, bili su bavarski, pa pruski. Osim toga, nemačka armija bila je opremljena odličnim, za vojne pojmove izuzetno preciznim, mauzerkama M98 u kaliru 7,9x57mm. Međutim, Generalštab nije mogao na vreme da sagleda tako brz početak pozicionih operacija, odnosno, nije na vreme predvideo snabdevanje trupa i optičkim nišanima. U nedostatku fabrički izrađenih, vojnih snajpeskih pušaka, “Komisija za ispitivanje oružja“ (Preußischen Artillerie-Prüfkommission, APK) inicirala je  rekviziciju i otkup lovačkih karabina sistema Mauzer  8x57I (municija M88), opremljenih komercijalnim optičkim nišanima (4x Gerard ili 4x Goertz). Viktor Hercog fon Ratibor, princ od Hoenloe-Šilingsfirsta (Victor II, Herzog von Ratibor, 2.Fürst von Corvey, Prinz zu Hohenlohe-Schillingsfürst, 1847-1923), patriotski je prihvatio inicijativu, organizujući privatni otkup snajperskog oružja (“Menjam zlato za čelik“) za potrebe armije. Kraljevski zemaljski sabor u Visbadenu je 23. januara 1915. izdao dekret o rekviziciji lovačkih repetirki M88 i M98 7,9mm sa optičkim nišanima.

Detalj nemackog snajpera

   U borbenim uslovima, iskazale su se mane ove ishitrene odluke. Lovačko oružje bilo je slabije od vojnog; koristilo je stariju municiju M88 sa oživalnim vrhom zrna; zbog kraćih cevi, imalo je veće rasipanje, jači pucanj i uočljiviji plamen na ustima; konačno, lovački mehanizam sa dve obarače (“šteher“) bio je isuviše osetljiv na nečistoću koja je “carovala“ u uslovima rovovske borbe.

Nemacki snajperista naoruzan Mauserm Mod 1898

Ovo je primoralo Generalštab da izvrši pritisak na vojnu industriju; do kraja iste godine, Kraljevska bavarska fabrika puška u Ambergu (Königlich Bayerische Gewehrfabrik Amberg)  i  pruska fabrika pušaka iz Špandaua (Königliche Preussische Gewehtfabrik Spandau) isporučili su armiji 15.000 pušaka mauzer M98 sa, uglavnom ručno montiranim, optičkim nišanima (Zielfernrohr,Schartenfernrohr„). Izradu optike (optičkih nišana, dvogleda, periskopa, mernih instrumenata) osvojili su “Carl Zeiss“, “Gerc“ (C.P Goerz Berlin), “Dr Valter Gerard“ (Dr Walther Gerard, Charlotenburg), “Oigee“ (“Luxor“), “Emil Busch“ (“Visar“), “Hensoldt“, “Bock“, “R. Fuess“ (“Helios“), “Voigtlander“ (“Skopar“), te “Hahn“. Ipak, najbolju optiku (četvorostruko uvećanje, objektiv 30 mm) sa montažom liferovala je firma “C. P. Goertz“ iz Berlin-Fridenaua; pri tome, optički nišan sa montažom vredeo je 95 Rajhsmaraka – više nego sama puška 7,9 mm M98!

   Prvi, pravi kurs za precizne stelce, organizovan je tek tokom treće ratne godine, odnosno, školovani snajperisti stupili su u akciju 1916. Nemački snajperisti su 1914. godine delovali samostalno (na “ničijoj zemlji“) ili u paru. U idealnim uslovima, u sastavu bataljona nalazila su se 24 precizna strelca. Nakon 1916, snaperista je delovao u paru sa osmatračem.

Nemacki snajperisti u rovu

   Preduzete mere učinile su Nemce superiornijim u rovoskoj borbi. Njihovi precizni pogoci “prikovali“ su francuske i britanske vojnike u tada još uvek plitke rovove. Omiljena (najviše izložena) meta preciznih strelaca bili su nesrećni saperi i pioniri, koji su bili primorani da obavljaju obimne zemljane radove. Kako nisu bili izgrađeni prednji, visoki zaštitni grudobrani, nemački snajperisti iz zabave su gađali savezničku opremu, manjerke i kuhinje.

Britanske SMLE No1 Mk III – BSA 1916

   Preciznost mobilisanih nemačkih lovaca i sportskih strelaca zabeležio je i mladi vodnik 3. bataljona Kraljevskih Velških Fisilira (Royal Welch Fusiliers), Robert Grejvz (Robert Graves, 1895-1985). U nameri da osmotri neprijateljske linije, preko grudobrana je isturio svoj periskop. Istog trenutka, nemačko zrno, ispaljeno sa distance od 370 metara, pogodilo je sam centar okulara, prečnika 25 mm!

Simon Joseph Fraser, 14th Lord Lovat

   Konzervativni Britanci najteže su prihvatali nametnutu taktiku. Pokazalo se da skoro ništa nisu naučili na iskustvima stečenim tokom Burskog rata (1899-1902). Naime, kolonijalne trupe u Africi su spoznale preciznost mauzerki i značaj jedinačne streljačke obuke. Uprkos tome, imperijalni Generalštab slepo se oslanjao na plotunsku vatru i superiornu brzinu domaćih pušaka SMLE Lee-Enfield Mk III. Nakon početka rovovskih operacija, profesionalni vojnici jednostavno nisu bili u prilici da dejstvuju na način kako su bili obučavani u streljačkoj školi Hit (Small Arms School Corps  Hythe, Kent); nemački snajperi “vrebali“ su svaki pokret, a cilj veličine glave predstavljao je isuviše zahvalnu metu da bi i najmanja taktička jedinica rizikovala prebacivanje torzoa preko grudobrana i dejstvo sasređenom vatrom.

   Prvi, iole ozbiljniji odgovor protivničkim snajperistima, mogli su da pruže mladi oficiri iz viših slojeva, koji su se u mirnodopsko vreme, rekreativno, bavili lovom na visoku i afričku divljač. Iznimku je činio i probrani krug članova britanskog ekskluzivnog  National Rifle Association (NRA) udruženja, osnovanog još 1859. godine. Oni su na Zapadni front kretali kao na safari, opremljeni skupocenim lovačkim karabinima u moćnim, Nitro-Express i Holland & Holland kalibrima. Međutim, ova aristokratska manjina nije bitnije popravila situaciju na frontu. Prvi značajniji pomak nastao je 1915. godine. U to vreme je čuveni sportski strelac i lovac, major Pričard (Hesketh Vernon Prichard, 1876-1922), raspoređen na Zapadni front kao oficir za štampu. Pričard  je odmah sagledao sve nedostatke u taktici Kičenerove armije. Zahvaljujući vezama u visokim krugovima, uspeo je da razbije konzervativna shvatanja, dobije neoficijelnu titulu “eksperta za snajpersku borbu“ i pokrene čuvenu SOS školu (First Army School of Scouting, Observation and Sniping, Linghem). Iz domovine je 1915. naručio 5000 pušaka SMLE Lee-Enfield Mk III i Mk. III* sa optičkim nišanima “Periscopic Prism Company (PPCo)“, “Aldis Brothers“ (najpopularniji među vojnicima) i “Winchester“ te angažovao iskusne brđane – vodiče, skaute i lovce – pripadnike škotskih pukova. Najbolji “materijal“ za obuku snajperista predstavljali su veterani iz Drugog burskog rata, buntovni brđani, potomci klana Simona Frazera Lovata (Simon Fraser 11th Lord Lovat, 1726-1782), koji su se pod 14-im lordom Lovatom (Simon Joseph Fraser, 14th Lord Lovat and 3rd Baron Lovat,  1871-1933), šefom Frejzer (Clan Fraser of Lovat) klana.

Major Hesketh Vernon Prichard osnivac SOS skole

Lovat je 1897 izašao iz regularne armije i pridružio se dobrovoljačkom bataljonu Queen’s Own Cameron Highlanders. Krajem 1899 organizovao je ‘’Lovat izviđače’’ (Lovat Scouts)  za službu u Drugom burskom ratu, a na čelo jedinice postavio je iskusnog američkog skauta, Frederika Bernhama (Frederick Russell Burnham,  1861-1947). Od njih je formiran Škotski brđanski jomenri puk (Scottish Highland yeomanry regiment). Puk je raspušten u julu 1901 a 113. i 114. četa su uklučene u “Imperijalne Jomenre“ (Imperial Yeonmanry). Narednih godina ova jedinica je reformisana u 1, i 2. Lovat izviđački puk (1st and 2nd Lovat Scouts). Iz oba puka odabrani su specijalni ‘’oštri’’ strelci (sharpshooters), koji stvaraju prvu snajpersku jedinicu u britaskoj armiji.  Marta 1903. oni sačinjavaju ‘’Lovatove izviđače imperijalnih jonmerija’’ (Lovat’s Scouts Imperial Yeomanry, od aprila 1908 – samo Lovatovi Skauti – Lovat’s Scouts).  U Velikom ratu, prvi bataljoni 1. i 2. Lovat skautskih pukova su bili angažovani na Galipolju (kasnije detaširani u Makedoniju, rame uz rame sa srpskom vojskom). Godinu dana kasnije, “Lovatovi skauti – precizni strelci“ (9 grupa od po 20 vojnika sa po jednim oficirom) upućeni na Zapadni front, prvo su prošli kroz novoosnovanu Pričardovu školu. Uskoro je svakom korpusu britanske armije pridružen po jedan sličan izviđačko-snajperski vod; ove taktičke jedinice koordinirao je pukovnik Donald Valter Kameron od Lokila (Donald Walter Cameron 25th Lochiel1876- 1951). Tokom 1916, u puku je formirano odeljenje ‘’oštrih strelaca’’ (sharpshooters), isljučivo zaduženo za izvižačku i snajpersku službu na frontu u Francuskoj. 

Major Frederick Russell Burnham – skaut nemackog porekla

Do pojave škotskih strelaca, britanski snajperisti više pažnje su pokanjali (uglavnom uzaludnoj) zaštiti od protivničkih zrna nego kamuflaži; nosili su tzv. “bojlere“ – svojevrsne čelične oklope za glavu i grudi. Tek su Lovatovi skauti proslavili i danas nezamenljivu “Džili“ kamuflažu (ghillie suit, prema galskom nazivu za brđanskog lovca i tragača).

   Uz Škote, kvalitete izvrsnih snajperista iskazali su još i Australijanci kao i kanadski starosedeoci – indijanci.

Tokom borbi na Galipolju u analima je zabeležen snajperista 5. australijskog lakog konjičkog puka (5th Light Horse Regiment), “Bili“ Sing (William Edward „Billy“ Sing, 1886-1943) sa 201 letalnim pogotkom. Sing je uglavnom koristio SMLE No.1 Mk III – bez optike, a predstavljao je pravu moru za Turke. Turska vrhovna komanda je angažovala svog najboljeg snajperistu, Abdula “Strašnog“, sa jedinim zadatkom da eliminiše “australijskog lovca na kengure“. Abdul je zadatku pristupio sa entuzijazmom policijskog inspektora. Proučio je sve slučajeve Singovih žrtava, te pomoću karte i busole odredio eventualni položaj protivničkog strelca. Istini za volju, ova metoda pokazala se prilično uspešnom ali uzaludnom; Abdul je zaista uočio Singovog osmatrača, Ajona “Džeka“ Idriza (Ion Llewellyn Idriess, 1889-1979). Međutim, pre nego što je uspeo da povuče obaraču, “pokošen“ je kuglom ispaljenom iz Džekove SMLE. Očajni Turci pokušali su da se oterase smrtonosnog Australijanca baražnom artiljerijskom vatrom ali, on je izbegavao sve zamke. Jednog maglovitog jutra anonimni turski snajperista pogodio je Singovog novog osmatrača, Toma Šiana (Tom Sheehan), direktno u dvogled; zrno je prošlo kroz optiku, Šianove šake i vilicu, te pogodilo Singa u levo rame. Na sreću, terminalna energija zrna nije bila dovoljna da čuvenom snajperisti nanese letalnu ranu; Šian je preživeo a Sing je nedelju dana proveo u bolnici, oporavljajući se od šoka. Nakon toga, upućen je na Zapadni fornt, u 31. bataljon Kraljevskog Kvinslendskog puka (31st Battalion, Royal Queensland Regiment), gde je dekorisan svim mogućim savezničkim ordenjem.

Snajperska puska Ross Mk III

    Što se tiče Indijanaca, u analima je ostao zabeležen najbolji kanadski snajperista, Frensis Pegamagabo (Francis Pegahmaghbow), pripadnik Odžibvas (Ojibwa) plemena sa Ontarija (borac 1. pešadijskog puka) sa 358 pogodaka. Nešto manju slavu stekli su indijanac Odžibve ili Čipeve  (Ojibwe, Ojibwa, Chippewa), kaplar 21. kanadskog bataljona (Istočni Ontario) Džonson Podeš (Johnson Paudash, 1875–1959), te Kri (Cree) indijanac Henri Luis Norvest (Henry Louis Norwest, 1884-1918) 50. kanadskog bataljona, koji je svojom Ross puškom ostvario 115 priznatih pogodaka.

Kanadski strelac sa Ross Rifle Sniper Mk III

Short, Magazine Lee-Enfield snajperska puska sa nisanom Periscopic Prism Company telescope (PPCo) oko 1915 - 1916

Picture 1 of 10

 

Branko Bogdanovic

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

error: Sadržaj je zaštićen !!