SVETO KOPLJE – KOPLJE SUDBINE

Legionar probada Hrista kopljem – freska Fra Angelika 1395–1455 u Firenci

 

 

O svetom koplju postoji više legendi koje se međusobno prepliću i tako zamagljuju put do istine. Put do istine još više otežava činjenica da se danas čuvaju bar četiri koplja koja nose pridev “svetog“. Niko sa sigurnošću ne može da odgovori koje je od njih pravo i da li je takvo uopšte postojalo.

Uz Novi zavet i jevanđelja, kao i legende proistekle iz njih, među najpoznatije priče se ubraja ona o Parsifalu, vitezu Okruglog stola kralja Artura, koji je Božjom voljom određen za čuvara svetog grala i svetog koplja. Drugi zapisi možda su manje uzbudljivi, ali zato obiluju duhovnim i svetovnim istorijskim  ličnostima. Rihard Vagner je u svojoj posednjoj operi, “Persifal“ (26. jula 1882), ponovo pobudio interesovanje za “sveto koplje“. Što je najtragičnije, tako je i Adolf Hitler, inače fasciniran okultnim i legendama o supremaciji, kod svog omiljenog kompozitora odtkrio novu inspiraciju; uz podršku Himlera, fanatično se bacio na traganje za “svetim gralom“ a, pošto je znao gde se nalazi “koplje sudbine“, smatrao je da je ono, praktično, već u njegovim rukama. U novije vreme, za “sveto koplje“ su interesovanje ponovo pobudili Trevor Ravenskroft romanom “Koplje sudbine“ (The Spear of Destiny) iz 1972, potom Henri Linkoln, Ričard Li i Majkl Bejdžent (Michael Baigent, Richard Harris Leigh, Henry Lincoln) knjigom “Sveta krv, sveti gral“ (Holy Blood, Holy Grail) i, svakako nama najbliži triler “Da Vičnčijev kod“ Dena Brauna (Daniel Gerhard Brown) iz 2002. godine.

 

Longinovo koplje

Rabulino jevandjelje iz 586 sa natpisom LOGINOS

Sveto koplje prvi put se spominje u jevanđelju po Jovanu (19:34). Hrist je raspet u petak, 5. aprila 33. godine u 15 časova, a izdahnuo je šest sati kasnije. Judejci su od rimskog prokuratora Pontija Pilata (+39 g) zatražili da Mesijino telo skinu sa krsta kako bi ga pripremili za pogreb pre sabata (subote). Dobivši odobrenje, vojnici judejskog tetrarha Heroda (Iroda) Antipe (21.pre n.e. – 39 g.), u suštini stražari Hrama, uputili su se ka Golgoti.

Saglasnost za skidanje sa krsta simbolično je označavalo Irodovo koplje u rukama njihovog predvodnika. Ovo oružje je poticalo još od proroka Fineasa, a predstavljalo je znak magijske moći judejskih kraljeva. U Novoj eri, prvi put je upotrebljeno 33 godine pre raspeća; kako bi “na vreme sprečio pojavu Mesije“, Irod Veliki (74 pre n. e – 4 nove ere) je naredio da se pod istim znamenjem u Vitlejemu pobiju sva deca do dve godine starosti.

Na Golgoti se ispostavilo da su Gesta i Dizma, razbojnici raspeti zajedno s Hristom, još živi. Judejci su počeli da im lome potkolenične kosti, što je donosilo bolnu ali relativno brzu smrt. Kada su došli do Isusovog tela, zaključili su da je on već preminuo. Oko stratišta su stražu držali Rimljani iz 10. Fretenzijusove legije. Jedan od legionara, u suštini isluženi veteran kome je sporedna, stražarska služba poverena zbog godina i katarakte (znači, slabog vida), da bi proverio ovu tvrdnju, zario je koplje (lancea, javelin)u desni bok beživotnog tela, probijajući grudni koš između četvrtog i petog rebra, tako da je vrh dopro do srca. Ovo je bio poznati legionarski “milosrdni“ udarac kojim su teškim ranjenicima prekraćivane muke ali i provera da li je žrtva još živa (odsustvo krvarenja). Na opšte zaprepašćenje, iz rane je šiknuo mlaz krvi i vode koji je poprskao vojnika po licu i – trenutno ga izlečio katarakte, potpuno mu povrativši vid. Nije jasno da li je Rimljanin udarac naneo Irodovim kopljem koje je oteo iz ruku Judejaca ili sopstvenom, formacijskom hastom, vrstom rimskog koplja. Vrsta oružja dovodi u pitanje i ime vojnika, čije se ime ne navodi u Bibliji; nepoznati legionar je, navodno, latiniziranim grčkim nazivom 1oghe– koplje, samo označen kao kopljonoša (longinos). No, postoji varijanta da su rani hrišćani upotrebili antonomaziju, ovim nazivom označavajući legionara kao ubicu. Naime, i u Judeji je bila poznata činjenica da je jedan od atentatora na Gaja Julija Cezara, 15. marta 44. godine p.n.e, bio i pretor Gaj Kasije Longin (Gaius Cassius Longinus), tako da je njegovo ime postalo sinonim za ubicu.Ime Longin (Longinus) prvi put se pominje u apokrifnom Nikodimovom jevanđelju (Acta Pilati, 16:7, 124) koje najverovatnije nije starije od sredine IV veka.U Rabulinom jevađelju (Evangeliarium Syriacum vulgo Rabbulae) iz 586. godine, na jednoj iluminaciji, ispod vojnika koji probada Hrista, prvi put se sreće natpis na grčkom “Loginos“ (ΛΟΓΙΝΟϹ), таko da su, kasnije, i ozbiljniji pisci nepoznatog legionara identifikovali sa Longinom, pa čak i sa Gajom Kasijem Longinom.Nakon čudesnog ozdravljenja, Longin  je shvatio da je Isus “zaista sin Božji“. Napustio je vojnu službu, pridružio se hrišćanima i život preobraćenika završio mučeničkom smrću  u Cezareji (Kapadokija).

 

Tadeušovo koplje u Armeniji

Ovo je zapravo početak legende o svetom koplju prihvaćenom kao relikviji koja će “upravljati sudbinom sveta u dobru i zlu“ i čiji će vlasnik, kako se verovalo, doživeti munjevit uspon i tragičan kraj.

Koplje sudbine iz Amenije

O sudbini koplja nakon događaja na Golgoti postoje dve priče.  Prema prvoj i kraćoj, apostol Juda Tadeuš  (Judas Thaddaeus, Fadej, Adaa)preneo ga je još 66. godine u Armeniju. Vrh ovog koplja, sa perforiranom predstavom krsta, više nalik na vrh zastave, bar do XIII veka je čuvan u manastiru Gegard, (Gegardavank, Manastir Sv. Koplja). Francuski putopisac Žan-Batist Tavernje (Jean-Baptiste Tavernier, 1605-1689)  je prvi zapadnjak koji je, 1655. godine, video Tadeušovo koplje u Armeniji. Knez Cicianov (Павел Дмитриевич Цицианов, 1754-1806)  je na čelu ruske vojske 1805. godine zauzeo manastir i koplje preneo u Tbilisi. Relikvija je kasnije vraćena i danas se čuva u katedrali – muzeju svetog Ečmijadzina (Vagaršapata)kraj Jerevana u Jermeniji.

Prema drugom  predanju, koplja su se dokopali tetrarh Irod Antipa (11.v.p.n.e – 44.g.n.e.) pa Irod Agripa II (27/28 – 92 ili 100) a, dva veka nakon raspeća, našlo se u posedu cara Konstantina I Velikog (272-337). Nije sasvim razjašnjeno kako je Konstantin došao u posed “koplja sudbine“, ali postoje mišljenja da mu je ono, uz čuvenu viziju, pomoglo da kod Milvijskog mosta, na Flaminijevom putu za Rim, porazisuparnika  Maksencija.    

 

Koplje Svetog Mauricijusa

Zanimljivo je da je u to vreme zaživeo i mit o svetom Mauricijusu. Marko Aurelije Maksimijan (250-310), suvladar cara Dioklecijana (244-311), naime, poveo je 286. godine vojsku protiv pobunjene Galije. U sastavu njegovih trupa nalazila se i privremeno okupljena tebanska (egipatska) legija u kojoj su bili hrišćani iz prve Maksimijanove i treće Dioklecijanove legije. Egipatski primicerijus (duks, viši oficir) Mauricijus i vojnici su se u blizini Ženevskog jezera, kod Agaunuma, pobunili protiv masakra galskih hrišćana, pa je svih 6666 legionara kažnjeno smrću. Ova žrtva poslužila je Crkvi kao povod da Mauricijusa proglase svecem. Kako je Mauricijus bio Egipćanin, rođen navodno oko 250. godine u Tebi, od XII veka se na portretima prikazuje sa tamnom bojom kože, odnosno, kao crni Afrikanac.

Sv Mauricijus – ulje Matijasa Grinvalda -XVI vek

Čitav događaj ne bi bio bitan za našu priču da se ubrzo nije proširila legenda kako je Mauricijus nosio koplje kojim je proboden Isus. Od tog vremena, “koplje sudbine“ počinje da se naziva ne samo “Longinovim“ nego i “Mauricijusovim“.

Tri decenije kasnije, tačnije, 313, Konstantin je hrišćanstvu priznao  status ravnopravne vere, pa postoji mogućnost da je legendu o “tebanskoj legiji“ iskoristio kako bi povećao popularnost i značaj relikvije koje se dokopao.

Ne skrivajući verske i političke razloge, Konstantin je uz pomoć majke Jelene počeo da traga i za ostalim svetim relikvijama. Načinima nimalo hrišćanskim, Jelena je od jednog rabina izvukla tajnu gde se one nalaze. U  blizini Venerinog hrama u Jerusalimu, na dubini od oko šest metara, nađen je sveti krst i klinovi kojim su Hristu bile prikovane ruke i noge. Konstantin je od jednog klina iskovao đem za konja, drugi je pričvrstio na šlem, a treći ugradio u prorez na bodilu Longinovog – Mauricijusovog koplja.

               

Konstantinovoo koplje u Rimu

Nakon Konstantinove smrti, koplje je, navodno, promenilo više vlasnika. Najpre se našlo u rukama vizantijskog cara FlavijaTeodosija I (Flavius Theodosius, 347-395), pa vizigotskog kralja Alarika Ponosnog, (370-410), zatim, ostrogotskog kralja Teodorika (455-526) da bi stiglo do vizantijskog cara Justinijana (527-565). Prema hodočasniku Antoniju od Pjačence, “koplje sudbine“ se 590. godine nalazilo u jerusalimskoj “bazilici na Sionskoj gori“; tvrdnja da se koplje čuva u crkvi Svetog groba javlja se u tzv. Braverijusu,a isto su tvrdili Kasiodorus (485-585), kao i Grigorije iz Tura (538-594), koji, zapravo, nije nikada ni bio u Jerusalimu. Međutim, persijski car Hozroja II (Chosroes II) zauzeo je 614. godine Jerusalim i razorio hram Groba Gospodnjeg, a sveta relikvija je preneta u Ktesifon i tamo, navodno, polomljena.

Sin Konstantina Velikog Konstancije II sa svetim kopljem

Prema “Uskršnjoj hronici“ (Chronicon Paschale) iz 7. veka, Niketa, sin persijskog generala, iste godine je jedan deo polomljenog koplja vratio vizantijskom caru Irakliju (Flavios Iraklios, 575-641), koji je svetinju pohranio u crkvi Svete (Aja) Sofije u Konstantinopolju, а 940 godine је prenetа u svetionik–kapelu Bogorodice (Faros) na južnom delu Velike Palate.

Crtez svetog koplja koje se cuva u Rimu

Što se tiče ostalih delova, Iraklije je 628. godine uspeo da oslobodi Jerusalim a novi persijski vladar, Kavad II (Široje), u znak pomirenja i dobre volje, iste godine je još jedan deo (ili delove?) vratio vizantijskom vladaru.Vek kasnije, patrijarh Niketa (766-780) uspeo je da dobije od Persijanaca i ostatke relikvije i prenese ih u Konstantinopolj, gde su sklonjeni u crkvu Svete Sofije. Španski istorčar i putopisac, Pedro Tafur (Pedro Tafur,1410 – c. 1484), koji je 1430. godine posetio Konstantinopolj, takođe tvrdi da je tamo video većinu relikvija, uključujući i sveto koplje.

No, dve decenije kasnije, 29. maja1453. godine, Turci su zauzeli Konstantinopolj, što je označilo konačan kraj Vizantije; ujedno, relikvija je ponovo dospela u posed “nevernika“. Tek 1492. godine sultan Bajazit II (1481—1512) je papi Inoćentiju VIII (1484-1492) poslao 120.000 kruna, 45.000 dukata, 100 maorskih robova i – delove koplja, kao cenu da u Rimu zadrži njegovog polubrata, pretendenta na osmanski presto, Džema (Zizim,Cem,1459-1495).Dragocenost je preneta u Rim, u crkvu Svetog Avgustina. Ovde su delovi sklopljeni u celinu, odnosno, uspešno je restauriran tulac sa bodilom, kome je nedostajao vrh. Ovako obnovljeno koplje kasnije je sklonjeno u jedan od četiri gigantska oltarska stuba bazilike Svetog Petra. Papa Urban VIII (Maffeo Barberini,1568-1644) je 1642. godine od Berninija (Gian Lorenzo Bernini,1598-1680) naručio mermernu figure Sv. Longina koja je postavljena u niši stuba u kome je čuvano koplje.

Između 1740. i 1758. godine papa Benedikt XIV (Prospero Lorenzo Lambertini, 1675-1758) navodno je uporedio deo koplja iz Pariza sa onim u Rimu i ustanovio da se savršeno uklapaju. Deo koji je dobio papa Inoćentije VIII i danas se čuva u bazilici Sv. Petra u Rimu.

Berninijeva figura Sv Longina u bazilici Sv Petra u Rimu

 

Amajlija krstaša – koplje zagubljeno u Parizu

No, priča o “svetom koplju“ koje je preko Konstantinopolja dospelo u Rim, ima svoj nastavak. Naime, hodočasnik Arkuplus(Arculpus), koji je još 670. godine posetio Svetu zemlju, tvrdio je da je jedan deo koplja ipak video u Jerusalimu (znači, u vreme kada je većina delova već bila prikupljena u Konstantinopolju). Ne zaboravimo da se Jerusalim tada već nalazio pod vlašču Rašudinovog kalifata (od 637. godine) ali su hrišćani uživali verske slobode.

No, nakon što su Turci Seldžuci 1076. godine zauzeli grad, a 1084. i Antiohiju, papa Urban II (1088-1099) je 27. novembra 1095. godine pozvao hrišćansku Evropu u rat za oslobađanje Svete zemlje. Njegov poziv označio je početak niza krstaških pohoda.

Prvi veći uspeh krstaši su zabeležili 28. juna 1098, oslobađanjem Antiohije. Tokom osmomesečne opsade grada, francuskom monahu Petru Bartolomeu navodno se javio anđeo koji mu je objasnio da se zagubljeni deo koplja nalazi u podu mesne bazilike. Papski legat, duhovni vođa krstaša, biskup Ademar Pijski (Adhémar of Monteil, Adhémar of Puy) bio je skeptičan po pitanju vizije monaha (ranije običnog zemljoradnika) ali je u  priču poverovao grof od Tuluza i markiz od Provanse, Rejmond IV(Raymond IV, Raimond de Saint-Gilles,1042-1105). Po zauzimanju grada, juna 1098, Bartolomeo je vojnike odveo do katedrale Sv. Petra Antiohijskog, gde su odmah započeta iskopavanja. Dan kasnije, otkiven je komad zarđalog metala koji je proglašen vrhom “svetog koplja“, što je većina krstaša, punih versko entuzijazma, odmah prihvatila. Dva meseca kasnije biskup Ademar je preminuo a versko vođstvo je preuzeo Bartolomeo. Krstaši su deo koplja koristili kao amajliju i ratni znak sve do oslobođenja Jerusalima, 1099. godine. No sve češće, često i apsurdne vizije koje su se javljale Petru, pobudile su sumnju kod krstaša ne samo u monaha već i u verodostojnost dela “svetog koplja“. Da bi pobio sumnje, Bartolomeo se u aprilu 1099, na Veliki Petak, podvrgao “testu na lomači“ (vatrom). Kada je njegovo telo zahvatio plamen i počelo da gori, dotadašnji poklonici su monaha pogubili a vera u “sveto koplje“ naglo je splasnula.

Prvi jerusalimski kralj i latinski car Konstantinopolja, Balduin I (Baudouin,1172-1205) započeo je da prikuplja relikvije vezane za Hristovo stradanje, uključujući i Bartolomeov vrh koplja. Balduin II Kurtene (Baudouin de Courtenay, 1217-1273) je celu zbirku poklonio ili prodao francuskom kralju Luju IX Svetom (Louis IX, 1214-1270). Deo krsta, deo koplja, jedan klin i trnova kruna preneti su u Pariz gde je za njihov smeštaj, od 1238. do 1248, sagrađena Sveta kapela (Sainte-Chapelle). Kako je već rečeno, papa Benedikt XIV je u XVII veku uporedio delove iz Pariza i Rima i zaključio da zajedno čine celinu istog bodila. Kada je 1789. godine u Francuskoj izbila revolucija, relikvije su iz Svete kapele prenete u Nacionalnu biblioteku. Čim su se prilike sredile, 1804, u kapelu je vraćen jedan klin, deo krsta i trnova kruna (kasnije preneti u dograđeni trezor u sakristiji crkve Notr Dam). Tokom burnih godina, naime, od svih relikvija zagonetno je nestao samo deo koplja.

 

“Koplje sudbine“ u Beču

Vojnici naoruzani franackim tipom koplja – Zlatni psaltir IX vek

No, u bečkom Kulturno-istorijskom muzeju danas je izloženo još jedno, svakako najpoznatije “koplje sudbine“, koje se naziva i “kopljem Sv. Mauricijusa“ ili “kopljem Konstantina Velikog.“ Prema spoljnjem izgledu, radi se o tipičnom franačkom oružju iz VIII veka, sa malim krilima ispod bodila i kratkim tulcem. Slično koplje se naime, može videti i u “Zlatnom psaltiru“(Psalterium Aureum Sancti Galli) iz IX veka. I u ovo koplje je bio ugrađen klin “kojim je Isus bio prikovan za krst“.

Crtez svetog koplja iz 18 veka dok se nalazilo u Nirnbergu

“Bečko koplje“ je prema nekim izvorima zvanično dospelo u posed vladara Svetog rimskog carstva u vreme Otona I Velikog (Otto I., 912-973). Dotadašnja istorija relikvije je u sveri legendi. Koplje se, navodno, najpre našlo u posedu franačkog karla Martela zvanog “Čekić“ (Charles Martel, 686-741), koji je pod zaštitom relikvije izvojevao veliku pobedu nad mavarskom vojskom Abdu-r-Rahman al-Gafikija,u bici kod Poatjea,10. oktobra 732. godine. Kao sledeći vlasnik javlja se Martelov unuk, Šarlemanj (Charlemagne) – Karlo Veliki (Carolus Magnus, 742-814). Karlo je, prema Gotjeu,  izradu svog čudotvornog mača “Žuajesa“ (Joyeuse, od francuske reči joyful) poverio čuvenom kovaču Galasu (Galas). Majstor je tri godine kovao i sklapao oružje: delić svetog koplja ukovao je u vrh mača a u jabuku oružja ugradio je mošti svetog Đorđa i svetog Onorija, kao i pramen Bogorodičine kose.Koplje je (u maču ili bez njega), nasledio Luj I “Pobožni“ (Louis le Pieux,Ludwig der Fromme, 778-840), koga je Karlo u Ahenu krunisao za cara 814. godine.

Savremena kopija svetog koplja

Relikvija je od Luja Pobožnog preko Berugara (905-925), dospela u ruke Liudolfingera, vladara saksonskog porekla. Prvi Liudofinger, Hajnrih I“Ptičar“ (Heinrich  der FinklerHeinrich der Vogler, 876-936), pobedio je Mađare zahvaljujući zaštiti “koplja sudbine“. Nakon toga, relikviju je, bez vidljivog povoda, poklonio engleskom kralju Etelstanu (925-939). Prilikom Hajnrihove sahrane i ceremonije proglašenja njegovog sina Otona (912-973) za saksonskoh hercoga i kralja Istočnih franačkih zemalja (regnum francorum orientalium, 936), koplje se još nalazilo u Engleskoj. Oton se u međuvremenu venčao sa Etelstanovom sestrom Edgitom, pa mu je šurak kao dar vratio naslednu relikviju Liudolfingera. Tako je 962. godine papa Jovan XII, pod okriljem Longinovog koplja, Otona I Velikog u Ahenu proglasio prvim carem obnovljenog Svetog nemačkog rimskog carstva, čime se vraćamo u istorijski deo priče. Ujedno, u narednih nekoliko vekova, ovo koplje će se uglavnom nalaziti u Ahenu.

 

Koplje u Krakovu

Oton II (973-983) nije pridavao veći značaj relikviji. No, njegov sin i naslednik prestola, Oton III (983-1002), upleo u sukob sa poljskim knezom Boleslavom I Hrabrim (Bolesław I Chrobry, 966-1025). U pokušaju da razmirice reši mirnim putem, naredio je da se iskuje verna kopija svetog koplja, (doduše, bez klina u bodilu), koju je, marta 1000. godine, povodom osnivanja samostalnog poljskog arhiepiskopata u Gnjeznu, poklonio Boleslavu. Kopija je izvesno vreme čuvana u staroj poljskoj prestonici, a 1206. godine preneta je u Krakov. Danas je izložena u riznici mesne katedrale.

Portret Boleslava Hrabrog sa kopijom svetog koplja

Preko poslednjeg Liudolfingera, Hajnriha II Svetog (Heinrich IIHeiliger,1002-1024), koplje je nasledio HajnrihIV (Heinrich IV, 1050 -1106). Nakon njegove smrti, koplje prelazi iz ruke u ruku vladara iz različitih dinastija. Duže utočište naći će tek 1138. godine, kada dospeva u posed Staufera (Hohenstaufen).

Fridrih I “Barbarosa“iz dinastije Staufen (Friedrich I “Barbarossa“,1152-1190) poneo je “sveto koplje“u Treći krstaški rat. Navodno, Barbarosu je relikvija štitila u svim bitkama. Kada je 9. juna 1190. godine odlučio da na konju pregazi Salef, dodao je koplje štitonoši, zakoračio u plićak, pao sa konja i, usled težine oklopa, tu se udavio! Nakon nesreće koja je potvrdila proročanstvo, koplje je vraćeno u Evropu i predato Fridrihovom sinu, caru Hajnrihu VI (Heinrich VI Staufer, 1165-1197). Novi vlasnik popravio je svetinju i ojačao vezu pojedinih delova srebrnim prstenom sa natpisom na latinskom, kojim se, između ostalog, potvrđuje da se radi o koplju Sv. Mauricijusa: “CLAVVS DOMINI + HEINRICVS D(EI) GR(ATI)A TERCIVS ROMANO(RUM) IMPERATOR AVG(USTUS) HOC ARGENTUM IVSSIT FABRICARI AD CONFIRMATIONE(M) CLAVI LANCEE SANCTI MAVRICII + SANCTVS MAVRICIVS“. Tako je 1239. godine po jedno “sveto koplje“ postojalo u Armeniji, Poljskoj (doduše, zvanična kopija), Ahenu, Parizu i Rimu !

Nakon gašenja dinastije Hoenštaufen i razdoblja bez vladara (1254-1273), koplje je prvi put poslužilo kao koronaciona relikvija 24. oktobra 1273, prilikom krunisanja Rudolfa I Habsburškog u ahenskoj katedrali Sv. Bogorodice. Istoj ceremoniji podvrgnuti su Adolf od Nasaua (1255-1298),Albert I Habsburški (1255-1308),Hajnrih VII Luksemburški (1275-1313) i LudvigIV (1282-1347). Nakon preuzimanja carske krune i koplja, Karlo IV Luksemburški (1316-1378) je oko 1350. godine naručio da se na relikviju, preko srebrne, postavi zlatna obloga sa natpisom “+LANCEA ET CLAVUS DOMINI“ (Gospodnje koplje i klin). Tako je Longinovo koplje poprimilo današnji izgled. Poslednji vladar luksemburške loze, Zigmund (1411-1437),  preneo je koplje iz Ahena u Nirnberg i tu se čuvalo sve do Francuske revolucije i Napoleonovih ratova.

Crtez koplja sa otkrivenim klinom

Kada su Dezeove trupe iz sastava francuske armije generala Moroa ugrozile Nirnberg (13. septembar 1798), gradsko veće je odlučilo da relikviju skloni na sigurno mesto. Prema nalogu austrijskog cara Franca II Habzburga (1768-1835), koplje je preneto u Regensburg a 1800 – u Beč, gde je smešteno u sakralnoj riznici (Schatzkammer)u Hofburgu.

Habzburgovci, inače zvanični vlasnici koplja još od 1438. godine (sa prekidom od 1740. do 1765), uspeli su da ga sklone na sigurno mesto pre ulaska francuskih trupa u Beč (1805. i 1809). Međutim, kako je 1806. godine Sveto nemačko rimsko carstvo i zvanično prestalo da postoji, “Mauricijusovo koplje“ za austrijsku dinastiju nije imalo raniji značaj. Bez obzira na to, Franc II ga je nakon Napoleonovog sloma zadžao u svojoj bečkoj riznici kao običan muzejski eksponat!

Najcrnje razdoblje u istoriji koplja započelo je u trenutku kada ga je u vitrini bečke sakralne riznice ugledao Adolf Hitler.

Hitler  je bio opsednut okultnim naukama i željom za neograničenom, razarajućom moći. Iako je prezirao Hrista, žudeo je za hrišćanskim relikvijama za koje je smatrao da će mu pomoći u ostvarenju onoga što je naumio. Svojih pet minuta dočekao je nakon Anšlusa. Austrija je postala sastavni deo “nemačkog carstva“ (obnovljenog, “Trećeg rajha“), pa je bilo “logično da legitimni vođa“ preuzme i “sveto koplje“.

I najzad: “dakotom“ u Beč

Sveto koplje u becu

Nemci su 13. oktobra 1938. godine u Hofburgu pripremili pravi spektakl. U polumraku “Šackamera“ nalazili su se samo odabrani: Volfram Sivers (Wolfram Sievers, 1905-1948), Ernst Buš (Ernst Busch,1885-1954), Kaltenbruner (Ernst Kaltenbrunner, 1903-1946) i Hajdrih (Reinhard Heydrich, 1904-1942). U prostoriju su pompezno ušli Hitler i Himler (komandant operacije “Koplje sudbine“). “Firer“ je sa neskrivenim uzbuđenjem uzeo sveto koplje kako bi ga “vratio na pravo odredište“. Iste noći posebnim, oklopnim vozom, relikvija je preneta u Nirnberg. Smeštena je u katedralu Svete Katarine i poverena na čuvanje gradonačelniku Viliju Libelu (Friedrich Wilhelm Liebel, 1897-1945). Nakon početka savezničkih bombardovanja, Libel je svetinju privremeno sklonio u Kenig-štrase 26 (u trezor bivše banke Antona Kona), a potom u naročito prilagođene lagume, 275 metara ispod Nirnberške tvrđave.

Dimenzije koplja u Becu

Koplje je 30. aprila 1945. godine u 14,10 našao američki poručnik nemaćkog porekla, Valter Horn (Walter W. Horn,  1908-1995). Horn je, inače bio u sastavu III Armije gerala Džordža Patona (George Smith Patton,1885-1945), sa specijalnim zaduženjem da ispituje zarobljenike i pronalazi umetničko blago koje su Nacisti opljačkali širom Evrope. Samo sat i 20 minuta kasnije Hitler je u Berlinu izvršio samoubistvo. Proročanski krug još jednom se zatvorio, ali pokrenuta spirala zla nije dostigla vrhunac.

Dok se koplje nalazilo u američkim rukama, bačene su  atomske bombe na Hirošimu (6. avgusta) i Nagasaki (9. avgusta 1945). Za samo nekoliko trenutaka , ugašeno je više od 110.000 ljudskih života.

U to vreme relikvije je na svaki način, možda baš preko poručnika Horna, pokušavao da se dokopa i general Džordž Paton. Utrenutku kada je bio blizu ostvarenja svog sna, poginuo je pod nerazjašnjenim okolnostima – navodno u saobraćajnoj nesreći.

Konačno; komandant okulacionih snaga u Nemačkoj, načelnik Generalštaba armije SAD general Dvajt (Ajk) Ajzenhauer (Dwight Eisenhower,1890-1969) naredio je da se relikvija vrati u Hofburg. Koplje je 4. januara 1946. godine džipom prevezeno do aerodroma Furt, odakle je „dakotom“ prebačeno u Beč. U vitrinu sakralne riznice ponovo je položeno 6. januara 1946. godine, gde je najzad našlo mir.

Sačuvani deo bodila je dužine 507 mm. Bodilpo sredini ima prorez dužine 240 i širine 15 mm, u kome je, pomoću četvorostruko upletene srebrne žice, pričvršćen gvozdeni klin   (spina). Koplje je obloženo srebrnim i zlatnim limom na kome su ugravirani citirani natpisi. Savremena ispitivanja ukazuju da koplje potiče iz perioda oko VIII veka ali da je klin zaista iz I veka, ted a odgovara klinovima koje su Rimljani koristili prilikom razapinjanja na krst.

General Paton covek koji je zeleo koplje sudbine
Americki vojnici vracaju regalije i sveto koplje u Bec 1946

 

Branko Bogdanović

 

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

error: Sadržaj je zaštićen !!