PUŠKA 5,56mm M16

Ured za operativna istraživanja Kopnene vojske SAD (ORO) još 1947. godine je, pri univerzitetu Džon Hopkins, započeo rad na novoj jurišnoj pušci velike vatrene moći. Do 1957. završen je razvoj i započeta su ispitivanja modela AR10, T44E4 i T48 u do tada favorizovanom kalibru 7,62×51 mm.

GUU-5P Carbine
Primary function: Anti-personnel and light materiel targets. Length: 30 in. Weight: 6.38 lbs. with 30-round magazine. Caliber: 5.56 mm. Maximum effec- tive range: 300 meters. Cyclic rate of fire: 650-900 rounds per minute.

Međutim, u tom trenutku pojavila se Komanda kopnene vojske (CONARC) sa zahtevom da se oružje zasniva na municiji 5,6 mm. General Vilard Vitman, kao predstavnik CONARC-a, prototipove oružja u novom kalibru naručio je od firmi “ArmaLite Division of the Fairchild Engine and Airplane Corporation“, Kosta Mesa, kao i “Winchester Repeating Arms“, Hartford. U suštini, generalu je za oko zapala “ArmaLajtova“ puška 7,62×51 mm AR10 pa je forsirao njeno prilagođavanje malokalibarskoj municiji. Fabrički konstruktor Eugen Stoner (1922-1997) je oko novog metka 5,56×45 mm M193 (izveden iz komercijalne municije Remington .222) razvio eklektičku pušku AR15; uz već postojeća rešenja primenjena na AR10, iskoristio je i ideje američkog razvojnog modela T25, belgijskog FN FAL i švedskog Ljungmana M42.
Zbog kratkih rokova, Stoner je napravio i neke propuste. Cev nije bila tvrdo hromirana, gasovi su kroz specijalnu cevčicu direktno delovali na nosač zatvarača, brzo prljajući mehanizam, a pribor za čišćenje (RAP) uopšte nije bio predviđen. Ove mane su tokom ispitivanja dovodile do čestih zastoja; na jednom prototipu cev je eksplodirala zbog uticaja vlage (kišne kapi koje su prodrle kroz potpuno razrezani skrivač plamena), a u arktičkim uslovima puška se pokazala potpuno nepouzdanom. Stonera je donekle pravdala činjenica da je rad započeo sa municijom punjenom kvalitetnim IMR barutom, koji je armija u međuvremenu zamenila jeftinijom ali lošijom “pogonskom smešom“.
“ArmaLajtov“ konstruktor uvideo je sve nedostatke i spremao se da ih otkloni ali, u tome su ga preduhitrili armijski testovi, započeti 31. marta 1958. Ogorčen zastojima na neusavršenim tipovima AR15, načelnik Generalštaba Maksvel Tejlor naložio je dalju proizvodnju i operativnu upotrebu dotadašnjeg standardnog armijskog oružja 7,62 mm M14. Praktično od tog trenutka, Generalštab je zauzeo trajno odbojan stav prema AR15.
“ArmaLajt“ je do tada u projekat AR10/AR15 uložio 1,45 miliona dolara i nije bio spreman na dalje žrtve. Bolje procenjujući budući razvoj situacije, ovu neodlučnost je iskoristio “Kolt“ i, decembra 1959, za svega 75000 dolara i proviziju od 4,5%, otkupio sva prava na AR15. Nekoliko meseci kasnije, u Hartford je prešao i glavni projektant, Eugen Stoner. Novi nosilac posla daljem razvoju puške prišao je mnogo agresivnije i pragmatičnije: za “svoju stvar“ odmah je počeo da “vrbuje“ funkcionere Ministarstva odbrane (DoD), paralelno napadajući performanse “zastarele“’ M14. Prvo je pridobijen zamenik načelnika štaba vazduhoplovstva, general Kertis LeMej; 4. juna 1960. za potrebe Strateške Vazdušne Komande (SAC) naručeno je, umesto dotadašnjih karabina 7,62 mm M2, 8500 pušaka 5,56 mm AR15. Ubrzo je stečena i naklonost “Agencije za podršku naučnoistraživačkih projekata“ (ARPA), koja je, u proleće 1962, 1000 pušaka uputila na borbena testiranja u Vijetnam. Odatle je Genralštabu, kao “dokaz“ o efikasnosti AR15, “pod nos“ poturen izveštaj od 16. juna; rendžer iz 340. čete rafalom od tri metka pogodio je jednog Vijetkongovca u glavu (potpuno razneta), rame (razneto) i grudi (rana prečnika 130 mm). U suštini, pitanje dalje sudbine Stonerovog projekta pretvorilo se u otvoreni sukob opreznog i konzervativnog Generalštaba i Ministarstva odbrane. Da bi presekao ove razmirice, predsednik Džon Kenedi je, prako sekretara za odbranu Roberta Maknamare, naložio sekretaru kopnene vojske, Sajrusu Vensu, da sprovede nove testove za izbor standardne puške. Pri tome, vršena s uporedna ispitavanja stare M14, nove AR15 i ruskog Kalašnikova 7,62 mm M47, za koji se pričalo da ga američki vojnici u Vijetnamu, ukoliko ga zaplene, rađe koriste od sopstvenog oružja. Međutim, stručna komisija zadržala je stav iz 1958, ponovo dajući prednost staroj M14. “Kolt“ je munjevito reagovao; pokrenuo je snažnu medijsku kampanju, hvaleći svoju automatsku pušku “koja (nikada?) ne mora da se čisti“ i optužujući komisiju za pristrasnost. Pod pritiskom javnog mnjenja, Maknamara je 23. januara 1963. obustavio dalju proizvodnju M14. Već 4. novembra, kopnena vojska je od “Kolta“ naručila 85000 (pod oznakom XM16E1) a vazduhoplovstvo – 19000 pušaka AR15 (pod oznakom M16). Tokom 1964. usvojen je i program novog “sistema ručnog vatenog oružja“ (SAWS) za period 1967-1980, koji je takođe favorizovao AR15. Konačno, 8. februara iste godine, puška AR15 je, pod oznakom 5,56 mm M16, usvojena kao standardno oružje marinaca, vazduhoplovstva i dela kopnene vojske. Na osnovu ove odluke, 16. juna 1966. sa “Koltom“ je sklopljen ugovor vredan 91,7 miliona dolara, koji je podrazumevao isporuku 840.000 pušaka M16.
Međutim, javnost, koja je imala toliko uticaja na izbor oružja, nije bila u prilici da čuje vapaje boraca iz Vijetnama. Jedan marinac je pisao kako se 24. aprila 1967. od 1400 boraca jednog bataljona iz borbe vratila samo polovina. Iz njegove čete, od 250 ljudi sukob je preživelo 107, a iz voda, od 72 borca vratilo se samo 17. Pri tome, većina vojnika poginula je pokušavajući da osposobi zaprljane i praktično neupotrebljive M16. Scene očaja zbog nedostataka oružja, na kotama (Hill) 861 i 881, nedaleko od Ke Sana (Khe Sanh), u periodu od 24 aprila do 5 maja 1967. zabeležio je fotoaparat Katarine Leroj (Catherine Leroy; 1945-2006). Naravno, Pentagon je odmah cenzurisao njen izveštaj. Ipak, uporna novinarka uspela je da istinu objavi 13. maja 1967. u francuskom “Pari Maču“ (Paris Mach). Dva dana posle reportaže, Specijalni podkomitet (Special Subcommittee) pokrenuo je raspravu o oružju M16. Član Predstavničkog doma SAD (House of Representatives), demokrata Džejms Hauard (James John Howard, 1927-1988), inače predstavnik trećeg distrikta Nju Džersija (New Jersey’s 3rd district), 23 maja 1967. je pred Kongresom pročitao izveštaj o nedaćama koje su marinci na koti 881 imali sa puškama M16.
Kopnena vojska više nije mogla da ignoriše poražavajuću istinu o efikasnosti oružja. Postalo je jasno da se i ova puška mora redovno čistiti i održavati, što je podrazumevalo izradu RAP i adekvatnu obuku vojnika. Sem toga, cev je tvrdo hromirana, dotadašnji amortizer zamenjen boljim, Startenvarterovim, nivo kalcijum karbonata kao neutralizatora u metku M193 redukovan je sa 1 na 0,25% (zbog štetnog uticaja na gasnu cevčicu), a ugrađen je i novi skrivač plamena sa delimičnim otvorima. Kadenca je oborena sa 850-1000 na 750-850 metaka u minuti, a Vo za metak M193 iznosila je 975 m/s. Vojska je insistirala i na dodatku ručnog potiskivača metka u ležište. Iako je ovo neinvetivno rešenje poskupljivalo oružje za 4,5 dolara, 28. februara 1967. usvojen je M16A1 sa svim navedenim izmenama.
Na žalost, ni adaptirani model nije se pokazao kao najsrećnije rešenje. Već 15. maja kongresni podkomitet Ričarda Ajhorda ispitivao je performanse nove puške. Komisija je vršila ispitivanja u bazi Fort Bening i kampu Pendlton a putovala je i u Vijetam. Međutim, profit vojne industrije bio je iznad svega – Ajhordov izveštaj obilovao je superlativima. Na opšte zaprepašćenje ostalih članica NATO, koje su se nalazile usred razrade projekta zajedničkog, standardizovanog oružja, SAD su 13. marta 1970. za kompletne oružane snage usvojile pušku 5,56 mm M16A1. Jedan od retkih “ustupaka“ saveznicima učinjen je znatno kasnije; u nemogućnosti da ignorišu zaista kvalitetniji belgijski metak 5,56 mm SS109/XM855, Amerikanci su svoju pušku prilagodili evropskoj municiji. Praktično, na M16 uvedena je teška cev sa manjim korakom žlebova ( korak od 12“ odnosno 305 mm redukovan na korak od 7“ ili 177 mm, što je odgovaralo performansama SS109; Vo=945 m/s), uveden je novi, jači i ergonomski bolje rešen kundak, novi zadnji nišan, bolje rešen skrivač plamena i regulator za dejstvo kratkim rafalima od 3 metka. Ovako izmenjeno oružje (u radnoj verziji označavano kao M16A1E1), preimenovano u M16A2, 20. novembra 1983. uvedeno je u opremu marinaca; kompletna armija prihvatila ga je tek 1985. godine. Međutim, stvarni borbeni kvaliteti M16A2 ostali su obavijeni velom tajne. Primera radi, raporte o zastojima tokom operacije “Pustinjska oluja“ Pentagon je strogo cenzurisao, pazeći da se ne pojavi neka nova Katerina Leroj. Ali, da sve nije idealno, najbolje pokazuje činjenica da je posle Stonerove smrti Robert E. Roj nastavio usavršavanje oružja u modele M16A3 i M16A4.

KARABINSKA VERZIJA ZA SPECIJALCE
Karabinska, kratka verzija puške M16, tzv. M4 (po evropskim standardima – automat), uglavnom se vezuje za projekat opreme “ratnika 21. veka“ (“Sajber“ ili “Lend Varior“). Ovaj program startovao je 1991. (sa krajnjim rokom uvođenja u operativnu upotrebu do perioda 2001-2014), a predviđao je primenu novih, sofisticiranih tehnologija na bojištu. Osnovicu nove opreme trebalo je da čini upravo karabin 5,56 mm M4.
Međutim, Eugen Stoner je još u vreme dok je radio za “ArmaLajt“, planirao razvoj čitave familije streljačkog oružja baziranog na AR15 (nešto slično domaćoj FAZ – od automata do mitraljeza). U ovu grupu svrstao je kratku verziju “survajval“ puške, prvenstveno namenjenu vazduhoplovstvu, kao i karabin bez kundaka M231FPW, predviđen za dejstvo kroz otvore oklopnih vozila (Bredli M2).
Posle dužeg zatišja, “Koltovi“ inženjeri su 1965. izradili karabinsku verziju M16, tzv. CAR-15/M605, sa cevi dužine 15“ (381 mm), teleskopskim kundakom i dugim kompenzatorom – skrivačem plamena. Konstruktoriski tim je osnovnu verziju razvio u tri varijante sa znatno kraćom cevi (10“ odnosno 254 mm): M609 (predviđena za kopnenu vojsku), te M610 i M610B (za vazduhoplovstvo; za razliku od M609 i M610, koji su dejstvovali jedinačno i dugim rafalima, M610B odlikovao se mogućnošću dejstva kratkim rafalima od 3 metka). Vazduhoplovstvo je ponuđene modele testiralo pod oznakom XM177 a kopnena vojska kao XM177E1. Uskoro je XM177E1, pod nadimkom “šorti“ (kratki) i komercijalnom oznakom “Kolt Komando“ postao statusni simbol rukovodećeg kadra i specijalaca u Vijetnamu. Međutim, zbog male dužine cevi, tokom dejstva je dolazilo do bakarisanja vodišta, na ustima se javljao izdajnički jak plamen i izrazit prasak a zrno je imalo loše balističke performanse. Iz navedenih razloga, tokom 1968-1970, cev je produžena na 11,5“ (292 mm) a oružje preimenovano u XM177E2/M629 (armijski model) odnosno GAU-5/A/A – M649 (model za vazduhoplovstvo). Na osnovu ovih modela “Kolt“ je izbacio i seriju komercijalnih i eksportnih varijanti sa cevima dužine od 10“ do 14,5“ (368,3 mm): M619 (na bazi M609), M620 (na bazi M610), M639 (na bazi M629), M640 (na bazi vazduhoplovne verzije M630), te karabinske modele od M651 do M655.
Početkom 1987. armija je započela razvoj kraće, lakše, a time i praktičnije verzije oružja, namenjenog rendžerima i specijalnim snagama (SFG). Posle iskustava stečenih u Panami, Persijskom zalivu i Somaliji, rad na novom oružju je intenziviran. “Kolt“ je kao polaznu osnovu usvojio karabin M16A2 – M720. Cev je skraćena i redizajnirana kako bi mogla prihvatiti Pikatiny šinu za modularnu optiku, laserski obeleživač cilja i podvesni bacač granata 40 mm M203, uveden je teleskopski kundak sa starog XM177 i ugrađen mehanizam za dejstvo jedinačnom vatrom i kratkim rafalima od 3 metka. Ovo oružje je 15. avgusta 1994. uvedeno u naoružanje pod oznakom M4. Istoga dana za mornaričke SEAL timove usvojen je i model M4A1 sa prednjom, sklapajućom ručicom za kontrolu i prenos, koji je, slično staroj M16A1, dejstvovao jedinačno i dugim rafalima. Međutim, istorija se ponovila; kao i u Vijetnamu, prilikom dužeg rafalnog dejstva (preko 5 okvira kapaciteta 30 metaka) cev je trpela oštećenja a zatvarač se prljao u tom stepenu da je oružje postajalo neupotrebljivo. Primera radi, marinci u Kandaharu bili su primorani da tri puta dnevno kompletno rasklapaju svoje M4 i vrše detaljno čišćenje.
Američka komanda za specijalne operacije (SOCOM) uskoro je počela da forsira razvoj naredne generacije kompatibilne dodatne opreme za M4. Tako je nastao komplet “SOPMOD Upgrade Block II“. Istovremeno, na novom modelu M4A3 vršeni su eksperimenti sa cevima od 10“ i 11,5“, kadenca je donekle smanjena a pristupilo se i razvoju municije sa boljom zaustavnom moći. Naime, 1993. u Mogadišu i, trenutno, u Afganistanu, pokazalo se da pogodak u torzo ne može da neutrališe protivnika; da bi se napadač zaustavio bila su neophodna bar 3 do 4 direktna pogotka. U to vreme Ričard Svan iz firme “Arms Inc“ razvio je novi “Alu-sistem“ za montažu šina za optiku, tzv. SIR. SIR je praktično predstavljao oblogu cevi i sanduka sa ravnom gornjom površinom, koja je mogla nositi masu od 75 kg dodatnih elemenata. Sem što je oslobađao cev od dodatne opreme, SIR je omogućavao kombinovanje M4A3 sa kratkom pumparicom kalibra 12 ili podvesnim bacačem granata kalibra 40 mM Do kraja devedesetih, SOCOM je umesto “SOPMOD Upgrade Block II“ usvojio praktičniji i bogatiji “SOPMOD modularni komplet“ (“Kalibar“ br. 66), koji je znatno poboljšao operativne mogućnosti i vatrenu moć M4A3.
SNAJPERSKA PUŠKA
Kako je M4A3 prvenstveno bio namenjen za blisku borbu (CQB), SOCOM se uskoro javio i sa zahtevom za “puškom specijalne namene“ – SPR, neophodnom armijskoj snajperskoj jedinici (US Army Marksmanship Unit). Ubrzo je razvijena serija od 110 snajperki baziranih na puškama M16A1. Praktično, “ArmaLajtov“ sanduk sa zatvaračem kombinovan je sa cevi od nerđajućeg čelika 416 firmi “Douglas“, “Krieger“ ili “Schneider“. Korak žleba produžen je na 8“ (203 mm), što je odgovaralo municiji “Black Hills“ sa zrnom “Siera Match King“ od 77 grejna. Navodno, ova kombinacija omogućavala je grupisanje pogdaka sa distance od 100 m u krug prečnika 10 mm. Mehanizam za okidanje izradili su “Knights Armament“ i “Accuracy Speaks“. Priguđivač je konstrukcija firme “OPS INc“’ iz Kalifornije. Varijabilni optički nišan 2,5 – 8 x 36 mm sa 30 mm dugom cevi i osvetljenom Mil Dot končanicom izradio je “Leupold“. Kao alternativa predviđen je 1,75 – 7,5 x “C-More“. Optika je kompatibilna sa novim američkim pasivnim uređajem za noćno gađanje Litton AN-PVS 17 i AN-PVS 18 monokularom sa Aimpoint Comp M2.

 

 

 

Branko Bogdanovic

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

error: Sadržaj je zaštićen !!