Početkom 19. veka u Beogradskom pašaluku privreda je bila na vrlo niskom nivou. Odsustvo osnovnih sirovina (ugašeno rudarstvo) i zanatskih tradicija,te izvršni aparat koji je sankcionisao svako kršenje propisa o isključivom pravu izrade oruđa u istambulskoj Tophani (Tophane-i Âmire) i drugim državnim radionicama, nisu omogućili stvaranje uslova i kadrova vičnih proizvodnji topova. Situacija je bila nešto složenija po pitanju praktičnih znanja o artiljeriji. U zemlji nije bilo artiljeraca obučenih čak ni na nivou najnižih činova. S druge strane, dosta ljudi iza sebe je imalo opšta borbena iskustva,stečena na evropskim,te na lokalnom, srpskom vojištu. U sastavu austrijske vojske od 1788. do 1791, operisalo je nekoliko frajkorskih (Freicorps) formacija, uglavnom sastavljenih od Srba iz Beogradskog pašaluka. Deo ovih ljudi je sve do 1804. godine ostao u austrijskoj službi, upoznajući novog protivnika – francusku vojsku. Ustanicima se pridružio i znatan broj iskusnih dobrovoljaca iz austrijskih graničarskih pukova.
Tokom Sedmogodišnjeg rata,graničari su obuhvaćeni reformama grofa Lacija (General Franz Moritz Graf von Lacy).Laci je uveo novu organizaciju i taktiku, prilagođenu mentalitetu i borbenoj vrednosti ove trupe. U vreme krute, linijske taktike, sa neophodnom gvozdenom disciplinom, graničari su korišćeni kao laka, mobilna pešadija, specijalizovana za tzv. “mali rat”; manje taktičke jedinice borile su se u rasutom stroju, vešto koristeći teren.
Regularna, stajaća vojska, koristila je pukovsku i bataljonsku artiljeriju. Oruđa,kalibra 3 funte,sa maksimalnim dometom od 260 do 750 m,pružala su neposrednu podršku pešadiji (povećavala su, praktično,gustinu streljačke vatre), sa poraznim efektima na krutu protivničku liniju. Rascepkana duž širokog fronta, bez združivanja u veće, samostalne formacije, artiljerija je stasus roda stekla u organizacionom,ali ne i taktičkom smislu. Promena će nastupiti sa pojavom francuske revolucionarne armije. Nedostatak discipline i obuke, neophodne za linijsku taktiku, Francuzi su nadoknadili rasutim rojevima,teveštim korišćenjemterena. Stara, organska artiljerija, nije bila dovoljno fleksibilna da prati bataljone koji su nastupali u rojevima; sem toga, rasparčana po širokom frontu, nije imala efekta po brzo pokretnim i rasutim ciljevima. Ovo je diktiralokoncentraciju oruđa u samostalne taktičke grupe,koje bi dejstvovale na pojedine tačke;kao osnovna taktička jedinica ustanovljena je baterija sa 4 do 6 topova i 2 haubice. Tako se artiljerija i taktički uzdigla na nivo roda.
Ovi pomaci odgovaralisuevropskim vojištima sa biranim bitačnim mestima, pogodnim za klasične taktičke radnje i sukobe velikih masa regularnih armija. Krajiški pukovi i frajkori, zbog specifičnog načina borenja, koristili su,istina nestandardan, ali materijal prilagodljiv najrazličitijim taktičkim zahtevima i terenskim uslovima.U pohodu kroz Bosnu,1716-1717, princ Eugen Savojski (PrinzEugen von Savoyen) prvi je koristiolak artiljerijski materijal, pogodan za brdsko ratovanje. Ova praksa zadržaće se i nakon reformi koje su, 1753, sproveli knez Lihtenštajn (Fürst Wenzel von Lichtenstein), teAndreas Fojerštajn (Andras Feuerstein). Iako suza minimalni kalibarpoljske artiljerijeusvojene 3 funte, u ratu 1757, slavonskim la) i na donjem Dunavu, te daudarom snaga,prikupljenih kod Niša i Vidina,razbiju ustanički jugoistočni front. Niški serasker Huršid-paša, predvodeći odred od oko 15.000 konjanika (spahija, Spahien) i nešto pešadije, do 13. avgusta je izbio na ušće Morave u Dunav i postavio logor kod Petke (Petko). Austrijski izveštači zabeležili su da je “Serasker“posedovao 6 šestofuntovnih topova i dve haubice,lafetirane po engleskom uzoru. Ove trupe su 16/29. avgusta pokušale da forsiraju Moravu ali, poražene od Hajduk-Veljka Petrovića, povukle su se ka Ćupriji. Tokom odstupanja,odvukle su samo laka oruđa; zbog nemogućnosti brzog transporta, topove većeg kalibra su demontirali, lafete spalili, a cevi ostavili na razbojištu (“..малые пушки увез с собою, которые же были потяжелее – оставили, только сожгли лафеты…“). Tako su Srbi došli i do oruđa britanske provenijencije.
Ustanicima je, od 1807,počela da pristiže ruska pomoć u artiljerijskom materijalu. Komandant Dunavske armije, general Miheljson, 8. jula je naložio Isajevu da iz artiljerijskog parka izdvoji 6 oruđa i ostavi ih Srbima. Isajev je Karađorđu,iz sastava Odeskog artiljerijskog garnizona,predao 4 šestofuntovna,te 2 trofuntovna topa. Po nalogu novog komandanta Dunavske armije, kneza Prozorovskog, komandant artiljerije, generalmajor Sivers, 23. avgusta 1808. je Ustanicima iz Jašija uputio još 6 topova. Oruđa je u Krajovi prihvatio generalmajor Isajevi transport dopunio viškom ratnog materijala 16. divizije. U nedostatku konjskih zaprega, a u dogovoru sa Rodofinikinom i Milenkom Stojkovićem, Isajev je pošiljku podelio u dva ešalona. Prvi kontigent sa 6 topova prema Dunavu je upućen 24, a u Poreč je stigao 30. oktobra. U Poreču je kompletno naoružanje (drugi ešalon ovde je stigao 10. novembra) ukrcano na tri broda koja su u beogradsko pristanište uplovila 29. novembra. Pošto je transportne troškove od Krajove do Beograda pokrio Rodofinikin, Sovjet mu je 4. decembra 1808. izdao “kvituNo. 1280” na 700 groša. Dva dana kasnije, Karađorđe je Prozorovskog izvestio o uspešnom prijemu ratnog materijala. Revnosni austrijski konfidenti zabeležili su da je sa brodova iskrcano 5(?) turskihtopova sa dve kare natovarene kartečima, što znači da je pomoć poticala iz ratnog plena. Tokom jula 1809, Prozorovski je ustaničkoj vojsci, iz Galaca,viaKrajova, uputio 2 bronzana oruđa a Petar Dobrnjac je 17. juna 1811,od grofa Cukata,primio još 6 oruđa. Tri nedelje kasnije,generalZas je izvestio Nedobu da je,po naređenju novog komandanta armije, Kutuzova (8. juna 1811), u Krajovu dopremljeno 10 (11) topova. Oruđa su,u pratnji artiljerijskog oficira, dva “fajerverkera” i 6 artiljeraca -u ulozi instruktora, upuđena u Srbiju.
Bez obzira na tešku situaciju koja je vladala i u Dunavskoj armiji, Srbi nikako nisu mogli biti zadovoljni pomoći koju je činilo najviše 5 baterija. Nije sasvim jasno ni šta je od materijala zaista odvojeno iz ruskog artiljerijskog parka a šta je činio plen koji je,jednostavno,prepušten Srbima (na šta ukazuju austrijski izvori). Uopšte, pitanje plena stečenog u zajedničkim akcijama srpske i ruske vojske,ostalojesporno. Prema ruskim izvorima, odred Moldavske armije je Srbima predao nekoliko topova zaplenjenih 26. juna u tvrđavi Dudu, 4 topa zarobljena 6. jula u Brzoj Palanci, 2 topa zarobljena 28. jula u Prahovu, čak 21 top, 14. avgusta zatečen u Kladovu, 1 top iz Negotina (19. avgusta),te 3 topa,oktobra 1810. zaplenjena kod Bregova.